Dragan Veselinov - Muhamed na Isusovom krstu - politička ekonomija islama (Čigoja, 2009)

Ime Dragana Veselinova nije nepoznato u Srbiji. Širi auditorijum ga zna kao političara, jednog od vođa DOS, a studenti beogradskog FPN kao dugogodišnjeg profesora političke ekonomije na ovom fakultetu. Kao jednom od njegovih nekadašnjih studenata, bilo mi je zadovoljstvo da učim ovaj predmet iz udžbenika koji je svojevremeno napisao, jer je reč o jednoj od retkih knjiga sa kojima sam se susretao tokom studiranja a da je napisana pregledno, koncizno i informativno, što su sve odreda odlike koje treba da krase dela tog tipa.
Profesor je za predmet svoje nove, nedavno objavljene knjige, uzeo u razmatranje prilično atraktivnu temu o kojoj u Srbiji do sada nije bilo izdvojenih bibliografskih jedinica. Tu i tamo se nešto moglo pročitati o specifičnostima islamskog bankarstva, kao npr. u knjigama Voja Vukmirice, koji se u vreme titoizma na objektivan, dakle posve naučan način bavio međunarodnim ekonomskim sistemima. Veselinovu se mora odati priznanje da u ovom pravcu ide korak dalje, posvećujući kompletno svoju naučnu radoznalost do sada nezastupljenoj problematici. Prvih nekoliko desetina strana ovog dela govore u prilog ranije uočenom pedagoškom daru autora, kadrog da obimno znanje o islamskoj ekonomskoj praksi sistematizuje u jednostavne i lako razumljive kategorije, upućujući čitaoca u tajne oporezivanja, ekonomske redistribucije i istorije islama kao religije i političkog pokreta. Prelivanje znanja, nužno u društvenim naukama, Veselinov elegantno rešava veoma zanimljivim fusnotama u kojima se npr. može saznati da je Bohemian Rhapsody grupe Queen jedna od retkih pop pesama a da nije zabranjena u Iranu.
Mora se priznati napor koji je Veselinov učinio da neupitna civilizacijska dostignuća islama sagleda na što objektivniji način, trudeći se da ne upada u evropocentrične interpretacije njegovog uspeha. Ko želi da zna tajnu širenja islama po svetu, može pronaći njenu odgonetku u ovoj knjizi. U tom naumu, autor hrabro razbija ukorenjene stereotipe, otkrivajući da se ispod haube islamskih zabrana kamate i špekulativnih transakcija kriju brojne maske i smicalice koje autor talentovano imenuje kovanicom "ekonomski ketman". Na žalost, takva praksa opada što je tema o kojoj se govori vremenski bliža godini nastanka knjige. Veselinov se u sadašnjosti već osetno slabije snalazi u tom fahu, nekritički prihvatajući evroameričke kvalifikacije određenih političara, pa mu je tako Hatami, čovek koji je dok je bio na čelu Irana pokrenuo nuklearne procese u ovoj zemlji, "reformista", a Ahmadinežad, koji je samo nastavio dalje putem svog prethodnika, "konzervativac" i reakcionar, što su ocene koje su očigledno prepisane iz zapadnih novinskih izvora, bez promišljanja pri upotrebi istih.
Da se problemi vezani za ovu knjigu završavaju samo na ovakvim manjkavostima, ocena bi i dalje bila veoma visoka. Na žalost to nije slučaj. Na stranu to što Veselinov na svoju ruku priznaje Kosovo, govoreći o njemu kao o nezavisnoj državi, ovaj "vehementni kritičar nacionalizma" (citat preuzet iz beleške o piscu na kraju knjige) nije nimalo kritičan u drugom delu knjige, kada daje sebi oduška u filosofskoj komparaciji politekonomija islama i hrišćanstva.
U toj jalovoj, filosofski nategnutoj kontemplaciji u kojoj tiho sipanje podataka prepušta pozornicu povišenom tonu, Veselinov se služi manihejskom dioptrijom u kojoj već i sami možete da pretpostavite šta je belo, a šta crno, pri čemu je u opticaju obilato služenje birokratsko-prekornim jezikom iz tranzicionog vokabulara u kome "islam kasni", pa treba da "stiže Zapad" ali da se sve to meri zapadnim aršinima u kojima se zna ko će uvek imati početnu prednost (što podseća na priču o integracionoj avanturi Srbije u EU nirvanu). Čak ni to nije sve, pošto je autor za ovu priliku spremio i pokušaj skice psihološkog profila fanatika - bombaša samoubica. U toj idejnoj papazjaniji, Veselinovu posebno smeta SPC i Sv. Sava, kome argumentovano odriče prosvetiteljski oreol, što je nesumnjivo legitimno, ali zaista nema nikakve veze sa onim što piše na koricama ove stilski i kvalitativno nekonzistentne knjige, u kojoj se može naići i na za akademski nivo neprimerene gramatičke greške (kao što je pisanje pojma Evroamerika malim slovom). Da se zna, veoma bih rado u budućnosti pročitao političku ekonomiju pravoslavlja.
Ako je posao naučnika da podstakne na razmišljanje, profesor Veselinov, nekada ministar poljoprivrede u Đinđićevoj vladi, zaslužuje samo reči hvale. Po pročitanom, utisak je da stvari lošije stoje po autora kada je reč o utemeljenosti njegove pozicije koja polazi od pretpostavke da je status kvo u kome se nalazimo projektovan za večnost iz čega proizlazi da su zapadne vrednosti predodređene da vladaju svetom ad infinum (baš kao nekad što je večni stanovnik Kuće cveća snevao na potezu Kranjska Gora - Đevđelija). Nije potrebno preterano istorijsko znanje da bi se došlo da nauka da su takve pretpostavke svojevremeno sahranile i Rimsku imperiju i Britansko carstvo i nacističku Nemačku, baš kao i Srbe u Jugoslaviji, taoce težnji da skroje svet po svojoj meri i rasprše se pri sprovođenju takvih planova u delo, gubeći svoj vekovima stican identitet u nerealnoj megalomaniji, spremni da štošta progutaju ali ne i da progutano svare. Poučeni tim primerima, teško da uočena pravilnost neće delovati istim ritmom i u bližoj/daljoj budućnosti, ma šta apologete poput Veselinova mislile o tome, čime sadržaj bar jedne polovine ove knjige momentalno može da se istovari na deponiju istorije.

