Holy Fuck - Latin (Young Turks/XL)

Stay Lit

Konačno nešto skroz za moje uši! Kanadski eksperimentalisti zajebanog imena Holy Fuck već neko vreme su prisutni u hipsterskim rokovnicima, ali tek sa trećim albumom opravdavaju graju koja se digla oko njihovog muziciranja. I više od toga, brate moj.
U fokusu interesovanja Toronćana (?!) od samih početaka su bili dodiri elektronike i rok konvencije koji bi se u ovako zamišljenom zapletu ljubili na post rok obali. Prethodni album LP (2007) je na inicijalna slušanja obećavao intrigu, ali je pri pomnijem preslušavanju otkrivao svoje rupe, navodeći pažljivijeg slušaoca na zaključak da se ipak radilo o prolaznoj romansi.


Silva & Grimes

Prethodne tri godine, Sveti jeb je pametno iskoristio na dalje brušenje svojih potencijala kako bi nadomestio prazninu kvaliteta koja evidentno postoji na plesnom krilu instrumentalne scene, prouzrokovane činjenicom da su nekad dragi bendovi koji su važili za sigurne uzdanice u međuvremenu skliznuli u mediokritetski glib (da, mislim na Ratatat). Otkrivši mistiku u sebi, aura benda je zasvetlela kao sveća u mraku.


SHT MTN

Nakon uvodnog bučanja, tema Red Lights iskusnom vožnjom uvodi slušne aparate u neki bolji, neistraženi svet. Ekscentrične bas linije i stameni bubanj predstavljaju stamenu kičmu za piruete dodatnih elektronskih emulzija. U sličnom tonu protiče i naredna Latin America, a onda kreće grmljavina koja se ne zaustavlja do samog kraja ovog ostvarenja. Abrazivna Stay Lit zlokobnom mirnoćom najavljuje pičvajz koji kreće sa Silva & Grimes koja zvuči kao da je snimljena u kraut koloniji na Marsu 2356. godine. U drugom delu izdanja grupa pušta sve svoje furije u etar (zubaroidna electro zezalica SHT MTN na pola puta između Battles in Death in Vegas, užurbano anđeosko mlevenje u Stilletos te još malo dobrodošlog zla a la Crystal Method u Lucky ) zaključno sa nepatvoreno divljačkom naučnom fantastikom P. I. G. S. Debitovanje albuma na #14 Bilbordove liste dance albuma stoga nije preterano iznenađenje, već dodatni razlog za ushićenje.


Red Lights

Iako nesumnjivo hipsterskog pedigrea, grupa je ovim albumom dokazala da ne valja biti uskogrud ni u čemu pa ni u demarkaciji sopstvenih sfera muzičkog interesovanja, jer na taj način smanjujete mogućnost događanja prijatnih iznenađenja kakvo je sigurno Latin. Slušajte dok se Vlasi ne dosete.

Croupier (Mike Hodges, 1998)

Da je kockarnica možda i najveća škola života uverava nas ovaj odličan film britanskog režisera Mikea Hodgesa. Iako snimljen pre 12 godina, teme koje obrađuje su vanvremenske, da ne kažem večne. Hodgesov film je u meri za strahopoštovanje dotakao esenciju, i onaj ko od umetnosti očekuje više, krajnje mu je vreme da se probudi.
Jack Manfred je lepuškasti dečko ofarbane kose koji se zanosi idejom da postane pisac, pa se tali sa svojim izdavačem knjiga koji mu samo naračuje natuknice šta bi moglo da ima prođu na tržištu. Ipak, jedan poziv ćaleta iz daljine menja sve, te Jack odlučuje da se vrati poslu kojim se bavio dok je živeo u Južnoj Africi, poslom krupijea. To se ne dopada njegovoj devojci/ženici Marion koja radi neki administrativan posao i želela bi da kraj sebe ima pisca, a ne tamo nekog krupijea.
Avaj, Jack, koji ne kocka, brzo biva uvučen u đavolju vrtešku. Hodgesov film je magistarska teza na temu impulsivnog ponašanja, zastrašujuće uglačana psihološka analiza sveta koji se graniči sa zabranjenim, a svojom suštinom mu itekako pripada. Prevrtljivi, poročni ljudi, koji od sreće traže popust za svoje promašene živote, varalice, valjatori i surove glave koji nemaju milosti i žene lakog morala koje se dave u jeftinim užicima koje pružaju droga i alkohol, nisu baš okoliš za svakog, ali se Jack u demonoidnom ubrzanju svoje sudbine solidno snalazi u takvom ambijentu, pošto je kao krupije onaj koji deli, a ne onaj što igra.
Na strani Croupiera je bukvalno sve ono što po dobru krasi britansku kinematografiju. Suverena gluma, uverljivo izgrađeni likovi, neinsistiranje na prozaičnim šok efektima pri spoznaji da je sama stvarnost već dovoljna šokantna i gruba za dalju obradu. U osnovi neo-noir, dobro pogođenog ritma i uvrnuto prijatne atmosfere, Croupier ima dodirnih tačaka i sa umetničkim filmom, kao što su ukusno skrojeni izleti u paranormalno, ali ne robuje konvencijama, osim onoj osnovnoj - da suvereno odmotava znalački ispričanu priču u svojim kadrovima.
Gledalac će, uvučen u ovaj vir marginalija čarobnih voda i velikih otrov, brzo na svojoj koži osetiti sjaj i bedu sveta koji sve stavlja na kocku - gubitničke glavobolje, znojenje dlanova i tornado adrenalina. Ne šminkajući dodatno prljavštinu koju zovemo životom, ovaj film je čist primer umetničkog dela sa integritetom

Murs & 9th Wonder - Fornever (SMC)

Vikki Veil

Na (alternativnoj) američkoj hip hop sceni, Murs je igrač već skoro deceniju i po, mada se za njega glasnije čulo tek početkom novog milenijuma kada je bio u uticajnoj Def Jux ekipi. Stiže iz LA, ima ogromne dredove na glavi i praktikuje veganizam kad ogladni. Njegov umetnički pseudonim (čini mi se da mu je pravo ime Nik Karter) je zapravo skraćenica koja znači Making Underground Raw Shit, ali ne znam da li je reper mislio o tome kad je svojevremeno potpisivao ugovor o diskografskoj saradnji sa braćom Warner. Zapadna obala, korporacijske veze - neko bi odmah pomislio utoke, zlatni lanci, pištolji i kule u oblacima, ali Murs srećom nije od takvih.
9th Wonder je cenjeni DJ i producent iz Severne Karoline koji voli da sarađuje sa brojnim autorima, od kojih mu je Murs čini se najomiljeniji, pošto im je Fornever četvrti zajednički album. Iako su u pitanju sada već stare kuke u igri (ala vreme leti), njima dvojici polazi za rukom da na novom albumu pretežno zvuče sveže i interesantno.
Za razliku od mnogih nabeđenih produkatora iz hip hop sveta, 9th Wonder vaistinu zna znanje. Po onome što se (i) na Fornever može čuti, on se nadovezuje na besmrtni legat DJ Premiera - njegove matrice su tvrde i ispeglane, ali i lepršave i šarmantne. Za razliku od minimalistički nastrojenog didžeja blaženopočivših Gangstarr, Deveti u svoje zvučne slike pakuje i dosta ukusno aranžiranih (uglavnom ženskih) glasova, crpeći svežinu sa nepresušnog vrela crnog muzičkog nasleđa.


I Used to Luv Her (again)

Na fino naštelovanu muzičku podlogu, Murs se za današnje prilike na retko jasan i koncizan način bavi širokim dijapazonom tema, ali ga najviše interesuju devojke, pošto je njima posvetio najviše liričke pažnje. Asian Girl govori o kosookim lepoticama i za neupućene u kontekst bi mogla da zvuči kao isprazna, ali ipak nosi određenu težinu ako ste pročitali sve ono što se nalazi u knjizi Neće da stane ne može da stane. Vikki Veil je mudra srcolomka o muškoj ljubavi prema porno nimfomanki, u kojoj Murs na kraju apeluje da pazimo u koga se zaljubljujemo (?!, kao da je to racionalno, mada je stih "never let your dick pick who you fall in love with" skroz na mestu).
Ipak, šou krade I Used to Luv Her (Again), znalačko prerađivanje Commonovog klasika iz 1994. u kome je žena zapravo hip hop sam (H. E. R. = Hip hop in its Essence and Real , i kako posle da ga ne voliš) a u fokusu njegova tužna geneza od undergrounda do isprazne šljaštavosti (evo čitam da je obrađivao i Kanye West, i ne, ne želim to da čujem). Naslov pesme Cigarettes & Liquor govori sam za sebe, i tu Murs kao neka tetka popuje o štetnosti ovih poroka, ali je sjajan i nadahnut u kombinaciji sa Sick Jackenom i Uncle Chuccom u socijalno svesnom komadu The Problem Is, inače prvom singlu s ove ploče.
Kao i na ranijim izdanjima dvojice saradnika, i na ovom se nalazi deset pesama, što je plus, kad se zna koliko rep albumi današnjice umeju rasplinuto da zvuče u svojoj megalomaniji. Ako ste ljubitelji dobrog (čitaj neiskompleksiranog) hip hopa, svakako proverite zbog čega fanovi i kritika upoređuju ovu ploču sa dosada najzapaženijim njihovim izdanjem Murs 3:16: The 9th Edition iz 2004. Što se mene lično tiče, čim sam ga preslušao više od dva puta, znači da ima svojih neospornih aduta.

