недеља, 15. август 2010.

Paranojom do zdravlja

Nedavno sam, posle dve godine pauze, išla kod ginekologa. Najgori deo je što satima čekate spram plakata na kojima su ispisane ove stvari: Srbija je zemlja sa najvećim brojem registrovanih oboljenja raka grlića materice u Evropi, pregledajte svoje grudi sami, i čim primetite (pa tu ide niz ispupčenja, udubljenja, ranica, bolova i slično) javite se lekaru, zatim javljajte se redovno svom ginekologu (pa idu procenti kolika je mogućnost izlečenja ako se javite „na vreme“ svom lekaru), zatim redovno, kada se tuširate, opipajte svoje dojke. Insistira se, na tim plakatima, da su to trenuci koji su samo tvoji – pod tušem, recimo – samo ti i tvoja provera. Na slikama, žene ko lokvanji, rukama stežu mišice ko da im je hladno, skupile kolena ko da ih je ceo svet zaboravio. Vlažne im oči ko kod one Jesenjinove keruše, iznad njih neka stilizovana kap vode, kao zdravlje, a meni se čini da će, ako je samo ta kapljica takne da joj pukne lobanja. Na plakatima je to sa zdravljem prikazano nekako dvosmisleno: kao da je to zdravlje neka strogo omeđena zona, te da moraš biti zdrav i pre nego što si tako strogo zdrav. A mene brine, jer mi se čini da je nemoguće biti toliko zdrav i siguran, volela bih da je sve to nekako, ne znam, tolerantnije postavljeno. Užasno mi dođe da ustanem sa stolice, ko u mjuziklu, da krenem da pevam i da povedem sve one žene napolje, da se maknemo ispod te lupe i tih džempera od angore i ispod te kapi vode što nam se natakarila na vratove. Ta me ranjivost neka na zodovima ubija u pojam.
Al, sedite vi tako, onim ženama oko vas već porasle dlake i zubi, napadaju se i glođu, svaka druga tvrdi da je u drugom mesecu, da ima dete u jaslicama, da nije fer što se knjižice za popodnevnu smenu predaju preko muževa i sinova, od 10 ujutro, kad lepo piše da se predaju u pola jedan. Jedna se nalaktila na šalter, baš neće da se makne i strogim upitnim pogledom ispraća svakoga ko je došao pre nje, ko se usudio da se ispreči između nje i njenog deteta u jaslicama. Više puta ponavlja: I šta čovek da radi ako se stvarno razboli? Tamo na klupi sedi jedna povranela, skoro se vratila s mora, sunce, muzika i noćni život su protutnjali i sad oće potvrdu da je sve tu dole ok, a tamo ispod prozora par onih s menopauzama – rešavaju ukrštenice, izlaze da puše, jedna je čak dovukla muža i svako malo ga ćušne i ponavlja kako je baksuščina. Žene, žene i žene. Muka mi je od toga što sedim sa njima. Evo, jedna se natakarila mojoj sestri na vrat, priča sve odreda: gde radi, šta jede, kako vežba, pita je od čega su joj ranice na usnama, gde je kupila papuče i kada će već jednom da dođe na red. Trudnice se skupljaju, u njima vidimo neprijatelje, jer one imaju pravo da uđu preko reda. I one s jaslicama pokušavaju da se umuvaju, imaju samo neke papire, potvrde. Zapravo, dok slušam, čini mi se da su svi došli zarad neke papirologije – već su pregledane, ultraozvučene, sad samo treba potpis, recept. Onda nailazi ciganski par – on priča, ona ćuti. Sestra koja je malopre rekla drugoj sestri da ide u penziju, i nek se svi oni snalaze dalje sami kako umeju bez nje (nama svima rastu rogovi, miomi nas već napadaju, imam utisak kao da sestra napušta brod koji tone, dođe mi da kleknem i zamolim je da ostane samo još malo), izdere se na cigu glasom najstrašnije histerije: Umukni, nju pitam! Zatim drekne ka ženi: Zašto ti nije overena knjižica! Dere se zaista. Ono dvoje ćute, gledaju se ko rođaci iz Mućki, imaš utisak da su hteli da smute zdravlje, da prevare neku gadnu bolest, a sad su uhvaćeni da varaju. I sikter. Odoše oni, sve nas je manje, trudnice se izređaše, pa i one samo sa papirima. Kad uđe neko muško da preda za mamu, sestru, zavidim mu na blaženom neznanju i zamišljam kako se posle vraća svom pivu, igricama, čemu god, i pravim se malo da sam i ja tu za nekog drugog. Šta fali.
Koleginica nedavno napipala nešto dok se tuširala – ispupčenje, udubljenje, kvržica. Bili joj radnici u stanu, muž bio na poslu. Ona izletela onako samo s peškirom i sve ih odreda naterala da je ispipaju. Nije bilo ništa, sva sreća. Nekad, a često mi se vraća ta priča kojoj smo se smejali (s olakšanjem), pomislim da je sve bilo ok baš zato što su je ispipale neke prljave radničke ruke. Istapacirale, izlečile, izravnale neravnine i sabile te kvržice, jaslice, mrljice. I onda je tako, ko neka jaka arhitektura, od cementa, overena ko overena knjižica  pukla od zdravlja. A, sad, molim, tuš!