Rockumentarci vol. 6 (Heavy Metal Britannia/Until the Light Takes Us/The X-Rated: The Pop Videos They Tried To Ban)

Prošlo je više od šest metara od poslednjeg seciranja rokumentarnog tkiva, ali uprkos zastajkivanju, nastavljamo sa istragama. Sve ove filmove sam relativno davno pogledao, što je super, jer je oduševljenje u međuvremenu iščilelo i prepustilo mesto objektivnijem sagledavanju njihovog kvaliteta.


Prvi u nizu rokumentaraca na današnjem platnom spisku je Heavy Metal Britannia, BBC Four emisija iz serijala koji za svoj predmet ima uvid u muzičke žanrove druge polovine prošlog veka. U dobro poznatom maniru britanske državne kuće, ovaj film nije izuzetak u kvalitativnom smislu. Studiozno i seriozno, i to sve za žanr koji je na ovim prostorima decenijama trpeo kriticizam i omalovažavanje, iako je od samog svog nastanka predstavljao vitalni segment pop kulture, a sa stanovišta fanatizma, možda čak i najvitalniji.
Britanci ne bi bili Britanci kada za njihovo poimanje ovog pravca ne bi modifikovali staru narodnu, koja bi u izmenjenom obliku glasila "čime se pametan ponosi, toga se budala stidi" i naravno, bila uperena u pravcu ovdašnje "kulturne elite", koja još od pojave Džuboksa naovamo ne štedi kritičku municiju kako bi naružila žanr koji uprkos svemu opstaje. HMB daje opsežan uvid u ekonomsko-stilske razloge nastanka "krljanja" koje je na simboličkom nivou stavila tačku na hipijevski optimizam i sveopštu ljubav, i približila pop kulturu svakom selu i svakoj otuđenoj duši opsednutoj crnim mislima nastalih usled rušenja ideala države blagostanja.
Black Sabbath, Deep Purple, Uriah Heep, Judas Priest, Diamond Head, Saxon, Motorhead, Iron Maiden... samo su neki od protagonista ovog muzičkog fenomena, koji se mahom blagonaklono secira u ovom rokumentarcu, mada ima i (samo)kritike, posebno dobrodošle u slučaju članova grupe Deep Purple, sastava koji je najviše izgubio pojavom panka (neki bi rekli i revolucijom, ja se ne bih složio sa takvom ocenom). Super je što članovi sami priznaju da su oni sami najviše kumovali padu kvaliteta svoje svirke, svojom uvećanom nezainteresovanošću i pretencioznošću, a od drugih muzičara saznajemo zakulisne priče o satanizmu, devojkama i masovnoj (zlo)upotrebi raznoraznih supstanci u tečnom i čvrstom obliku. Drugim rečima, rokenrol u svom primordijalnom obliku.





Nažalost, drugi film u ovoj rekapitulaciji ne budi sličan entuzijazam. Reč je o dugometražnom uvidu u blek metal scenu, prelomljenu kroz životne prizme dva kultna lika - Fenriza (Darkthrone) i Varga Vikernesa (Burzum). Na ovom mestu smo već nekoliko puta pisali o blekmetalskim fenomenima antihrišćanske piromanije, elitizma, izrazite homofobije i krvavih obračuna/ishoda, i ako ste pazili na času, posredstvom ovog filma nećete saznati ništa novo. Dakle, jedna poznata i nebrojeno puta eksploatisana priča u novom ruhu, ruhu koje nije opravdalo svoje postojanje.
Za pratioce zbivanja na sceni, Fenriz je jedan neverovatno zabavan momak, pravi muzički zaluđenik, savršeni antipod svim stereotipima koji se vuku za muzičarima ekstremnog opredelenja. O Vikernesu je bilo reči, njegova inteligencija nikad nije dolazila u pitanje, što se da primetiti i iz zatvorskih intervjua koji su ovde priloženi. Od ostalih likova, tu je Hellhammer, kultni bubnjar Mayhema i još nekoliko važnih norveških aktova te članovi grupa Ulver i Immortal, čiji su spotovi oduvek bili praznik za oči.
Stiče se utisak da tvorci ovog dela nisu bili načisto šta da rade - da li da prate svoje junake u stopu ili da se pozabave dokumentarnom stranom priče. Izabrali su najgore rešenje - od svega ima pomalo, ali ničega nije dovoljno. Da ne pričam što je soundtrack filovan mahom glitcherskim komadima koji prate Fenriza u poseti Stokholmu da bi pogledao izložbu nekog fensi umetnika inspirisanu blek metalom. Vremenom, film postaje sve dosadniji, a onda se naglo završava, ostavljajući gledaoca u nedoumici koja je uopšte njegova svrha postojanja.





Srećom, raspoloženje nam je popravio TV dokumentarac predugog naziva iz 2004. godine koji se bavi škakljivim video spotovima, sa stanovišta golotinje, seksa, nasilja, konzumacije narkotika ili svega toga zajedno. Od "Girls on Film" Duran Duran, kada se prvi put u jednom muzičkom videu zabelasala ženska bradavica do prodavačica pornografije maloletnicima poput Britney Spears i Christine Aguilere, muzička industrija izumela je još jedan način pospešivanja prodaje svojih artikala.
Formula, koju nam otkrivaju neke gotivne face kao što je Alice Cooper, ali i smarači poput Ozijevog sina je jednostavna: snimiš besprizoran spot, niko ne želi da ga emituje, zabrane ga, dobiješ publicitet koji rezultira porastom prodaje singla/albuma. Ako dođeš u situaciju da snimaš drugu verziju spota, to znači da si se već polomio od love. Ovaj rokumentarac je rađen u produkciji Channel 4, što znači da je u odnosu na BBC pristup eklektičniji i pop-kulturniji, još tačnije, više polaže na senzaciju u svim čulnim oblicima. Srećom, uglavnom uspeva u svojoj nameri.
Praktično, nema izvođača sa škakljivim spotovima a da mu nije posvećena pažnja. Madona zauzima centralno mesto, tu su i opsceni američki reperi i industrial mejnstrimeri poput Merilin Menson i Najn Inč Nejls, ali i "nove" snage tipa Prodigy, UNKLE i Aphex Twin. Za celovečernju porodičnu zabavu sasvim pristojna ponuda.