The problem is at the end of the day
No good things come our way
We need some kind of way
I’ll hustle every day

Can you tell me what the problem is?
What the problem is
What the problem is
Wanna know what the problem is
Can you tell me what the problem is?

[Murs]

The problem is we all out for self
In a world that’s consumed by greed and wealth
It’s a dog-eat-dog and we cannibals for capital
The will to survive in an animal is natural
But the desire to rule
In the pursuit of pure power is the path of the fool
We chase crown till we laying face down
Our worldly possessions keep weighing us down
In rain clouds I move like a quiet storm
No shroud, stand proud, why should I conform?
Beyond the norm I exceed the hype
Beyond all the bullshit and the stereotypes
Throw this in your stereo, this is my life
When a day’s so dark you would swear it was night
9th came with the beat to help me carry the light
So you can stand your ground whatever the fight
You work for yours like I work for mine
On some P. Rod shit, got a perfect grind
What’s next from the West like I’m first in line
From the coast that’s known for the surf and shine
Write rhymes like I’m trying to save the earth in time
Before my girl get big and give birth to mine
I encourage you to live, put the worst behind
Never worry about the past, it ain’t worth your time

[Sick Jacken]

Let me start with what I know and let me put it in this flow
We got all the goods we need but got no money to grow
Hood got all the coke and weed but got no profit to show
Junkies got ? speed but their brain is moving slow
Education at an all-time low, still catch an all-time high
Off the kush Dr. Greenthumb grow
I ain’t preaching, I’m just giving you a real twenty-four
It’s a cold world these streets don’t feel anymore
There’s no way you tell it ? rebelling streets, the three-time felons
The people’s government, the big time villains
Rob us blind, steal it, just the way it is
Take you for a gang of loot, twenty dollars got you, I ain’t ?
Now tell me why’s that, they blame the lies in rap
But what about the medium bullshit? They disguising that
How we got access to ammo and any size of gat
But we can’t get a decent school for us to knowledge at
It’s called the block madness
They know they turn us into crime addicts
On the block chasing superficial status
Now do the mathematics, how many of us die in war
On the street or for all who sleep and score
The same cops you pay to protect and serve us
And the country turns its back even though you fought for it in service
When it comes to my life it’s never one problem
You never know about it till you ? shoot the ?

Žicoskop #03

"Take the Money and Run" ("Uzmi novac i beži")
Woody Allen, 1969, 85min


"After fifteen minutes I wanted to marry her, and after half an hour I completely gave up the idea of stealing her purse."

"Uzmi novac i beži" je jedan od prvih filmova Vudija Alena, u kom se on pojavljuje kao režiser, scenarista i glavni glumac. Lažni dokumentarac ("mockumentary") prikazuje život smotanog kriminalca, Virdžila Starkvela: od malih nogu, preko muzičke karijere, pljački, prve ljubavi, zatvora i osramljenih roditelja. :) Ne bih više otkrivala sem - da vas očekuje totalno urnebesan film.

Panic Room Žica (Kraljevića Marka 5, Beograd)
30.05.2010. u 20:30, ulaz i diskusija slobodni :)

Foals – Total Life Forever (Transgressive Records)

Propustili smo da pišemo o prvom albumu ovog petočlanog benda iz Oksforda koji je, u neku ruku konkretniji i neposredniji od Total Life Forever. Počev od stihova koji su se na Antidotes (2008) svodili na povike, efektne, nepretenciozne isečke misli, stihovi su ovde razložniji, iako se i ovde akcentovanje reči oblikuje prema melodiji postajući njen prateći efekat (na momente i preterano u ulozi ukrasa).
Kolko su godine i ozbiljnost uzeli maha, najbolje govore Black Gold stihovi: They buried the gold, your ancestry's sold and left/Just the residue/They buried the gold, your ancestry's sold and left/Just the mist of you.
Novi album je zadržao tehno matrice po kojima kao po izglancanim keramičkim pločicama klizi glas Yannisa Philippakisa, asocirajući na neobavezan ples i pocupkivanje, ali je ove pločice sad prekrila para melanholije. Oduvane su ska duvaljke koje prethodnom albumu daju nekakav ludistički, radostan, profani utisak. Recimo, neke pesme, poput dirljive 2 Trees u samom finišu albuma gotovo je nemoguće spojiti sa veseljem koje prožima Antidotes. Muzika sa Total Life Forever zadržava plesni karakter (ponajpre u pesmi After Glow), ali ono što je na prvom albumu ličilo na gotovo pankerski polet ovde je pre inercija tela u slobodnom elegičnom proklizavanju kao u onim diskotekama koje fotografi namerno snimaju da izgleda kao da ljude u masi žali i prikazuje njihovu usamljenost, a ne neki dobar provod.
Efektni počeci pesama i ovde su zaštitni znak Foalsa, pa se na fanki uvod naslovne numere Total Life Forever reaguje gotovo automatskim mrdanjem, ali pesme poput Spanish Sahara svakako govore o tome da Foals napuštaju disko podijum na obali plaže i uranjaju, ko što i pokazuje naslovnica albuma, u vodu neke post-rok širine.
Da ovo istraživanje nije uzalud i da se u tom plivanju stiže do obala na kojoj se Foals dobro snalaze, pokazuje svakako najbolja pesma na albumu - This Orient koja zauzima središte albuma od 11 pesama i ujedno predstavlja vidikovac na kom dinamika Antidotesa i melanholija Total Life Forever stoje u njuorderovskoj ravnoteži.
Mana ovog albuma je što posle dužeg slušanja neke pesme prosto zvuče suviše penasto, pozadinski i neutralno, da ne kažem dosadnjikavo. Takođe, za razliku od prvog albuma koji je delovao kao da je nastao u jednom cugu, bez velikog napora, aktuelni na momente zvuči kao muzička izolacija za modernu zgradu koja voli da je u središtu nevremena, al ne bi da je dodirne ni ošteti ni jedna kap kiše koju ipak priziva. Ali za neka posebna raspoloženja kad vam baš ne treba da vas išta pomeri iz tačke u kojoj ste, Total Life Forever je sasvim ok muzička izolacija.

Blood Axis - Born Again (Storm/Tesco)

Song of The Comrade

Michael Moynihan je jedan od onih likova koji, uprkos kontraverzama koje ga prate, u mojim očima budi simpatiju zato što se ne uklapa u ustaljene kalupe. Kada bi koristili titoistički rečnik, ne bi mnogo pogrešili kada bismo ga nazvali "kulturnim radnikom" umetničkog podzemlja. Moynihan, inače Amerikanac, je bio muzički novinar, zapaženi publicista i, naravno, muzičar. Pošto je malo sarađivao sa Boydom Riceom iz grupe Non (sa kojim je u to vreme bio pripadnik La Veyove Church of Satan), pre 21 godinu je osnovao Blood Axis sa svojom suprugom, violinistkinjom Annabel Lee.


Born Again

Born Again je drugi studijski album grupe, objavljen 14 godina posle impresivnog debija Gospel of Inhumanity (Cthulhu) koji je na impresivan način u sebi spojio industrial i ambient sentiment sa umetničko-filosofskim impresijom koja je u sebe uključivala Ničeove citate, glasove Ezre Paunda i Charlesa Mansona i ozbiljan, klasičarski štimung. Mala začkoljica u čitavoj priči se ogleda u tome što Moynihan u mnogim krugovima važi za fašistu, za šta je i sam kriv jer se tokom prošle decenije identifikovao sa tim pokretom, da bi početkom novog milenijuma sebe distancirao od bilo kakvog kolektivističkog političkog ubeđenja.


Erwachen In Der Nacht

Njegova knjiga "Lords of Chaos" koja se bavi norveškom blek metal scenom i satanističkim undergroundom, podigla je svojevremeno dosta prašine, a podjednako beskompromisni su mu bili i intervjui koje je radio sa raznoraznim vedetama muzičke alter-scene kao što je npr. Michael Gira, ali i likovi kao što je Charles Manson kojim je dugo bio fasciniran. U međuvremenu, Moynihan je pribavio i fakultetsku diplomu sa studija nemačkog jezika, bio je urednik nekoliko neo-tradicionalističkih časopisa, a usput je i objavljivao neke interesantne knjige drugih autora.


The Path

Najpravednije bi bilo Moynihana nazvati alternativnim tradicionalistom (za publiku kojoj su potrebne etiketirajuće koordinate), ali pre svega intelektualcem i umetnikom. Čitava ova priča ne bi vredela pišljiva boba da Blood Axis nije ozbiljan, veoma dobar bend koji svira veoma intrigantnu i prijatnu muziku. Born Again je odlično pogođen naslov, jer posle dugačke diskografske pauze (prekidane nekim kolaboracijama) zatiče Blood Axis kao sazrele muzičke stvaraoce čiji su standardi daleko iznad fušerajskih kriterijuma ovog vremena.
Elegično-romantična atnmosfera na granici između klasičarskog i folk iskustva dovoljno je široka osnova i za iskusne uplive gitare (poslušajte Song of the Comrade i uživajte) i duboki, sugestivni Moynihanov glas, kao i jecaje Leeine violine. Osim engleskog, u upotrebi je nemački (Moynihanov izgovor je istini za volju prilično amerikanizovan) i pojedine srednjeovekovne preteče ovog jezika (ima malo i latinskog), a čitava atmosfera odiše relaksiranom ozbiljnošću nalik na prošlogodišnji (odlični) album ART ABSCONs. Ukratko rečeno, Born Again je dugoročna muzička ponuda koja zahteva posvećeno slušanje.