11 коментара:

nasdvoje је рекао...

meni je mnogo drago što više nemam zdravstvenu knjižicu pa ni ne smem da se osećam bolesno. posetom zdravstvenim ustanovama gratis se dobija spoznaja o niskoj ceni ljudskog života. predosećaš to i ranije, onako svakodnevno, ali na tim mestima ti to baš utuve u glavu. zbog toga im džabe svima oni beli mantili, kada su u duši opskurni. haha, prepoznaje se između redova da ih ne simpatišem, a? :)

koneyn је рекао...

Od kada sam prinuđen da se bakćem sa velikim brojem najrazličitijih ljudi 6 dana u nedelji, imam mnogo više razumevanja za doktore, koji razne spodobe moraju još i da pipkaju i zapitkuju gde ih svrbi a gde peče, 'oće kaki, neće kaki, itd.

Zamalo da im oprostim i korupciju.

Milja Lukić је рекао...

Uh, generalno lekare ne mogu da smislim. Čast izuzecima.
Interesantno je da se po pravilu ponašaju kao da su pacijenti došli tu nešto da ih smaraju, kao da se bolesti dešavaju da bi oni imali šta da rade, umesto da postoje kako bi pomogli i da moraju da pipaju, zapitkuju, leče... To im je posao. Oni postoje zbog pacijenata, a ne pacijenti zbog njih.
Nemam ni poštovanja ni poverenja ni prema jednoj profesiji u kojoj je ljudski život dat u ruke jednom čoveku - izbegavam lekare (uglavnom se tu radi o lekarima, nisu oni nikakvi doktori), miliciju, vojsku, advokate... Zbog prirode posla vremenom (a neki i odmah, samo zbog toga i biraju te profesije) počinju da se osećaju moćno, kao bogovi - oni odlučuju ko je živ, ko mrtav.
Uz sve to, ginekologa i zubara se dodatno plašim. Pa sad ti vidi...
Odličan tekst!

ves је рекао...

Haha moram vam ispricati sta sam ja dozivela u cekaonici xD

Smatram da je moja doktorka odlicna, da radi svoj posao kako treba (toliko da mi je to prosto sumnjivo); i svidja mi se sto je smislila taj sistem sa brojevima, jer dodjem po broj, dobijem 9, procenim da necu stici jos sigurno jedan-i-po sat na red, prosetam i nemam muka sa cekaonicom, koja ubija svaku zelju za zivotom, zahvaljujuci spodobama u koje se zene koje cekaju pretvore. Medjutim, kako smo navikli da su ljudi zaista neverovatni, neke zene uzimaju sebi za pravo da prosto kao 13 udju pre one od 11 jer se 11 prosetala oko zgrade i izasla na svez vazduh, vratila se taman kod moje 9 - ali hej, sta je ona imala da se seta..?