Jedan razoreni um – Lazar Komarčić

Ime Lazara Komarčića prvi put sam čula u nazivu društva ljubitelja fantastike, pa tek onda i da je reč o autoru prvog srpskog naučno-fantastičnog romana "Jedna ugašena zvezda". Iako je revalorizacija ovog pisca, rođenog u mestu Glog kod Pljevlja 1839. godine, počela otprilike 70-ih godina prošlog veka, danas je, čini mi se, njegovo delo pre svega primer za istorijsku poziciju žanrovske literature u srpskoj književnosti. Iako je Komarčić kao autor koji se, pored naučne fantastike (bio je i urednik časopisa o „popularnoj astrologiji“), bavio i kriminalističkom književnošću i prema statistici u Narodnoj biblioteci na prelazu sa 19. na 20. vek bio najčitaniji domaći pisac, on je potpuno izuzet iz "Istorije nove srpske književnosti" Jovana Skerlića. Danas postoji uverenje da je Komarčićevo pisanje naprosto smatrano nedostojnim i suviše lakim, ali i da je zbog političke opredeljenosti ovog pisca koji je sa socijalističkih ideja Svetozara Markovića prešao u naprednjačke redove, Skerlić koji je bio pobornik Markovića ignorisao Komarčićevo popularno delo.
U svakom slučaju, zanimljivo je da su čitaoci u jednom trenutku prepoznali određeno štivo kao zanimljivo, a da ga je kritika u potpunosti otpisala, te da se danas Komarčićevo delo ponovo vrednuje, izučava i o njemu pišu disertacije. Ovo svakako unosi određenu bojazan u kosti bilo koga ko pokušava ili se bavi kritikom bilo kog umetničkog dela.
Prva dva Komarčićeva dela s kojima sam se susrela prijatno su me iznenadila. U pitanju je roman "Jedan razoreni um" (isprva nazvan "Kant našeg doba") i pripovetka "Zapisi jednog pokojnika". Roman "Jedan razoreni um" je čudna mešavina skoro detaljističkog realizma u pripovedanju (nizanju događaja, opis mesta i likova, kompletan društveno politički kontekst) i filozofskih meditacija na temu sreće i sudbine, kao i gotovo fantastičan motiv dvojnika koji se od početka romana dugo krčka preplićući realističku priču kao neka fina mreža dok je potpuno ne osvoji i, po svom naumu, ne dovede do gotovo fatalističkog raspleta.
Napisan iz ugla mladića Steve koji iz provincije dolazi u Beograd na studije, roman uljuljkuje čitaoca u uverenju da je reč o poludnevničkom, laganom pripovedanju o dogodovštinama mladića koji služi kao prisni svedok o lokalnim zbovanjima davno zaboravljenog vremena. Predugu ekspozicija koja je piscu poslužila da u priču uvede neverovatnu sličnost koja postoji između Steve i nekog mladića Velje, a koja bi kasnije poigravanje sudbine sa putanjama ova dva momka učinila uverljivim, svakako je mogla biti rešena ekonomičnije. Ovako, deluje kao da je Komarčić pomalo strahovao od uvođenja misterije u realističku prozu, pa je njenu pojavu toliko pažljivo pripremao. Međutim, kada se danas čita, spoj nekakve glišićevske proze sa naglašenom introspekcijom i produhovljavanjem junaka samo doprinosi utisku dijaboličnog i stvara utisak da se realistička, poznata srpska proza, sama u sebi udvaja i sama na sebe gleda sa one strane zlokobnog ogledala.
Veliki broj likova komeša se oko Steve na tim prvim stranicama priče, kao da je svaki od njih neki bod sudbine koji ga polako povezuje sa Veljom. Komarčić dugo čeka dok motiv dvojnika i klinč dvojice mladića ne iznese u prvi plan priče, pa tako na momente više pažnje posvećuje draperiji političkih zbivanja (previranje u naroda pod Turcima), veselih razglednica seoskog života koji vrvi od primera patrijarhalne zajednice koja izumire sa svojim poslednjih ponosnim glavama i gradskih vinjeta mladih koji sklapaju drugarstva za ceo život. Ipak, ništa od ovoga nije teret za čitanje, pošto Komarčić piše sa lakoćom i, reklo bi se, autobiografski, pa svi likovi deluju uverljivo i živo, ni malo iskonstruisano. U trenutku kada se priča sveže oko dvojice mladića, a Stevin prijatelj, shvativši da se njegov dvojnik zaljubio u devojku koju on voli, te da ni ona nije ravnodušna, počinje da ludi, Komarčić zalazi u hladan rukavac i dvojicu junaka odvodi nasamo iz onog prvobitnog vedrog meteža, sa istorijske draperije u zavetrinu koju niko od junaka ne vidi, ali koja će im svima promeniti živote.
Ono što će potom pokazati i u pripoveci "Zapisi jednog pokojnika", Komarčić uspeva da bez naglog kočenja u realističku priču propusti dašak sablasti, da u brižljivo natapkanim danima koji sporo teku otvori pukotinu kroz koju teče gotovo fluoroscentni, kosmički mlaz nepoznatog. Oduševljenje sa kojim ga Komarčić dočekuje i dalje razvija koristeći se snovima i buncanjima svojih junaka govori o strasti koju je ovaj pisac gajio za još uvek neistražena podneblja srpske književnosti. Ova piščeva konspirativnost samo doprinosi utisku čitaoca da je tekst koji teče gotovo poverljiv i apokrifan.
Bunila, bolesti, skretanje sa uma i u ovom romanu kao i u narednoj priči nisu iznenadni (iako tako izgledaju). Pre nego što pusti sablasti u skormne odaje svojih junaka, Komarčić vešto obeležava „teritoriju“, pa čitalac pre ima utisak da je čemer koji junake skoli plod neke više misteriozne sile, koja je samo čekala da se obistini.
U svakom slučaju, zanimljiv pisac i unapred se radujem čitanju narednih knjiga,a za one koje više zanima ceo kontekst i ono što se zna o životu Komarčićevom, preporučujem dobru TV emisiju na tu temu.