The Vortex

Last Temptation of Christ (Martin Scorcese, 1988)

Na redu je još jedno ostvarenje iz edicije "filmovi o kojima se dosta pričalo ali ih nisam pogledao do sad". Priča se da je Scorsese pristao da režira nedorečenu "Boju novca" samo da bi ekranizovao škakljivo delo grčkog pisca Nikosa Kazancakisa. To ti je život: na nekoliko stvari koje uradiš zato što moraš, dođe po jedan trenutak oduška u kome radiš ono što želiš. Naravno, ako imaš tri daske u glavi. Ko razori tu ravnotežu ili će prestati da želi ili će mu čitav život biti pod moranjem. Taj životni balans je podesan instrument za merenje ispunjenosti/sreće u svakoj ličnoj egzistenciji.
Pošto sam odlgedao film u ležećem položaju najčešće široko razjapljenih usta, isprva nisam želeo da pišem o njemu pre nego što ga pogledam ponovo. Inače se smejem boljoj polovini nasdvoje što gleda filmove o kojima piše po nekoliko puta. Imamo i jednog dragog prijatelja kome sam se podsmevao što do tančina skenira vizualne predmete interesovanja, do potpune apsorpcije dela. Živeo sam u lagodnoj hladovini ruganja, a onda sam primetio da lagano postajem jedan od njih.
Naposletku, pala je odluka da pišem o flimu sad, a za naknadna gledanja će ionako biti još prilika. Markirao sam ljude koji nisu pogledali film do sada, pa ćemo ga gledati zajedno. Već unapred znam da će da odlepe. Kada američki film zaboravi na česte istorijske omaške i veštačka dizanja tenzije, onda je, onako samouveren i ležeran, praktično savršen.
Na adresu nasdvoje stigle su i pritužbe u kojima se podvlači zazor od čitanja naših filmskih recenzija, jer suviše otkrivamo radnju, ili što bi pop fanatici rekli "spojlerišemo". Ne znam, koliko je ta primedba na mestu, pošto se i sam ubrajam u one koji izbegavaju prikaze filmova iz sličnih razloga. U ovom konkretnom slučaju, razloga za brigu nema, pošto je radnja već opisana u Bibliji. A u njoj znate šta sve ima, pa čak i ako je niste čitali (moj slučaj).
Ali, teško da ćete ostati ravnodušni na poetičnu elokventnost scenarija koji je znalački potpisao Pol Šreder uspevajući da dopre do večnih psiholoških dilema i pitanja u životu čoveka, na uverljivu rolu Isusa u izvođenju Viljema Defoa, sugestivnu muziku Petera Gabriela i suvu genijalnost Kazancakisa koji se drznuo da umetnički rovari po pisanim relikvijama hrišćanstva. To je filmu i donelo oreol kontraverze - pa je tako pariski bioskop u kome je održana premijera bio zasut koktelima iz Molotovljevog menija, a dan-danas film je zabranjen na Filipinima i u Singapuru, dok je u Turskoj i nekim zemljama Latinske Amerike bio na tankom ledu godinama. Ako ste gledali film znate zašto, ako niste, krajnje je vreme.

Rangers - Suburban Tours (Olde English Spelling Bee)

Primećujem da ljudi često brkaju alternativu i andergraund. Ima jedna dobra teorija o tome u Bluzu za Jugoslaviju, pa bacite pogled ako niste do sad. Onima koji vole skraćene forme, šapnuću da je sudbina andergraunda takva da je on uvek živ, iako ga nigde nema. Nomen est omen, rekoše stari Latini, pa vi kopajte, ako vam se sviđa ta ideja, a ako ne, uvek postoje albumi Bitlsa, Stonsa, Pistolsa i Kleša, (zloglasne velike četvorke bendova koju su po pravilu slušali ljudi za koje mogu da kažem da sam po svaku cenu želeo da izbegnem da i jednog trenutka zaličim na njih) pa im se divite do mile volje. Ja nasmejan nastavljam da preskačem taj fetiš prodanih savesti. Surogate pobune i inferiorna dobra revolucije.
Naravno, može vam se desiti i da postanete snob, pa da nekritički veličate sve što na sebi ima oznaku "andergraund", iako je često ta nalepnica jedina vrednost tih izdanja. Zavirite u Srbiju, puna je baš takvih likova, a kad malo zagrebeš ispod površine sve sami pilićari i podmukle ambicije. Ne znaju šta će sa sobom, pa postanu vajni umetnici ili ljubitelji umetnosti. (Najčešće) o trošku države (koju pljuju) drame kontrolisano & teledirigovano ludilo. Prepoznati su i postavljeni kao mamci za neshvaćene, pa pecaju strovaljene duše po plićaku. Očekuju da im se divimo zato što ih ne razumemo, iako je sve što rade besmisleno jer je poza i ne proističe iz egzistencijalne potrebe za izražavanjem, nego je simulacija, mahom na podobnoj političkoj liniji (u najmanju ruku ne talasa ništa suštinski čvrsto).
Srećom, Joe Knight iz Dallasa, na privremenom radu u San Franciscu nije od takvih likova. On svira zato što mu se svira i sudeći po odsviranom sve mu je jedno šta ćete misliti o njegovoj muzici, inače bi svirao drugačije. Cimao sam caliChetnika da ode sutra u LA da ga overi uživo, i podeli stečene impresije sa svima nama, a onda sam izvalio da je LA predaleko od SF, pa je ta opcija pala u vodu. U novonastalim okolnostima, ostala su pitanja. Prvo i osnovno, kako ne gotiviti akt koji sačinjava jedna osoba a ime mu je ispisano u množini? Ništa manje bitno, kako se ne zaintrigirati pločom koja ima predgrađe u svom nazivu?
Ako mene pitate nikako. Davno nisam čuo nešto uvrnutije. Zvučni kolaži nastali od buljuka semplova i zamrljanih instrumenata. Zgusnuto i akvarelno, kao gomila hyp(e)nagogic aktova, sa migovima uperenim ka kičastim osamdesetim, a opet dovoljno čvrsto, strukturisano i omamljujuće. Pre svega nepretenciozno. Suludost sa pokrićem. Andergraund. Suburban Tours je jedna od onih ploča u kojoj će svako čuti neke druge uticaje. Ja čujem novi talas (na bas gitari), i čujem Suicide (na klavijaturama), samo hašišarski opaljen Suncem. I dobro mi je, zato što sam zbunjen.
Suburban Tours se sam od sebe nudi kao idealan soundtrack za predstojeće leto, koje ću provesti okružen gomilom besmislenih knjižurina, usput razmišljajući o tome kako da zaradim neke pare a da mi pritom ne ispadne sapun. Zvuči primamljivo u najavi.

Hitovi za druga Starog

Ne mogu da pišem o ovoj temi. Bezveze ću da se iznerviram. Umesto toga spremio sam prigodan muzički program. Čitaoci koji imaju problem sa narodnom novokomponovanom muzikom neka sa čitanjem momentalno stanu.

Svakog maja iz godine u godinu prisustvujemo sve većem povampirenju jugo-nostalgije i sentimentalnih izliva osećanja prema maršalu te blaženo počivše zemlje. Po principu "dobro se pamti, loše se zaboravlja". E pa ja pamtim da sam kao Titov pionir tri puta gubio zvezdu sa plave kape, da sam čak i ćaletu sa uniforme morao da je kradem. Čak i tada se više pažnje obraćalo na fasadu, a manje na suštinu, zato nam se i desilo sve to što nam se desilo. Zato i kukamo za diktatorom. Ovaj "Izbor za hit dana" je dobrodošlo simbolično bavljenje suštinom.

predlog #1
Jana Todorović je rođena u Prištini, ali živi od 1997. u Minhenu. Ova pesma na poetičan način sumira Hegelovu misao "sve što je propalo i trebalo je da propadne" koja je vrlo primenljiva na SFRJ teren.


Jana - Piši propalo

predlog #2
Hegelova fenomenologija (narodnog) duha prisutna je kao lajt-motiv i u ovoj zvučnoj razglednici iz Maršića, bezobrazno bogatog sela u Šumadiji. Da se ja pitam, Radišina pesma bi non-stop išla sa razglasa u Kući cveća.



predlog #3
Dugo sam se mučio koju Borinu pesmu da odaberem za ovaj hit dana, ali izbor je pao na najočigledniji zicer. Bori štošta može da se prigovori, ali ne i da nije imao muda do zemlje, što beskičmenjaci nikako ne mogu da mu oproste. Mi mu zahvaljujemo zato što bez njega ne bi ni bilo ovog bloga. Za neupućene, prateće vokale peva Branimir Džoni Štulić.