--nastavak dole

ves је рекао...

nastavak:



Na kraju sam zamalo dobila batine od jedne trudnice. Trebalo je da krivim to sto doktorka..zaista brine o svojim pacijentima. Rekla mi je da dodjem na pregled sa (vrlo bitnim jelte) rezultatima u onom terminu kada su samo trudnice (petak) jer zeli da vidi da li je to na sta je posumnjala u redu - nece da ceka ponedeljak. "Nema veze sto su trudnice, samo ti meni dodji". I onda sam ja dosla uredno, ostavila knjizicu, sestra rekla - dodji oko 4, ti si posle one tamo devojke (kada su trudnice nema brojeva, scheisse). Kada sam stigla tamo, oko 4, docekala me je graja, gora nego nekadasnje bakine koke u kokosinjcu u zadnjem dvoristu. Sve su pricale u glas, svaka je vec imala porodjaj, carski rez ("to ti je najbolje kad ti kazem"); svaka je imala neku istoriju bolesti koje nose takve nazive da je moja bujna masta odmah zamisljala mikro-vanzemaljce koji im jedu creva. Samo dve devojke su stajale u razlicitim coskovima i listale novine, vidno distancirane od kokosaka. A ove ostale su u stvari pratile sve vreme jednu malu, maltene klinku, ali najbucniju u coporu, koja je vodila rec. Dosla moja devojka vodilja na red i kako je obicaj, pomeris se do stolice koja je najbliza vratima, kad krene ta devojka. Izvini, ja sam na redu sad, posle ove devojke, kazem joj ja. Ona razrogacila oci, kao da se pretvorila u divlju svinju i pocela da grokce i skace na mene, nisi ti pre mene, ti si sad tek dosla u 4, a nisi ni trudna koliko vidim, ja ovde cekam od 2 sata. Hej ali ja sam dosla u 1, ostavila knjizicu, sestra mi je pokazala da sam iza ove devojke, otisla sam nazad na posao i vratila se sad. Doktorka mi je maltene naredila da dodjem sad sa rezulatima, pravdam se, pocinjem da se osecam krivom jer sam samo bolesna a nisam i trudnica. Trebalo je da sedis ovde a ne da se setas, bas me briga, ja idem pre tebe, nastavlja ona. Pokusam da joj objasnim da niko ne brani ni meni ni njima, trudnicama, da se malo prosetaju u toku cekanja jer definitivno ne mogu njih 15 da stignu za sat vremena, opisem joj kako to ide obicnim danima - kad me ona poklopi sa tim - e pa mi smo trudnice posebne i sedimo ovde i cekamo svoj red. Brate mili. Sta sad treba da radim kada je devojka ocigledno skot? Mislim to sto je u drugom stanju (nije slucajno izmisljen taj pojam drugo stanje) ne opravdava njene zlocinacke podvige. U stvari kada sam bolje izanalizirala, ne bi bila nista u toj cekaonici da se nije uhvatila u pricu - pa jos povela - sa ostalima. Krene ona tu da mi baca kako radi u trafici jadna, od tog je vec pocelo da mi se pegla, medjutim i ostale zene cute, niko da makar tiho kaze "pusti devojku" i sta - otvori vrata prethodna devojka, ova zakoraca i besno svima pokaze za primer "e bas necu da je pustim". Posle toga sam kao pokisnuti mis, pogledala ostale i pitala..sta drugo nego..."Da li ce me neko pustiti posle ove ludace, ili moram da cekam da svi zavrsite - samo mi recite odmah". Onda se neka odvazila i _dozvolila_ mi da udjem sledeca. Bila sam presrecna ali se osecala i jadno, jer ne znam kako drukcije covek da se oseti kada je u samilosti tih tiranina.