Žicoskop #02

Panic Room Žica i Fijmovi vas pozivaju na besplatne projekcije filmova - "Žicoskop". Na repertoaru će biti razni: od zabavno-akcionih, "umetničkih", drama, od manje poznatih do dela filmskih velikana. Nakon projekcija druženje bi se moglo nastaviti uz diskusije. ;)

"The Company of Wolves" (Druzina vukova)
Neil Jordan, 1984, 95min

Žicoskop #02: Posle Miikea nesto sasvim drukčije: mračna gotik-bajka.

Zasnovan na kratkim pričama o vukodlacima književnice (i saučesnice u pisanju scenarija) Angele Carter iz zbirke "The Bloody Chamber", The Company of Wolves prikazuje san (košmar?) mlađane Rosaleen, u koji su upletene 4 priče, pri čemu svaka, naravno, uključuje vukove, i čiji je vrhunac verovatno najzanimljivija adaptacija priče o Crvenkapi. Slojevito, simbolično i mistično, a protkano tihom (nevinom) erotikom.

(NGboo)

Panic Room Žica (Kraljevića Marka 5, Beograd)
16.05.2010. u 20:30, dakle, ulaz i diskusija slobodni :)

Trans Am - Thing (Thrill Jockey)

Skoro deceniju i po prisutni na sceni, jedan od pionirskih, žestoko potcenjenih "post-rock" sastava Trans Am (Washington/Maryland) i na devetom studijskom albumu nesmanjenom žestinom nastavlja sa svojom lucidnošću, robotski ne pristajući na floskulu "zamor materijala", tako svojstvenu ljudima. S jedne strane fantastično zabavna i duhovita, s druge smrtno ozbiljna (pogledajte samo naslove pesama sa pojedinih albuma), ovoj trojci je iznova uspevalo da iz buđelara muzičke zaostavštine izvuče kovanice koje su najjače sijale u njihovim rukama. Da li je reč o kontemplativnijim pasažima, noiserskom divljanju distorziranog basa, electro/synth pop ugođajem filovanog sa sve vokoderizovanim glasovima koji mutiraju u rani techno ili pak kraut raskrsnici na kojoj Kraftwerk skida Can i vice versa, Trans Am su u svakoj od ovih prilika bili podjednako ubedljivi i inspirativni, potvrđujući tezu da avangardno ne mora uvek iz svoje definicije isključivati zabavu.
Ekipa, koju je kroz svoju dugačku i plodnu karijeru zabeležila i kolaboracije sa Fucking Champs, vašingtonskom teško-(pretežno)instrumentalnom bandom (sličnog duhovitog senzibiliteta) na privremenom radu u Kaliforniji (dva albuma maštovito nazvana Trans Champs i Fucking Am) ili pohodila Evropu sa Tortoise u vreme kada je Stari kontinent bio pod potpunom okupacijom brit pop reciklaže bitlsovskog otrova, se vratila na scenu posle trogodišnje diskografske pauze i poslednjeg studijskog albuma, vrlo dobrog Sex Change (2007), ispresecanog živim snimkom audio i video prirode What Day Is It Tonight, objavljenog lane. Za novu ploču, članovi benda kažu da je isprva bila predložak za soundtrack sci-fi filma koji je "sniman u holivudskoj A produkciji", glasno sumnjajući da se radi o Cameronovom Avataru (pošto im, kao, nije rečeno za šta treba da rade muziku). Koliko god da je priča atraktivna, pisac ovih redova osnovano sumnja u njenu verodostojnost pošto se u nebrojeno slučajeva već dokazalo da članove benda pri izjavama treba tumačiti u pretežno šaljivom diskursu (mada, svaka im dala za tvrdnju da "svima koji bi da dokažu sopstvenu pamet svirajući, bi bilo bolje da se iscimaju za doktorske titule i akademske diplome").
Bilo kako bilo, Thing je zrela, maherska vožnja kroz različita sazvučja i galaksije, seriozno autorsko delo koje u dobro poznatom maniru sastava ne mari previše za žanrovske granice i pruža obilne količine slušalačke zadovoljštine u svom ni četrdesetominutnom trajanju. Nakon kratkog spoken word uvoda, nužno je odmah vezati sigurnosne pojaseve jer tvrde synth-electro-rock vožnje Black Matter i Naked Singularity zahtevaju krajnji oprez u saobraćaju. Već do numere Heaven's Gate, zvučna kapsula kojom upravlja trojka upada u kišu rifovskih meteorita, u kojoj, između ostalog, u crnu rupu pada avatarska teza. Ni holivudska banda ni Cameron kao njen uvaženi član ovako nešto zločesto nikada ne bi pustili za film.
Grupa koja je svoj drugi album, (naučno)fantastični Surrender to the Night (1997) prodavala sa nalepnicom na kojoj je pisalo da su sve distorzije utisnute na ploču krajnje namerne, nakon svemirske grmljavine upada u mirniji galaktički pojas sa povremenim hrapavim devijacijama. Zvučno, to znači više oslanjanja na kraut nasleđe. Silent Star je kiselo-tvrdi prolazak kroz vrata novog sveta iza kojih nas čekaju domišljati dragulji Apparent Horizon i Interstellar Drift, koji zvuči kao da je snimljen u Kelnu 1974. godine. Put se u dobrom nokturnalnom raspoloženju završava mirnom electro gitarskom levitacijom Space Dock.
Pošto se grupa trenutno nalazi na turneji po Evropi, neće se ponoviti situacija iz 2004, tačnije 12. aprila te godine, kada je Beograd bio počašćen retkim živim uvidom u tajne vaseljene u koje ih je uputio ludački bubnjar Seb Thompson i njegove kolege Nathan Means i Philip Manley, trojka koja se od osnivanja benda nije menjala. Thing sigurno nije najbolji album u njihovom natrpanom katalogu, ali ni u jednom trenutku ne pada ispod standarda koje je ova razdragana ekipa odavno uspostavila.