Riblja čorba - Al Kapone

predlog #4
Nastala nesumnjivo kao lucidna šala, ova pesma nakon 17 godina više uopšte ne zvuči šaljivo. Gde ima dima, ima i vatre, i drug Tito se zaista vratio.



predlog #5
Poslednji predlog delo je inspirisanog i fokusiranog Satana Panonskog, o kome je ranije takođe bilo reči na ovom blogu. Jeste, na početku vrišti "Zakolji ga! Lenjina!"


Satan Panonski - Pioniri maleni

I to bi bilo to, dragi čitaoci. Možete glasati po principu, 1. mesto - 3 pts, 2. - 2 i treće 1 poen. Za dopunsku literaturu, skoknite do Milje, i ona ima šta da kaže na ovu neveselu temu.

North by Northwest (Alfred Hitchcock, 1959)

-Hahaha, i tek si sad gledao Sever-severozapad?
-Pa tako nekako.
-Uh, što bih ja voleo da sam ga tek sad gledao! A jesi gledao još neki Hičkokov film?
-Pa sećam ih se kroz maglu... neke sam gledao kao klinac...
-Jao, što bih ja voleo da ih tek sad prvi put gledam!
-Pa koliko ih ima?
-Negde četrdesetak sigurno.
Tako je tekao sinoćni razgovor sa prijatnim gostima, dramaturzima i zagriženim filmofilima u prigradskoj bazi nasdvoje. Naknadnom proverom došlo se i do cifre blizu 50 u Hičkokovoj filmografiji. Ko će to sve da pogleda? Ali, ako su kao ovaj, to neće biti preveliki problem, već prevashodno zadovoljstvo.
Generalno je u umetnosti problematično kad prvi put svesno dolaziš u susret sa radom nekog izvikanog imena. Izbegavam te situacije što više mogu. Eno pitajte Fon Trira i buljuk njegovih filmova u mom hardu koji čekaju trenutak da budu otkriveni, tj. da bude skupljena hrabrost da se približim tom geniju i njegovim munjama i gromovima. Zbog čega? Zato što ne volim razočarenja. Vremenom sam naučio da se krećem suprotno orijentacionim strelicama hajpa, puštajući da dela sama mene otkriju, jer je umetnička recepcija, kad se bolje pogleda, ipak dvosmeran proces.
No, sa Hičkokom nema greške. Sever-severozapad isporučuje (hahaha ;)) takav gledalački plezir da je jasno da imamo posla sa majstorom koji u svakom trenutku apsolutno zna šta radi. Ekscentrični Englez (ovo je pleonazam) se hladnokrvno poigrava sa svojim glavnim junakom, Kerijem Grantom, ubacujući ga u špijunske hladnoratovske igre, ali je dovoljno milostiv da ga sačuva od zala podeljenog hladnoratovskog sveta.
Da je ovo filmska recenzija, sad bismo se gađali i pojmovima saspensa, mekgafina, trilera i zamene identiteta, ali, srećom, nije. Za tako nešto ni nema prevelike potrebe, jer su za ovih pola veka, koliko je prošlo od nastanka ovog filma, mnogi (da ne kažem svi) učili filmski zanat baš odavde, pokušavajući sa manje ili više uspeha da u narativnom poigravanju pronađu balans i meru koja bi mogla svedočiti o njihovom majstorstvu. U smislu neizvesnosti i promene stanja na terenu iz časa u čas, ovaj film me podsetio na meni vrlo dragi U-Turn Olivera Stonea, verovatno jedini film u filmografiji Jennifer Lopez a da ga iole vredi pogledati.
Hičkokovo delce je u međuvremenu ovenčano gomilom priznanja i nagrada (te jednocifrenim mestima na listama najboljih ostvarenja svih vremena), od kojih je posebno važan Oskar za scenario koji je otišao u ruke Ernesta Lehmana. Scenario je prava mala pisana čarolija u kojoj nijedan sekund od 2 sata i 16 minuta trajanja filma nije protraćen na atraktivno-besmislene digresije koje bi podilazile gledaocu i njegovim niskim nagonima, što je mesto na kome se razilazi filmska praksa koja je važila nekad i one koje je aktualna sad (čast izuzecima). Ovom sudu pridružujem i dobrodošlo olakšanje u svetlu činjenice da Hičkok nije izneverio moja kolosalna očekivanja.

DaVinci - The Day the Turf Stood Still (Sweetbreads Creative Collective)

Čim neko iz hip hop sveta sebe naziva DaVinci prvo što pomislite da je opet reč o kičerajskom danku koji odavno vlada u ovom segmentu američke muzičke scene. Ipak, pošto, posebno u ovom delu industrije ništa nije onako kao što izgleda, se uverite da momak, uprkos neprivlačnom pakovanju ima proizvod i zna igru, očekujete sa ovog debija ništa manje nego renesansu.
Zaista, ako renesansa označava povratak korenima, DaVinci zaslužuje ovaj laskavi epitet uz svoje ime. Iako se vuče po ulicama Filmora, kraja u San Francisku u kome je živela siromašna, mahom obojena populacija pre nego što su u procesu gentrifikacije na to područje stigli lovatori fenseri, njegova duša je na Istočnoj obali. I to baš sa onog uličnog ćoška na kome se šapuću priče za koje nema mesta u "našim" sredstvima informisanja.
DaVinci se ne zamara uobičajenim budulaštinama, ne pripovedajući svojim blago promuklim & šaputavim glasom storije o kučkama, prangijama i separeima. Ne, on je od onih uličnih ratnika koji iz dana u dana preživljava, utiskujući svojim repovanjem trag sopstvenog geto postojanja u vremenu. U tom smislu gledano, DaVinci je hroničar američke svakodnevice daleko od primamljive obamologije u kojoj će svakog dana biti sve bolje, evo samo što nije.
Nažalost, TDTTSS je predugačak album. Monolitnog, prigušeno-prijatnog zvuka, on u sebi ne nalazi snagu za reinvenciju i konstantnu zanimljivost, te nakon nekoliko lako pamtljivih uvodnih komada, ostatak ove ploče se svodi na repeticiju koja ulazi na jedno a izlazi na drugo uvo. No sama činjenica da je neko iz andergraunda skrenuo pažnju na sebe u širim okvirima, dovoljno govori ako ne o kvalitetu, onda sigurno o potencijalu.
Uprkos zamerci na račun dužine izdanja, DaVinci je dragocen svedok da hip hop u svojoj golemosti ispod površine krije još rezervi energije i kreativnosti, koji bi oplođene daljim usavršavanjem mogle da predstavljaju zgodnu protivtežu današnjem mejnstrimu. U naumu da vrati golden era zvuk na mapu, DaVinci je samo delimično uspeo, u šta se i sami možete besplatno uveriti, no i ovakva podsećanja na bolje juče ponekad život znače jer obećavaju podnošljivije sutra.

99 francs (Jan Kounen, 2007)

Pomalo neshvatljivo, ali... ja volim pop kulturu, koliko god da sam kritičan prema njoj. U stvari sviđa mi se kritički nastrojena pop kultura, i u tom smislu, nisam nikakav elitista, nego čak romantik-hipik, zarobljen u iluziji da umetnost može da promeni svet. Iluziji samo na prvi pogled. Umetnost menja ljude, a ljudi menjaju svet.
Treba biti slep pa ne primetiti da se sistem mnogo bolje snalazi od svoje opozicije u težnji da opstane i prevlada. Svojom totalnošću uspeva da i sopstvenu opoziciju podvede pod svoje okrilje. Francuski "hit" pisci koji su se mrcvarili u egzistencijalističkom gnevu poput Uelbeka su pokorili tržište. Na slinavu pljuvačku je bilo odgovoreno vlažnim poljupcem.
Fredrik Begbede je Uelbekov prijatelj. Njegova knjiga 99 Francs (prevedena kod nas kao 399) bio je jedan od onih zicer predložaka za gajenje i negu sopstvene alternativne ličnosti. Gađenje i gnev svetom, u kome je laž kao osnovni proizvod PR industrije žrvanj oko koga se okreće spirala iluzija (ovaj put onih pravih) koje nazivamo sopstvenim životom, izbijali su sa svake stranice ove knjige, zbog koje je pisac svojevremeno popio otkaz. Na ovim prostorima, neki samozvani "kulturni poslenici", "ideolozi novog srpskog filma" i "borci za mejnstrim" su se toliko oduševili Begbedeom da su nekritički prepisivali čitave njegove pasuse i kasnije tu "resavu" potpisivali svojim cenjenim imenom.
Dok je ovde radila kopir mašina, u Francuskoj se baciše na snimanje filma. Prva nedoumica: kako snimiti film koji će pišati po gledaocima, ali tako da se gledaocima dopadne? Nikako, malo ih šokirati vizualnim trikovima, ubaciti malo više droge i prividno zamuljati pojednostavljeni tok radnje. U svojoj cinematic verziji, 99 Francs je šljašteća neonska reklama. Gledljiva, ali nikako na nivou knjige. Uostalom, u međusobnom odmeravanju snaga, traka je uvek bila u inferiornijem položaju u odnosu na ispisani list hartije. Zato nas toliko i kljukaju slikama.
Saznaje se i iz Kounenovog dela šta nam još rade i čime nas još kljukaju, ali režiser kao režiser, više se bavio "sopstvenom" "estetikom" nego što je kadrovima podvlačio efektne rečenice iz knjige, koje su u njegovoj viziji derogirane na nivo uzgrednih fusnota, remetilačkog faktora u toku neatraktivne naracije. Tako je pop-kulturni artefakt anti-pop kulturnog naboja postao predložak za pop-kulturni film koji slavi pop-kulturne estetske vrednosti, upadajući u paradoks da ono što literarno kritikuje, vizualno slavi. Drugim rečima, i kritika reklame može da sklizne u samu reklamu, ako se istinski potrudiš. Krajnji ishod svega je konfuzija u glavi gledaoca, mada se mora priznati da je filmovanje ove knjiga bila lestvica postavljena na Sotomajorove visine. Lestvica koja je lagano rušena.
Likovi su očekivano antipatični, ali ne uspevaju da iznude simpatiju, iako pokušavaju. U knjizi su to razulareni anti-junaci, arogantni snobovi za koje si siguran da bi ti bilo mnogo dobro u njihovom društvu. U pokretnoj verziji, prisustvuje se burleski patetičnih tragičara obučenih po poslednjoj modi kojima si možda nekad skidao kapu na ulici, ali si u međuvremenu shvatio da je bolje da pređeš na drugu stranu kada ih ugledaš.