Mislim da je kod tih cekaonica zaista mnogo veci problem u ljudima nego u bilo cemu drugom. Zato mi je bilo uzviseno sjajno, tada kada sam primala konjske injekcije, kada bih dosla u tu cekaonicu gde bi obicno bile 2-3 osobe isto sa nekim injekcijama, sto je njima bilo toliko lose, kao i meni, da niko nije imao snage da prica o bilo cemu, niti da smara, niti da pokusa da ide preko reda, vec samo razmisljao koja strana ga manje boli.
A motivacioni posteri...haha, zajebavaju nas samo tako, ali moze im se.

nasdvoje је рекао...

:)))
znam, mada je meni nejasno zašto se nije održao onaj sistem zakazivanja. recimo, ovde gde ja idem, u Domu zdravlja Crveni krst jedno vreme je važio princip: krajem meseca zoveš telefonom i zakažeš za sledeći mesec, dan, sat i onda dođeš tada i sve bude u redu. Nema gužve, nema svađe, nervoze. Ako neko i i dođe neplanirano, opet nije strašno. Međutim, onda su samo u jednom trenutku to prestali da rade. I sada, recimo, kada je popodnevna smena koja počinje u 13č, šalter za primanje knjižica se otvara u 12.30, ali od 10č radi ilegalni šalter, tj. prva devojka koja dođe u to vreme stavi dve cedulje na klupu sa imenima doktora u popodnevnoj smeni i skuplja knjižice, pa ih onda u 12.30 preda na običan šalter :)) al, naravno, oni koji za to ne znaju i dođu regularno pošize i onda opet kreće svađa i dreka. u svakom slučaju je najbolje predaš, izađeš i vratiš se otprilike, al onda te gledaju ko uljeza i bukvalno bude to: a ko si sad pa ti. To sam skapirala da se od onih koji recimo sede i čekaju zajedno sat dva i zapamte se međusobno stvori ko neki saveznički tabor (preslišavaju se po hiljadu puta ko je posle koga), a kad im dođe neko novo lice, odma se ustreme, jer nisi bio tu, nisu te upoznali, itd. Ma, užas.

nasdvoje је рекао...

nije skroz, dobra je ta solidarnost kad učestvuješ u njoj.

nasdvoje је рекао...

ma, da, al to je skroz nepotrebno, šta ima da se pravi vojnički štab u čekaonici

nasdvoje је рекао...

pa jbg, očigledno je potrebna improvizacija u nedostatku organizacije. znam kad su mi jednom isključili telefon pa sam morao u poštu da mi ga ponovo uključe. jedna prostorija dva sa dva u kojoj sedi inkvizitor sa ausvajsima, ispred nje hodnik pet sa pet a ljudi mali milion. i taman kad pomisliš "najebali smo svi đuture nema šanse da se ovo lepo završi", naprave se neki redovi u obliku krugova da više ljudi stane u hodnik, krene samo od sebe sve de funkcioniše, ljudi se smeškaju jedni drugima, čak se prospe i neka fora... zbližite se na malom prostoru.

nasdvoje је рекао...

pa, ok, ti tvoji su možda bili složni, ja kad god sam negde čekala bila sam svedok toga da se tabor napravi iz straha, da bi se svaki potencijalni uljez grupno satro. to je odvratno, jer onda nagrabusi svako ko uđe sa strane. jednog su lika maltene linčovali kad smo čekali za lične karte samo zato što je zamolio da ga puste preko reda jer čeka za majku, a on sam je imao oko 80 godina. psovali su ga, izvređali, "pa i mi čekamo bla bla bla" i na kraju se lik pokupio i otišo.

nasdvoje је рекао...

jbg, u ovom mom slučaju su puštali preko reda, neke, ne baš sve. bilo kako bilo, birokratska svest mora nestati, jer ničemu ne služi.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.