Avanture caliChetnika (#1): Njuške iz OKlenda (Fuck Buttons/Clipd Beaks, GAMH, SF, CA, 05/12/10)

Šetnja do Great American Music Hall-a za mene skoro uvek predstavlja emotivni rollercoaster, put iza pakla i raja. Budući da sam 2 bloka južno pre negde progutao ponos i jedna ingenue je pobedila, krenuli smo doslovce tim redom. Naredna raskrsnica ulica O'Farrell i Polk donosi counterculture landmark grada. Klub koji su osnovala braća Mitchell, kojim je upravljao niko drugi do Hunter S. Thompson, nekada dom Roberta Crumba. O raju malo više kasnije.
Iza svega toga je Great American Music Hall.... Clipd Beaks(Oakland, CA)/Fuck Buttons(Bristol, UK) tonight @ GAMH, SF. Kupujem kartu za $10 od predvidjenih 16 od lika ispred. Crna braća ispred žickaju siću za dim kreka. Više glava nego zuba u ovom fundraiseru! Unutra me čekaju crna pinta iz familije Porter, lokalni proizvod sa Hunter's Pointa, enterijer u baroknom stilu, kičaste aplikacije po plafonima i nosećim stubovima. Mesto je do ranih 70-ih bilo restoran. Francuski, naravno, a koji drugi?! Izvikana prošlost se i dalje oseća.
Auditorijum sastavljen uglavnom od anglo dijaspore, studenata sa Srednjeg zapada i lokalnih hipstera. Iako duboko u sebi nosim soft spot za brit sadržaje, to moji domaćini dobro znaju (rofl - maare), ovoga puta slabosti nestaju dok ćaskam sa popunjenim konobaricama i "očajnim" domaćicama sa ostrva i čekam NJuške da zauzmu stage...
Polučasovni nastup kvarteta iz Oaklanda deluje odlučno, iako je više nego očigledno da je ovaj ex-brasserie prostor mnogo pogodniji za bendove akustične orijentacije poput Camera Obscura ili Fleet Foxes. Setlist od 4 teme, uključujući Blood i Atoms, istovremeno zvuče nadahnuto i rustično. Vidljivi su uticaji, ne kako se prenaglašava Deerhunter ili HEALTH (hmmm, mislim da dele etiketu sa tim očajnim bendom, i tu se sve sličnosti završavaju, - maare), već više krautrocka. Clipd Beaks su slobodna forma ili peribijevski eksperiment. The Unknown Pleasures t-shirts su svuda naokolo, taman toliko da ako neko žanrovski zaluta... Trideset godina kasnije, čitava stvar bi trebalo tako da izgleda... "Doldrums" deonice na jazz set bubnjevima, ujednačeni, ali ne i dosadni semplovi i nervozni rifovi, glasna upozorenja, definitivno...
Clipd Beaks su politički svestan band, uprkos činjenici da dolaze iz mase koja je do samo pre 2 godine bila ubedjena da George W. izvozi demokratiju na Bliski Istok. Posvećenost ekološkim problemima se u misleće pasivnom društvu smatra primarnim angažmanom, usled nedostatka akutnih problema, ako se izuzme predvidjena smena oklendskog gradonačelnika Dellumsa, koji je izmedju ostalih grehova podržao Hilary Clinton na stranačkoj konvenciji "plavih" dve godine ranije.

Kakogod, Clipd Beaks su poslednju numeru posvetili naftnoj mrlji, obzirom da Oakland kao luka naftnih tankera zna za iste. Politička konotacija je očigledna i u feminiziranoj pojavi pevača koja je popalila sve lampice na "gejdaru". Kada je na kraju najavio narednu svirku na Twin Peaksu, bliže ne može biti od gej meke - Eureka Valleya, ostao je taj wannabe SF gay vibe momaka iz Piedmonta, Alamede i ostalih za život uredjenih, belačkih krajeva grumena ćumura kakav je Oakland.
Usledili su Fuck Buttons, duo koji se obreo u gradu za live snimak na Daytrotter radiju i jos par promo nastupa, jer ipak, na Divljem zapadu svirka uživo je ultimatum postavljen svim bendovima. Elem, Fuck Buttons su radili to što najbolje znaju i umeju i utisak je da u njihovom sveopštem razbacivanju bitova ostaje samo pokušaj da pored "pušenja" mikrofona, uobliče i harmonizuju haos koji ostavljaju iza sebe. Mislim da je sa njihovom pojavom konačno postalo malo jasnije zašto Bristol za razliku od svih većih gradova na ostrvu nema premijerligaša.
Posle 15-ak min, izgovorio sam u sebi ime benda još jedared (Fuck buttons!) i krenuo ka vratima, usput pokupivši 7" Beaks-a. Nazad u raj. Right next door - O'Farrell Theater... Mitchell Brothers'. Pronašao sam svog, od vrata nadole tetoviranog, andjela, zvanog Isis. Jezebel. Ona svoj pole/lap/stiletto dancing performance izvodi uz Symphony of Destruction!!!

Paranoja

Prti Bee Gee feat. 93 Fu Kru - Gde god da krenem

Sveobuhvatna priroda nasilja je takva da ono nikada neće biti iskorenjeno. Život bez nasilja ne postoji. Ne samo ovde. Ne postoji nijedna država u kojoj ga nema. Zbog toga zakoni i postoje, a u korenu svakog zakona je takođe pretnja nasiljem. Problem nasilja je i teorijski nerešiv, problem poštovanja zakona nije, kada bi većina u sebi odbacila ukorenjene relikte prošlosti, iz vremena za koje svi tvrde da je prošlo i od kojeg se svi ograđuju, na ovaj ili onaj način.
Dakle, ako jedino nasiljem možemo preduprediti nasilje, to znači da ne možemo bez nasilja kao takvog. Eto, nekad se čak i neke države okupe, pa vrše nasilje nad jednom državom, a onda to posle nazivaju civilizacijom. Doduše, da nije bilo prolivanja krvi, ne bi je ni bilo. Kao što kosmopolitizam predstavlja logičnu ekstenziju nacionalizama, iz kojih izvire, tako nema ni kulture bez varvarstva. A ni života bez nasilja.