Kammerflimmer Kollektief - Wildling (Staubgold)

Karlsrue. Nemački grad koji momentalno pali lampice kladioničarima i tzv. prijateljima fudbala. Istoimeni klub (doduše sa r na kraju) je nesrećne 1993. naneo čudovišan poraz ekipi Valensije, koju je tada predvodio Predrag Peđa "Španski želatin, Baki" Mijatović. Španska ekipa je pobedila kod kuće Nemce 3-1, ali je u gostima izgubila čak sa 7-0, trljajući ruke promrzlih navijača sakupljenih na tribini na kojoj je bio okačen "optimističan" transparent na kome je pisalo "4:0".
No, dosta fudbalske nostalgije. Ta vremena su ionako prošlost - nema tog tima u Evropi danas koji nabudžene španske timove može da ponizi. Može da se provuče kao Inter na Kamp Nou i zavije u crno Kataloniju. No, da se mi vratimo u Karlsrue. Ekipa godinama tavori u tzv. Cvajti, ako nije u međuvremenu pala još niže. Srećom, slavu grada pronosi trio/sekstet Kammerflimmer Kollektief koji se početkom ove godine oglasio svojim osmim studijskim albumom.
Muzičari redovno hvale japansko i nemačko tržište. Japan je već čuven sa svojim specijalnim izdanjima i generalnom suludošću, ali, što se tiče Evrope, samo si u Nemačkoj mogao da prodaješ desetine i stotine hiljada ploča a da i dalje budeš tretiran kao underground. Mp3 revolucija (takođe nemački produkt) je malo promenila tu koncepciju, ali ne i nepisano pravilo da iz ove zemlje stižu mahom originalni i hrabri bendovi koji iza sebe nemaju medijsku mašineriju, pa se do njih ipak malo mora kopati i zatim u njihovoj svirci uživati.
KK je bend koji rutinirano dokazuje svoju sviračku zrelost, ubijajući površnu pomisao da je lako sinonim za banalno, a da prijemčivo ne može biti avangardno. Ploveći širokim morem "eksperimentalnog" (lenj sam, ali ne nalazim bolju reč) džeza (uopšteno gledano) Nemci stvaraju prozračno-mekanu atmosferu koja katkad, na svojim rubovima, stiže i do melanholije meni slabo slušljivih Low, ali se uglavnom drži osobene urbane prijatnosti zvučnog oslikavanja tišine i spokoja u čemu ženski glas Heike Aumüller, tretiran kao još jedan instrument, ima posebno smirujuću ulogu.
Malo je bendova danas koji od prvog do poslednjeg tona svojih izdanja uspevaju da zadrže visoko profilisanu, u ovom slučaju vazdušasto-setnu atmosferu a da pri tom ne zađu u idejne ćorsokake, što je upravo slučaj sa ovom pločom, spremnom da nagradi strpljivog slušaoca brojnim zvučnim iznenađenjima koje dolaze kao plod predanog i mukotrpnog rada. E sad, ova prozračna razglednica nije predlog za konstantno slušanje u slučaju potpisnika ovih redova, ali nema sumnje da ću sledeće godine najverovatnije ići da slušam bend uživo, pošto je najavljeno njegovo gostovanje na sledećem Ring Ring festivalu.

Time is The Fire in Which We Burn

Prokletnici - Quentin Tarantino

Dakle, reč je o dobrovoljnom tripu gledaoca, naviklog da Tarantino okreće ćurak. Pa, zato Prokletnike čovek gleda od starta sa konspirativnim polusmeškom, ni ne pitajući se otkud mladoj Jevrejki koja se, divnim čudom spasla od nemačke hajke, čitav bioskop u kom radi baš tako kul crnac koji ne pali eksploziv znojeći se iza neke kulise, nego tako što nonšalantno ispusti opušak.

Prokletnici su ekstrakt Tarantinove ideje da film sažme u jednu školsku puškicu koja će, u trajanju od jednog školskog časa, da obiđe ceo razred i dospe do devojke koju je hteo da fascinira. I ta fascinacija zaista dospeva do gledaoca, ali samo u jednoj sceni koja se zbiva u bioskopu u finalu filma, a koji sam ja shvatila, trljajući oči od prethodne dremke, kao baš finu posvetu filmu, nekom ličnom tripu i kao osvetu filma, filmske trake, filmadžije istoriji, činjenici, svakoj logici i realnosti. Ali velika je šteta što pre toga ne postoji ništa na osnovu čega bi se vezali za sve te junake, pa i za tu Šošanu koja trijumfuje sa platna, nego je sve podignuto na operetski nivo, kao da svakog časa čekaš da se spusti zavesa posle prvog, drugog, trećeg... čina. Ova scena zasede u bioskopu je genijalna, ali ostaje utisak da je ceo film koji ne traje baš kratko napravljen da bi ta scena mogla da izađe u svet. Što je legitimno, kad se pogleda, najjači filmovi i jesu nastali iz velikih tripova, al su najveći i uspevali da taj trip pretope na ceo film, a ne da ga ostave kao izolovanu fascinaciju.

Prokletnici su definitivno film za ponovna gledanja, da se raščivija šta se zapravo tu i kako odigrava, al je bezveze što bi to gledalac činio da shvati šta radi Tarantino, a ne šta njemu radi film, pošto i nema neke magije u Prokletnicima koja bi, kao u Prljavom plesu, izlizala ono rew dugme.

Sve u svemu, jedva sam čekala kraj teksta da iznesem najbolji opis nekog filma koji sam ikad čula, a nisam ih malo pročitala. Kaže naš drugar Stefan: „ovo sa Jevrejima Buljašima - kao kidali su, a ovi ih Nemci otkinuli“. I to.

Dragan Veselinov - Muhamed na Isusovom krstu - politička ekonomija islama (Čigoja, 2009)