Hladno pivo - Zakaj se tak oblačiš

U nasilju se rađamo, nanoseći bol majci svojoj koja nas rađa uz neopisive muke. U nasilju odrastamo, kada majka batinama otplaćuje malo pre pomenuti kredit porodiljskog čemera. Nasilje nas okružuje, u kući, komšiluku, školi, uvek i svuda se prikrada na prstima pre nego što započne svoj ritualni ples. To što će država okačiti nekoliko plakata protiv nasilja sigurno neće zaustaviti ustanovljeni perpetuum mobile.
I eto, okruženi nasiljem odmalena, naviknuti na njega, mestimično hrleći mu u zagrljaj, upotrebljavajući ga protiv nekog, a ponekad i bivajući njegove žrtve, saznajemo iz sredstava javnog informisanja da je nasilje u porastu. I to ne bilo kakvo nasilje, već nasilje prema strancima. Greška. Nasilje je oduvek postojalo, samo su tek sada odlučili da na nj obrate pažnju.


Statler & Waldorf Noise Erection - Znam što me čeka

Na radost svih onih koji jedva čekaju da se nešto ružno desi pa da uskliknu "Znao sam!" sa slavodobitnim smeškom mudraca na usnama, na oduševljenje svih vajnih NATO pacifista, dani protiču u perverznoj nasladi nad zlosrećnom sudbinom nekog nesrećenika koji se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, što je fatum koji se može dogoditi bilo gde, bilo kome, a ne samo u ovom mračnom kutku planete. I događa se, ali se na to ne obraća pažnja. Ne preteruje se u dušebrižništvu, simulaciji savesti estradnih ambicija.
Čovek bi, prateći sve te mračnjikave napise, pomislio da ulicama haraju horde violentne omladine željne da praktično izraze svoju ksenofobiju. Greška. Od toga nema ni traga. Pravo je čudo, što nakon svega, takvih formacija nema. Ali pošto beležimo deficit, onda ih treba izmisliti i forsirati. Marginalnim grupama davati maksimalan značaj. U suprotnom, mnogi će ostati bez izvora prihoda ili zavežljaja neophodne sentimentalne perverzije i fascinacije zlom, koje nikad nije ni jenjavalo. Nisu ni obraćali pažnju dok nisu upalili reflektore. Sad se prišivaju i ideologije duboko strane ovom podneblju, koje čak ni u ona najgora vremena (uzrokovana, treba li pominjati, civilizacijskim potresima) nisu bila ljubljena u većoj meri. A te ideologije, kad smo već kod toga, su stigle... odakle?


Robin Hood feat. Cya - Manija

U svakom slučaju ne možeš očekivati naklonost prema civilizaciji koja ti iznova prikazuje svoj varvarski, lešinarski lik. Dobro, ta je ideja suviše napredna/jeretička (suštinski progres je uvek jeres), ali telo i nesvesno često imaju više racionalnog u sebi od predela osvešćenih razumom. Ovde je bitnija druga stvar, a to je koren naše nedaće, koja se svakim umnožava jer se iznova besomučno forsira. Radi se o percepciji istine. Ovde se više ceni "kako nešto izgleda" nego "kako zaista jeste". Krivi uglovi se proglašavaju za 90°, farbaju se fasade a sve se providi. Insistiranje na zabludama je posebno efikasan oblik auto-nasilja, ali na taj način se nećemo izbaviti iz pakla do kog smo stigli putem popločanim dobrim namerama.

Zato ćemo nastaviti da se valjamo u blatu grča, da foliramo bunt i pravimo se da nešto, kao, mislimo, drhteći od ideje da nas nevidljiva ruka može zviznuti svaki čas.

Negură Bunget - Vîrstele Pămîntului (Aural Music/code666)

Dacia Hiperboreanã

Na početku ove ploče, čeka vas uzana stazica, kojom svakodnevno gaze domaće životinje. Čobanski zvončići i Panova frula. Uzvišena, ozbiljna atmosfera kao uvod u nadolazeće...

Pisali smo pre otprilike mesec dana o Rumunima Negură Bunget i njihovom sjajnom blek metal albumu Maiestrit koji je zatvorio jedno poglavlje u opusu benda. Od trija sa te ploče ostao je samo bubnjar Negru koji je okupio novi sekstet pod starim imenom, ne bi li nastavio zvučnu progresiju sa prethodnog studijskog albuma OM (2006), za koji nikada nije dovoljno ponoviti da je reč o jednom od muzičkih vrhunaca decenije na izmaku.


Ochiul Inimii

Mnogi su nesigurno vrteli glavom na kadrovske rokade unutar grupe iz Temišvara. Negru i nova ekipa su im ovom pločom (recimo da je prevod s rumunskog otprilike "Doba zemlje") zapušili usta. Ljubopitljivi na nove zvukove, osetljivi na ambijentalno, negadljivi na folk i privrženi metalskom zvuku, Rumuni su iskazali idejnu svežinu i sviračku zrelost za svako strahopoštovanje.


Întoarcerea Amurgului

Virstele Pamintului je jedna od onih ploča koja zamrzava subjektivni osećaj vremena i katapultira slušaoca u večnost. Brižljivo koncipiran i detaljan, on se sigurnim korakom odmotava u krugovima - nakon folk i ambient uvoda, suptilno se pridodaje metal komponenta vrhunskog nivoa izvođenja, te se svi žanrovski elementi nadopunjuju u organsku celinu u kojoj nijedan ton nije suvišan, a uživanje na duže staze zagarantovano.


Chei de Rouă

Naravno, i na ovoj ploči Temišvarci su ostali verni praksi verbalnog izražavanja na maternjem jeziku, a zločesti vokali su više izuzetak nego pravilo (mada kad ožežu, onda nemaju milosti), na za današnje prilike retko zaokruženom izdanju, na kome je ostavljeno prostora i za dramatične naracije i tradicionalne tehnike pevanja. Po reakcijama na netu, Rumuni baš i nisu nešto oduševljeni njihovim visokoparnim stihovima spevanim u slavu njihove transilvanijske otadžbine, ali nama neupućenima takav sled stvari nimalo ne smeta, kada muzika sa VP priča sama za sebe, transcendirajući svojim kvalitetom svaki idejni sklop potekao sa ove male, sićušne planete.

Arborele Lumii

And So I Watch You From Afar - Letters EP (Smalltown America)

S is for Salamander

Dugi niz godina, pa i decenija, iz Belfasta su stizale mahom onespokojavajuće vesti vezane za terorističku delatnost koja nije bila percipirana kao borba za slobodu, pa nije mogla da računa na pomoć NATO, kao što je to slučaj na Balkanu. Ipak su interesi stare imperijalne sile bili na talonu. Vremenom su se prilike, srećom (ili na žalost, kako vam je draže) smirile.
Opisana životno-politička tenzija uticala je i na muzičku scenu glavnog grada Severne Irske, osetno slabije popunjenu imenima u odnosu na druge delove Velike Britanije. Što se tiče kvaliteta ponude, to nikako nije bio slučaj, dovoljno je pomenuti Vana Morissona, Stiff Little Fingers ili Davea Clarkea, pa da potencijalna diskusija prepusti prostor tišini. Polako ali sigurno, stopama slavnijih zemljaka u poslednjih pet godina ide i instrumentalni sastav And So I Watch You From Afar.
Već svojim prvim izdanjem This Is Our Machine and Nothing Can Stop It EP (2007), grupa je iskazala retku odliku nalaženja kompromisa između instrumentalno-avangardnih težnji i pop konvencionalnosti u ataru dužine pesama i prijemčivosti (što je na ovom mestu uvek bilo najviše vrednovano). Muzička apstrakcija Severnih Iraca još od samih diskografskih početaka imala je u sebi obrise neodoljive konkretnosti. Zahvaljujući relativnoj blizini muzičke industrije, za bend se brzo pročulo širom sveta, krenule su i svirke (evo baš pre neki dan su svirali i u Budimpešti, sigurno nije bila neka opaka kinta u igri, ali, korporativno-hipsterski, ledeni Beograd je tek nedavno čuo i za Mono), a prošle godine svetlost dana ugledao je i debi LP koji je pobrao lovorike kod kritike, ali se u mom stereo uređaju nije dugo zadržao. Nešto toplo i proživljeno, što se moglo čuti na prvom EP-ju je nestalo, ali to ni u kom slučaju nije smetalo grupi da otvaraju koncerte grupa kao što su High on Fire ili 65daysofstatic uz permanentno povećanje fan baze.
Jednom je nama, nekolicini pojedinaca, jedan ortak iz kraja pričao priču vezanu za period kada je zaglavio iza rešetaka. Strpan je u ćeliju sa još nekoliko ortaka koji su pravili buku, i čuvar je zapretio batinama ako se buka nastavi i posle njegovog upozorenja. Njegovi apeli nisu urodili plodom, te je kucnuo čas da svoje reči sprovede u delo. Trebalo je samo naći žrtvu. Brže-bolje, zatvorenici su zamolili jednog "brata" da se on prijavi, pošto se tek vratio sa "informativnog razgovora". Sentenca za nezaborav bila je "Nek' lemaju tebe, još si vruć!"
Primenjujući ovu crticu iz života na muzički milje, Severni Irci su na ovom EP izdanju još "vrući" od konstantnog turnejisanja, pakleno usvirani i spremni za inovaciju, razmetanje snagom i dobru zabavu. Osetno tvrđi, pod jasnim uticajem težih gitarskih formi, ASIWYFA u četiri pesme na Letters EP-ju (sa pesmama čiji su nazivi posvećeni određenim abecednim slovima i asocijacijama na njih, već viđenih u rubrici fensi časopisa koji se bavi životima slavnih) pronalaze mesta i za poigravanja sa drugim žanrovima (kao što su reggae , jazz i math rock), mada i dalje melanholični gitarski prepleti dominiraju u njihovoj kristalno jasnoj i đavolski kompleksnoj zvučnoj slici, kojoj, budimo iskreni, reči ni nisu potrebne. Pametno dokumentujući suficit inspiracije koji je pretekao od debija, ekipa iz Belfasta, na ovom miniju puca od zdravlja i ruši sve pred sobom. Ako nastavi ovako, za brigu naprosto nema mesta.

Avatar (2009) – James Cameron

Pošto se bura oko Avatara stišala, konačno sam ga pogledala i mogu pod jedan da kažem da Titanik nije zaslužio da ga novi Kameronov film premaši u gledanosti. Sećam se da sam posle gledanja Titanika ostala potpuno omađijana nekakvom sablašću koja se prosula sa palube tonućeg broda, dok posle Avatara od silnih fluoroscentnih tonova Pandore nije preostalo puno da se namažem mirnodopskim bojama plemena Na’vi kojima su klicali i Majkl Mur i Evo Morales, između ostalih. Oba filma su grandiozna, pa ih je lako porediti.

Problem je u tome što Avatar svoju grandioznost (efekata, epske priče itd.) ne zasniva, kao što je to slučaj sa Titanikom, na potezima junaka u priči, već likovima barata kao nosiocima ideja čitavih civilizacija (u ovom slučaju ljudske, prikazane kao skupina arogantnih naučnika, grabljivih moćnika i krvoločne vojske i domorodačke, starostavne koja živi u harmoniji sa prirodom). Tako automatski dobijamo crno-beli svet u kom, posle nekog vremena, interes gledaoca splašnjava, jer je razlika toliko očigledna da prosto ne ostaje drugo nego da se, kao Na’vi prikačimo na moćnu bazu podataka i primamo utiske u totalu kao da hodamo sasvim novim univerzumom.

I pošto to učinimo, dok hodamo, postaje neobično dosadno što su, uprkos celokupnom neobičnom pakovanju, sve stnice profane i ljudske. Recimo, jedan primer, kada dođe do ljubavi između Na’vi devojke i marinca koji je maskiran svojim domorodačkim avatarom, njihov poljubac je skroz ljudski. Dakle, uložen je veliki trud da se osmisli potpuno novi jezik stanovnika Pandore, da se naprave nove životinjske i biljne vrste, ali u suštini reč je o veoma ljudskim metodama opštenja i života. Otuda, cela filozofija o harmoniji sa prirodom i šetnje kroz Pandoru, bez tog suštinskog oneobičavanja, ostavljaju mambo-džambo efekat.

Iako su strane izmenjene, pa su sada u sudaru civilizacija, u odnosu na najprimitivnije vesterne, kauboji zli, a Indijanci dobri, reč je o istoj vrsti igre, tako da se čovek zapita nije li opisan pun krug tako da smo opet došli na isto mesto samo sad sa 3D naočarima.