Ime Dragana Veselinova nije nepoznato u Srbiji. Širi auditorijum ga zna kao političara, jednog od vođa DOS, a studenti beogradskog FPN kao dugogodišnjeg profesora političke ekonomije na ovom fakultetu. Kao jednom od njegovih nekadašnjih studenata, bilo mi je zadovoljstvo da učim ovaj predmet iz udžbenika koji je svojevremeno napisao, jer je reč o jednoj od retkih knjiga sa kojima sam se susretao tokom studiranja a da je napisana pregledno, koncizno i informativno, što su sve odreda odlike koje treba da krase dela tog tipa.
Profesor je za predmet svoje nove, nedavno objavljene knjige, uzeo u razmatranje prilično atraktivnu temu o kojoj u Srbiji do sada nije bilo izdvojenih bibliografskih jedinica. Tu i tamo se nešto moglo pročitati o specifičnostima islamskog bankarstva, kao npr. u knjigama Voja Vukmirice, koji se u vreme titoizma na objektivan, dakle posve naučan način bavio međunarodnim ekonomskim sistemima. Veselinovu se mora odati priznanje da u ovom pravcu ide korak dalje, posvećujući kompletno svoju naučnu radoznalost do sada nezastupljenoj problematici. Prvih nekoliko desetina strana ovog dela govore u prilog ranije uočenom pedagoškom daru autora, kadrog da obimno znanje o islamskoj ekonomskoj praksi sistematizuje u jednostavne i lako razumljive kategorije, upućujući čitaoca u tajne oporezivanja, ekonomske redistribucije i istorije islama kao religije i političkog pokreta. Prelivanje znanja, nužno u društvenim naukama, Veselinov elegantno rešava veoma zanimljivim fusnotama u kojima se npr. može saznati da je Bohemian Rhapsody grupe Queen jedna od retkih pop pesama a da nije zabranjena u Iranu.
Mora se priznati napor koji je Veselinov učinio da neupitna civilizacijska dostignuća islama sagleda na što objektivniji način, trudeći se da ne upada u evropocentrične interpretacije njegovog uspeha. Ko želi da zna tajnu širenja islama po svetu, može pronaći njenu odgonetku u ovoj knjizi. U tom naumu, autor hrabro razbija ukorenjene stereotipe, otkrivajući da se ispod haube islamskih zabrana kamate i špekulativnih transakcija kriju brojne maske i smicalice koje autor talentovano imenuje kovanicom "ekonomski ketman". Na žalost, takva praksa opada što je tema o kojoj se govori vremenski bliža godini nastanka knjige. Veselinov se u sadašnjosti već osetno slabije snalazi u tom fahu, nekritički prihvatajući evroameričke kvalifikacije određenih političara, pa mu je tako Hatami, čovek koji je dok je bio na čelu Irana pokrenuo nuklearne procese u ovoj zemlji, "reformista", a Ahmadinežad, koji je samo nastavio dalje putem svog prethodnika, "konzervativac" i reakcionar, što su ocene koje su očigledno prepisane iz zapadnih novinskih izvora, bez promišljanja pri upotrebi istih.
Da se problemi vezani za ovu knjigu završavaju samo na ovakvim manjkavostima, ocena bi i dalje bila veoma visoka. Na žalost to nije slučaj. Na stranu to što Veselinov na svoju ruku priznaje Kosovo, govoreći o njemu kao o nezavisnoj državi, ovaj "vehementni kritičar nacionalizma" (citat preuzet iz beleške o piscu na kraju knjige) nije nimalo kritičan u drugom delu knjige, kada daje sebi oduška u filosofskoj komparaciji politekonomija islama i hrišćanstva.
U toj jalovoj, filosofski nategnutoj kontemplaciji u kojoj tiho sipanje podataka prepušta pozornicu povišenom tonu, Veselinov se služi manihejskom dioptrijom u kojoj već i sami možete da pretpostavite šta je belo, a šta crno, pri čemu je u opticaju obilato služenje birokratsko-prekornim jezikom iz tranzicionog vokabulara u kome "islam kasni", pa treba da "stiže Zapad" ali da se sve to meri zapadnim aršinima u kojima se zna ko će uvek imati početnu prednost (što podseća na priču o integracionoj avanturi Srbije u EU nirvanu). Čak ni to nije sve, pošto je autor za ovu priliku spremio i pokušaj skice psihološkog profila fanatika - bombaša samoubica. U toj idejnoj papazjaniji, Veselinovu posebno smeta SPC i Sv. Sava, kome argumentovano odriče prosvetiteljski oreol, što je nesumnjivo legitimno, ali zaista nema nikakve veze sa onim što piše na koricama ove stilski i kvalitativno nekonzistentne knjige, u kojoj se može naići i na za akademski nivo neprimerene gramatičke greške (kao što je pisanje pojma Evroamerika malim slovom). Da se zna, veoma bih rado u budućnosti pročitao političku ekonomiju pravoslavlja.
Ako je posao naučnika da podstakne na razmišljanje, profesor Veselinov, nekada ministar poljoprivrede u Đinđićevoj vladi, zaslužuje samo reči hvale. Po pročitanom, utisak je da stvari lošije stoje po autora kada je reč o utemeljenosti njegove pozicije koja polazi od pretpostavke da je status kvo u kome se nalazimo projektovan za večnost iz čega proizlazi da su zapadne vrednosti predodređene da vladaju svetom ad infinum (baš kao nekad što je večni stanovnik Kuće cveća snevao na potezu Kranjska Gora - Đevđelija). Nije potrebno preterano istorijsko znanje da bi se došlo da nauka da su takve pretpostavke svojevremeno sahranile i Rimsku imperiju i Britansko carstvo i nacističku Nemačku, baš kao i Srbe u Jugoslaviji, taoce težnji da skroje svet po svojoj meri i rasprše se pri sprovođenju takvih planova u delo, gubeći svoj vekovima stican identitet u nerealnoj megalomaniji, spremni da štošta progutaju ali ne i da progutano svare. Poučeni tim primerima, teško da uočena pravilnost neće delovati istim ritmom i u bližoj/daljoj budućnosti, ma šta apologete poput Veselinova mislile o tome, čime sadržaj bar jedne polovine ove knjige momentalno može da se istovari na deponiju istorije.

Rockumentarci vol. 6 (Heavy Metal Britannia/Until the Light Takes Us/The X-Rated: The Pop Videos They Tried To Ban)

Prošlo je više od šest metara od poslednjeg seciranja rokumentarnog tkiva, ali uprkos zastajkivanju, nastavljamo sa istragama. Sve ove filmove sam relativno davno pogledao, što je super, jer je oduševljenje u međuvremenu iščilelo i prepustilo mesto objektivnijem sagledavanju njihovog kvaliteta.


Prvi u nizu rokumentaraca na današnjem platnom spisku je Heavy Metal Britannia, BBC Four emisija iz serijala koji za svoj predmet ima uvid u muzičke žanrove druge polovine prošlog veka. U dobro poznatom maniru britanske državne kuće, ovaj film nije izuzetak u kvalitativnom smislu. Studiozno i seriozno, i to sve za žanr koji je na ovim prostorima decenijama trpeo kriticizam i omalovažavanje, iako je od samog svog nastanka predstavljao vitalni segment pop kulture, a sa stanovišta fanatizma, možda čak i najvitalniji.
Britanci ne bi bili Britanci kada za njihovo poimanje ovog pravca ne bi modifikovali staru narodnu, koja bi u izmenjenom obliku glasila "čime se pametan ponosi, toga se budala stidi" i naravno, bila uperena u pravcu ovdašnje "kulturne elite", koja još od pojave Džuboksa naovamo ne štedi kritičku municiju kako bi naružila žanr koji uprkos svemu opstaje. HMB daje opsežan uvid u ekonomsko-stilske razloge nastanka "krljanja" koje je na simboličkom nivou stavila tačku na hipijevski optimizam i sveopštu ljubav, i približila pop kulturu svakom selu i svakoj otuđenoj duši opsednutoj crnim mislima nastalih usled rušenja ideala države blagostanja.
Black Sabbath, Deep Purple, Uriah Heep, Judas Priest, Diamond Head, Saxon, Motorhead, Iron Maiden... samo su neki od protagonista ovog muzičkog fenomena, koji se mahom blagonaklono secira u ovom rokumentarcu, mada ima i (samo)kritike, posebno dobrodošle u slučaju članova grupe Deep Purple, sastava koji je najviše izgubio pojavom panka (neki bi rekli i revolucijom, ja se ne bih složio sa takvom ocenom). Super je što članovi sami priznaju da su oni sami najviše kumovali padu kvaliteta svoje svirke, svojom uvećanom nezainteresovanošću i pretencioznošću, a od drugih muzičara saznajemo zakulisne priče o satanizmu, devojkama i masovnoj (zlo)upotrebi raznoraznih supstanci u tečnom i čvrstom obliku. Drugim rečima, rokenrol u svom primordijalnom obliku.





Nažalost, drugi film u ovoj rekapitulaciji ne budi sličan entuzijazam. Reč je o dugometražnom uvidu u blek metal scenu, prelomljenu kroz životne prizme dva kultna lika - Fenriza (Darkthrone) i Varga Vikernesa (Burzum). Na ovom mestu smo već nekoliko puta pisali o blekmetalskim fenomenima antihrišćanske piromanije, elitizma, izrazite homofobije i krvavih obračuna/ishoda, i ako ste pazili na času, posredstvom ovog filma nećete saznati ništa novo. Dakle, jedna poznata i nebrojeno puta eksploatisana priča u novom ruhu, ruhu koje nije opravdalo svoje postojanje.
Za pratioce zbivanja na sceni, Fenriz je jedan neverovatno zabavan momak, pravi muzički zaluđenik, savršeni antipod svim stereotipima koji se vuku za muzičarima ekstremnog opredelenja. O Vikernesu je bilo reči, njegova inteligencija nikad nije dolazila u pitanje, što se da primetiti i iz zatvorskih intervjua koji su ovde priloženi. Od ostalih likova, tu je Hellhammer, kultni bubnjar Mayhema i još nekoliko važnih norveških aktova te članovi grupa Ulver i Immortal, čiji su spotovi oduvek bili praznik za oči.
Stiče se utisak da tvorci ovog dela nisu bili načisto šta da rade - da li da prate svoje junake u stopu ili da se pozabave dokumentarnom stranom priče. Izabrali su najgore rešenje - od svega ima pomalo, ali ničega nije dovoljno. Da ne pričam što je soundtrack filovan mahom glitcherskim komadima koji prate Fenriza u poseti Stokholmu da bi pogledao izložbu nekog fensi umetnika inspirisanu blek metalom. Vremenom, film postaje sve dosadniji, a onda se naglo završava, ostavljajući gledaoca u nedoumici koja je uopšte njegova svrha postojanja.