Zanimljiva je analiza na sajtu Spiked u kojoj kritičar film opisuje kao mizantropski zato što se, u nedostatku drugih zlikovaca poput Rusa u hladnoratovsko doba, a usled novonastale političke korektnosti, čitavo čovečanstvo proziva kao bad guy. Međutim, mislim da je čak i ova analiza pridala preteran filozofski značaj Kameronovom filmu. Cela filozofija filma svodi se zapravo na kompilaciju onoga što smatramo pod dobrim, duhovnim, ekološkim, pravednim itd. a što je na strani plemena Na’vi i kompilaciju svega što smatramo zlim, militantnim, arogantnim, gramzivim itd. a što je na strani ljudi koji bi da eksploatišu rudno bogatstvo Pandore. Ali, pošto su Na’vi u stvari isto ljudi, samo dobri, film sučeljava dve krajnje uprošćene sile dobra i zla između kojih treba da se opredelimo kako bi nam u budućnosti bilo bolje. U takvom izolovanju ekstrakta dobra i zla, Kameron najviše napora ulaže u oblikovanje Pandore – počev od izgleda visokih plavih stanovnika koji žive u plemenskom zajedništvu, preko njihovog jezika do flore i faune njihovog staništa. S druge strane, ljude predstavljaju sve sami prilično zastareli stereotipi – recimo poručnik, nadređeni Džejku Saliju je slika i prilika hladnoratovskih snagatora na baterije koji sažežu pogledom sve pred sobom, naučnica Grejs je inkarnacija svih Kameronovih odrešitih junakinja, a pošto je glumi Sigurni Viver koja se još dok je bila Ripli zarekla da ne želi da nosi oružje, ovde sa izrazito antimilitantnim stavom, iako drčna i odrešita. U svakom pogledu, nekako bleda kopija većine svemirskih postaja i ekipa koje je Kameron, da ne pominjemo ostale reditelje koji su se bavili susretima drugih vrsta, već slali u raznorazne ekspedicije. To je veliko razočaranje, zato što nam je u startu oduzeta mogućnost da se od Na’vija plašimo kao od nečeg neobičnog, a nemamo mogućnost ni da se identifikujemo sa ljudskom jedinicom jer je stereotipizovana. Iz preterane želje da Na’vi pleme prikaže kao izvor dobra i pravde, Kameron im oduzima mogućnost da postoje u mašti gledaoca. Pandora je odmah, ako izuzmemo prilično nestvarne CGI životinje, predstavljena kao pitomo, rajsko mesto.

Navodeći svoje uzore za Avatar, Kameron je pomenuo i film Smaragdna šuma. Ako se dobro sećam ovog filma, do samog kraja sam bila rastrzana između želje da otac pronađe svog sina, zagubljenog u divljini i vrati ga kući i želje da sin ipak ostane sa svojom novom, domorodačkom porodicom koja me i plašila. Scena u kojoj se, već prilično odrođen sin penje četvoronoške uz neboder do stana u kom susreće oca tako je snimljena da me u isti mah bilo strah visine zgarde, ali pre svega neizvesnosti sudbine sada toliko rastrzanog junaka. Kameron kao da u startu preorava ovu razliku i pravi prilično uredan vrt na kom mapira dve strane, ostavljajući čak utisak da je moguće da neko od junaka prebegne s jedne na drugu bez većih posledica.

Isto tako, osnovni potencijal koji film ima, a to je dilema glavnog junaka kom plemenu da se prikloni ispuštena je, jer mi od starta znamo da je Džejku bolje na Pandori gde može da trči, diše punim plućima, gde ima porodicu i gde se praktično ponovo rađa. S druge strane ga čekaju samo obaveze, ljudi sa ironičnim i zlokobnim opaskama i život roba. Dakle, uprkos sveopšte uzdignutom filozofskom stavu filma o potrebi za unutrašnjom transformacijom i kritici savremenog čoveka, odluke glavnog junaka su bazirane na krajnje kapitalističkom i egoističnom stanovištu – idem tamo gde će meni biti bolje. Kako mi da verujemo da će Džejk biti dobar za Na’vi zajednicu kad je tako lako, čim mu je na Zemlji postalo loše, jer je ostao invalid u ratu, praktično bez igde ikoga, bez da je pružio i jedan znak otpora prema nadređenima (izuzev kad je maskiran u svog avatara), spreman samo da se jada u svom video dnevniku, kako dakle da znamo da njegova promena u heroja nije samo posledica promene tela, odnosno dolaska novo na gotovo, u svet toliko savršen da je u njemu nemoguće biti loš?

Osećaj nemoći i neke gorčine koji ostaje posle gledanja Avatara potiče od ovog utiska laži, da je proslavljen junak koji je silnom naukom zapravo postao neko sasvim drugi, dok je siroti invalid Džejk ostao da trune kao odbačena konzerva u nekakvoj letelici na Aleluja planinama. Sad, neko može da kaže, ali to je metafora, odbacio je telo kao školjku, a njegov duh je transformisan i spašen i on je progledao drugim očima, ali ako Na’vi već tvrde da je sve što postoji od boga, dakle da ništa nije za džaba, gde u toj računici spada to odbačeno telo Džejka Salija i veze koje je Džejkov duh imao sa njim?

Drugo, vrzmalo mi se po glavi da ima dosta američkih filmova koji teže apkalipsi i tom novom rođenju čoveka ni iz čega, tj. koji predlažu da je spas čoveka moguć samo ako se sve počne iz početka, sa zgarišta. U Toroovoj knjizi Valden, pominje se da negde u Meksiku postoji ritual da se jednom valjda u pet godina spaljuju stare stvari i da seoski sveštenik okadi svaku kuću i da se slavi nekakvo ponovno rođenje i novi početak. Ovo mi se pankersko veliko spremanje jako svidelo, ali način na koji ga, na planetarnom nivou, zagovaraju američki studiji kroz filmove Ja sam legenda ili Avatar, prilično je neutemeljen. S kojim pravom jedan čovek (dakle ne Na’vi) i to čovek zapadne kulture sme i da pomisli na spas u vidu potpunog izmicanja iz cele ujdurme? S kojim pravom, tačnije, sme uopšte da priželjkuje da je spas u prostom prebegu u neke bolje svetove? Ja naprosto s tom vrstom nevinosti ne mogu da se identifikujem, zbog čega mi takvi filmovi deluju kao žestoko licemerje.