Srećom, raspoloženje nam je popravio TV dokumentarac predugog naziva iz 2004. godine koji se bavi škakljivim video spotovima, sa stanovišta golotinje, seksa, nasilja, konzumacije narkotika ili svega toga zajedno. Od "Girls on Film" Duran Duran, kada se prvi put u jednom muzičkom videu zabelasala ženska bradavica do prodavačica pornografije maloletnicima poput Britney Spears i Christine Aguilere, muzička industrija izumela je još jedan način pospešivanja prodaje svojih artikala.
Formula, koju nam otkrivaju neke gotivne face kao što je Alice Cooper, ali i smarači poput Ozijevog sina je jednostavna: snimiš besprizoran spot, niko ne želi da ga emituje, zabrane ga, dobiješ publicitet koji rezultira porastom prodaje singla/albuma. Ako dođeš u situaciju da snimaš drugu verziju spota, to znači da si se već polomio od love. Ovaj rokumentarac je rađen u produkciji Channel 4, što znači da je u odnosu na BBC pristup eklektičniji i pop-kulturniji, još tačnije, više polaže na senzaciju u svim čulnim oblicima. Srećom, uglavnom uspeva u svojoj nameri.
Praktično, nema izvođača sa škakljivim spotovima a da mu nije posvećena pažnja. Madona zauzima centralno mesto, tu su i opsceni američki reperi i industrial mejnstrimeri poput Merilin Menson i Najn Inč Nejls, ali i "nove" snage tipa Prodigy, UNKLE i Aphex Twin. Za celovečernju porodičnu zabavu sasvim pristojna ponuda.

Jedan razoreni um – Lazar Komarčić

Ime Lazara Komarčića prvi put sam čula u nazivu društva ljubitelja fantastike, pa tek onda i da je reč o autoru prvog srpskog naučno-fantastičnog romana "Jedna ugašena zvezda". Iako je revalorizacija ovog pisca, rođenog u mestu Glog kod Pljevlja 1839. godine, počela otprilike 70-ih godina prošlog veka, danas je, čini mi se, njegovo delo pre svega primer za istorijsku poziciju žanrovske literature u srpskoj književnosti. Iako je Komarčić kao autor koji se, pored naučne fantastike (bio je i urednik časopisa o „popularnoj astrologiji“), bavio i kriminalističkom književnošću i prema statistici u Narodnoj biblioteci na prelazu sa 19. na 20. vek bio najčitaniji domaći pisac, on je potpuno izuzet iz "Istorije nove srpske književnosti" Jovana Skerlića. Danas postoji uverenje da je Komarčićevo pisanje naprosto smatrano nedostojnim i suviše lakim, ali i da je zbog političke opredeljenosti ovog pisca koji je sa socijalističkih ideja Svetozara Markovića prešao u naprednjačke redove, Skerlić koji je bio pobornik Markovića ignorisao Komarčićevo popularno delo.
U svakom slučaju, zanimljivo je da su čitaoci u jednom trenutku prepoznali određeno štivo kao zanimljivo, a da ga je kritika u potpunosti otpisala, te da se danas Komarčićevo delo ponovo vrednuje, izučava i o njemu pišu disertacije. Ovo svakako unosi određenu bojazan u kosti bilo koga ko pokušava ili se bavi kritikom bilo kog umetničkog dela.
Prva dva Komarčićeva dela s kojima sam se susrela prijatno su me iznenadila. U pitanju je roman "Jedan razoreni um" (isprva nazvan "Kant našeg doba") i pripovetka "Zapisi jednog pokojnika". Roman "Jedan razoreni um" je čudna mešavina skoro detaljističkog realizma u pripovedanju (nizanju događaja, opis mesta i likova, kompletan društveno politički kontekst) i filozofskih meditacija na temu sreće i sudbine, kao i gotovo fantastičan motiv dvojnika koji se od početka romana dugo krčka preplićući realističku priču kao neka fina mreža dok je potpuno ne osvoji i, po svom naumu, ne dovede do gotovo fatalističkog raspleta.
Napisan iz ugla mladića Steve koji iz provincije dolazi u Beograd na studije, roman uljuljkuje čitaoca u uverenju da je reč o poludnevničkom, laganom pripovedanju o dogodovštinama mladića koji služi kao prisni svedok o lokalnim zbovanjima davno zaboravljenog vremena. Predugu ekspozicija koja je piscu poslužila da u priču uvede neverovatnu sličnost koja postoji između Steve i nekog mladića Velje, a koja bi kasnije poigravanje sudbine sa putanjama ova dva momka učinila uverljivim, svakako je mogla biti rešena ekonomičnije. Ovako, deluje kao da je Komarčić pomalo strahovao od uvođenja misterije u realističku prozu, pa je njenu pojavu toliko pažljivo pripremao. Međutim, kada se danas čita, spoj nekakve glišićevske proze sa naglašenom introspekcijom i produhovljavanjem junaka samo doprinosi utisku dijaboličnog i stvara utisak da se realistička, poznata srpska proza, sama u sebi udvaja i sama na sebe gleda sa one strane zlokobnog ogledala.
Veliki broj likova komeša se oko Steve na tim prvim stranicama priče, kao da je svaki od njih neki bod sudbine koji ga polako povezuje sa Veljom. Komarčić dugo čeka dok motiv dvojnika i klinč dvojice mladića ne iznese u prvi plan priče, pa tako na momente više pažnje posvećuje draperiji političkih zbivanja (previranje u naroda pod Turcima), veselih razglednica seoskog života koji vrvi od primera patrijarhalne zajednice koja izumire sa svojim poslednjih ponosnim glavama i gradskih vinjeta mladih koji sklapaju drugarstva za ceo život. Ipak, ništa od ovoga nije teret za čitanje, pošto Komarčić piše sa lakoćom i, reklo bi se, autobiografski, pa svi likovi deluju uverljivo i živo, ni malo iskonstruisano. U trenutku kada se priča sveže oko dvojice mladića, a Stevin prijatelj, shvativši da se njegov dvojnik zaljubio u devojku koju on voli, te da ni ona nije ravnodušna, počinje da ludi, Komarčić zalazi u hladan rukavac i dvojicu junaka odvodi nasamo iz onog prvobitnog vedrog meteža, sa istorijske draperije u zavetrinu koju niko od junaka ne vidi, ali koja će im svima promeniti živote.
Ono što će potom pokazati i u pripoveci "Zapisi jednog pokojnika", Komarčić uspeva da bez naglog kočenja u realističku priču propusti dašak sablasti, da u brižljivo natapkanim danima koji sporo teku otvori pukotinu kroz koju teče gotovo fluoroscentni, kosmički mlaz nepoznatog. Oduševljenje sa kojim ga Komarčić dočekuje i dalje razvija koristeći se snovima i buncanjima svojih junaka govori o strasti koju je ovaj pisac gajio za još uvek neistražena podneblja srpske književnosti. Ova piščeva konspirativnost samo doprinosi utisku čitaoca da je tekst koji teče gotovo poverljiv i apokrifan.
Bunila, bolesti, skretanje sa uma i u ovom romanu kao i u narednoj priči nisu iznenadni (iako tako izgledaju). Pre nego što pusti sablasti u skormne odaje svojih junaka, Komarčić vešto obeležava „teritoriju“, pa čitalac pre ima utisak da je čemer koji junake skoli plod neke više misteriozne sile, koja je samo čekala da se obistini.
U svakom slučaju, zanimljiv pisac i unapred se radujem čitanju narednih knjiga,a za one koje više zanima ceo kontekst i ono što se zna o životu Komarčićevom, preporučujem dobru TV emisiju na tu temu.

Žicoskop #02

Panic Room Žica i Fijmovi vas pozivaju na besplatne projekcije filmova - "Žicoskop". Na repertoaru će biti razni: od zabavno-akcionih, "umetničkih", drama, od manje poznatih do dela filmskih velikana. Nakon projekcija druženje bi se moglo nastaviti uz diskusije. ;)

"The Company of Wolves" (Druzina vukova)
Neil Jordan, 1984, 95min

Žicoskop #02: Posle Miikea nesto sasvim drukčije: mračna gotik-bajka.

Zasnovan na kratkim pričama o vukodlacima književnice (i saučesnice u pisanju scenarija) Angele Carter iz zbirke "The Bloody Chamber", The Company of Wolves prikazuje san (košmar?) mlađane Rosaleen, u koji su upletene 4 priče, pri čemu svaka, naravno, uključuje vukove, i čiji je vrhunac verovatno najzanimljivija adaptacija priče o Crvenkapi. Slojevito, simbolično i mistično, a protkano tihom (nevinom) erotikom.

(NGboo)

Panic Room Žica (Kraljevića Marka 5, Beograd)
16.05.2010. u 20:30, dakle, ulaz i diskusija slobodni :)

Trans Am - Thing (Thrill Jockey)

Skoro deceniju i po prisutni na sceni, jedan od pionirskih, žestoko potcenjenih "post-rock" sastava Trans Am (Washington/Maryland) i na devetom studijskom albumu nesmanjenom žestinom nastavlja sa svojom lucidnošću, robotski ne pristajući na floskulu "zamor materijala", tako svojstvenu ljudima. S jedne strane fantastično zabavna i duhovita, s druge smrtno ozbiljna (pogledajte samo naslove pesama sa pojedinih albuma), ovoj trojci je iznova uspevalo da iz buđelara muzičke zaostavštine izvuče kovanice koje su najjače sijale u njihovim rukama. Da li je reč o kontemplativnijim pasažima, noiserskom divljanju distorziranog basa, electro/synth pop ugođajem filovanog sa sve vokoderizovanim glasovima koji mutiraju u rani techno ili pak kraut raskrsnici na kojoj Kraftwerk skida Can i vice versa, Trans Am su u svakoj od ovih prilika bili podjednako ubedljivi i inspirativni, potvrđujući tezu da avangardno ne mora uvek iz svoje definicije isključivati zabavu.
Ekipa, koju je kroz svoju dugačku i plodnu karijeru zabeležila i kolaboracije sa Fucking Champs, vašingtonskom teško-(pretežno)instrumentalnom bandom (sličnog duhovitog senzibiliteta) na privremenom radu u Kaliforniji (dva albuma maštovito nazvana Trans Champs i Fucking Am) ili pohodila Evropu sa Tortoise u vreme kada je Stari kontinent bio pod potpunom okupacijom brit pop reciklaže bitlsovskog otrova, se vratila na scenu posle trogodišnje diskografske pauze i poslednjeg studijskog albuma, vrlo dobrog Sex Change (2007), ispresecanog živim snimkom audio i video prirode What Day Is It Tonight, objavljenog lane. Za novu ploču, članovi benda kažu da je isprva bila predložak za soundtrack sci-fi filma koji je "sniman u holivudskoj A produkciji", glasno sumnjajući da se radi o Cameronovom Avataru (pošto im, kao, nije rečeno za šta treba da rade muziku). Koliko god da je priča atraktivna, pisac ovih redova osnovano sumnja u njenu verodostojnost pošto se u nebrojeno slučajeva već dokazalo da članove benda pri izjavama treba tumačiti u pretežno šaljivom diskursu (mada, svaka im dala za tvrdnju da "svima koji bi da dokažu sopstvenu pamet svirajući, bi bilo bolje da se iscimaju za doktorske titule i akademske diplome").
Bilo kako bilo, Thing je zrela, maherska vožnja kroz različita sazvučja i galaksije, seriozno autorsko delo koje u dobro poznatom maniru sastava ne mari previše za žanrovske granice i pruža obilne količine slušalačke zadovoljštine u svom ni četrdesetominutnom trajanju. Nakon kratkog spoken word uvoda, nužno je odmah vezati sigurnosne pojaseve jer tvrde synth-electro-rock vožnje Black Matter i Naked Singularity zahtevaju krajnji oprez u saobraćaju. Već do numere Heaven's Gate, zvučna kapsula kojom upravlja trojka upada u kišu rifovskih meteorita, u kojoj, između ostalog, u crnu rupu pada avatarska teza. Ni holivudska banda ni Cameron kao njen uvaženi član ovako nešto zločesto nikada ne bi pustili za film.
Grupa koja je svoj drugi album, (naučno)fantastični Surrender to the Night (1997) prodavala sa nalepnicom na kojoj je pisalo da su sve distorzije utisnute na ploču krajnje namerne, nakon svemirske grmljavine upada u mirniji galaktički pojas sa povremenim hrapavim devijacijama. Zvučno, to znači više oslanjanja na kraut nasleđe. Silent Star je kiselo-tvrdi prolazak kroz vrata novog sveta iza kojih nas čekaju domišljati dragulji Apparent Horizon i Interstellar Drift, koji zvuči kao da je snimljen u Kelnu 1974. godine. Put se u dobrom nokturnalnom raspoloženju završava mirnom electro gitarskom levitacijom Space Dock.
Pošto se grupa trenutno nalazi na turneji po Evropi, neće se ponoviti situacija iz 2004, tačnije 12. aprila te godine, kada je Beograd bio počašćen retkim živim uvidom u tajne vaseljene u koje ih je uputio ludački bubnjar Seb Thompson i njegove kolege Nathan Means i Philip Manley, trojka koja se od osnivanja benda nije menjala. Thing sigurno nije najbolji album u njihovom natrpanom katalogu, ali ni u jednom trenutku ne pada ispod standarda koje je ova razdragana ekipa odavno uspostavila.

Avanture caliChetnika (#1): Njuške iz OKlenda (Fuck Buttons/Clipd Beaks, GAMH, SF, CA, 05/12/10)

Šetnja do Great American Music Hall-a za mene skoro uvek predstavlja emotivni rollercoaster, put iza pakla i raja. Budući da sam 2 bloka južno pre negde progutao ponos i jedna ingenue je pobedila, krenuli smo doslovce tim redom. Naredna raskrsnica ulica O'Farrell i Polk donosi counterculture landmark grada. Klub koji su osnovala braća Mitchell, kojim je upravljao niko drugi do Hunter S. Thompson, nekada dom Roberta Crumba. O raju malo više kasnije.
Iza svega toga je Great American Music Hall.... Clipd Beaks(Oakland, CA)/Fuck Buttons(Bristol, UK) tonight @ GAMH, SF. Kupujem kartu za $10 od predvidjenih 16 od lika ispred. Crna braća ispred žickaju siću za dim kreka. Više glava nego zuba u ovom fundraiseru! Unutra me čekaju crna pinta iz familije Porter, lokalni proizvod sa Hunter's Pointa, enterijer u baroknom stilu, kičaste aplikacije po plafonima i nosećim stubovima. Mesto je do ranih 70-ih bilo restoran. Francuski, naravno, a koji drugi?! Izvikana prošlost se i dalje oseća.
Auditorijum sastavljen uglavnom od anglo dijaspore, studenata sa Srednjeg zapada i lokalnih hipstera. Iako duboko u sebi nosim soft spot za brit sadržaje, to moji domaćini dobro znaju (rofl - maare), ovoga puta slabosti nestaju dok ćaskam sa popunjenim konobaricama i "očajnim" domaćicama sa ostrva i čekam NJuške da zauzmu stage...
Polučasovni nastup kvarteta iz Oaklanda deluje odlučno, iako je više nego očigledno da je ovaj ex-brasserie prostor mnogo pogodniji za bendove akustične orijentacije poput Camera Obscura ili Fleet Foxes. Setlist od 4 teme, uključujući Blood i Atoms, istovremeno zvuče nadahnuto i rustično. Vidljivi su uticaji, ne kako se prenaglašava Deerhunter ili HEALTH (hmmm, mislim da dele etiketu sa tim očajnim bendom, i tu se sve sličnosti završavaju, - maare), već više krautrocka. Clipd Beaks su slobodna forma ili peribijevski eksperiment. The Unknown Pleasures t-shirts su svuda naokolo, taman toliko da ako neko žanrovski zaluta... Trideset godina kasnije, čitava stvar bi trebalo tako da izgleda... "Doldrums" deonice na jazz set bubnjevima, ujednačeni, ali ne i dosadni semplovi i nervozni rifovi, glasna upozorenja, definitivno...
Clipd Beaks su politički svestan band, uprkos činjenici da dolaze iz mase koja je do samo pre 2 godine bila ubedjena da George W. izvozi demokratiju na Bliski Istok. Posvećenost ekološkim problemima se u misleće pasivnom društvu smatra primarnim angažmanom, usled nedostatka akutnih problema, ako se izuzme predvidjena smena oklendskog gradonačelnika Dellumsa, koji je izmedju ostalih grehova podržao Hilary Clinton na stranačkoj konvenciji "plavih" dve godine ranije.

Kakogod, Clipd Beaks su poslednju numeru posvetili naftnoj mrlji, obzirom da Oakland kao luka naftnih tankera zna za iste. Politička konotacija je očigledna i u feminiziranoj pojavi pevača koja je popalila sve lampice na "gejdaru". Kada je na kraju najavio narednu svirku na Twin Peaksu, bliže ne može biti od gej meke - Eureka Valleya, ostao je taj wannabe SF gay vibe momaka iz Piedmonta, Alamede i ostalih za život uredjenih, belačkih krajeva grumena ćumura kakav je Oakland.
Usledili su Fuck Buttons, duo koji se obreo u gradu za live snimak na Daytrotter radiju i jos par promo nastupa, jer ipak, na Divljem zapadu svirka uživo je ultimatum postavljen svim bendovima. Elem, Fuck Buttons su radili to što najbolje znaju i umeju i utisak je da u njihovom sveopštem razbacivanju bitova ostaje samo pokušaj da pored "pušenja" mikrofona, uobliče i harmonizuju haos koji ostavljaju iza sebe. Mislim da je sa njihovom pojavom konačno postalo malo jasnije zašto Bristol za razliku od svih većih gradova na ostrvu nema premijerligaša.
Posle 15-ak min, izgovorio sam u sebi ime benda još jedared (Fuck buttons!) i krenuo ka vratima, usput pokupivši 7" Beaks-a. Nazad u raj. Right next door - O'Farrell Theater... Mitchell Brothers'. Pronašao sam svog, od vrata nadole tetoviranog, andjela, zvanog Isis. Jezebel. Ona svoj pole/lap/stiletto dancing performance izvodi uz Symphony of Destruction!!!

Paranoja

Prti Bee Gee feat. 93 Fu Kru - Gde god da krenem

Sveobuhvatna priroda nasilja je takva da ono nikada neće biti iskorenjeno. Život bez nasilja ne postoji. Ne samo ovde. Ne postoji nijedna država u kojoj ga nema. Zbog toga zakoni i postoje, a u korenu svakog zakona je takođe pretnja nasiljem. Problem nasilja je i teorijski nerešiv, problem poštovanja zakona nije, kada bi većina u sebi odbacila ukorenjene relikte prošlosti, iz vremena za koje svi tvrde da je prošlo i od kojeg se svi ograđuju, na ovaj ili onaj način.
Dakle, ako jedino nasiljem možemo preduprediti nasilje, to znači da ne možemo bez nasilja kao takvog. Eto, nekad se čak i neke države okupe, pa vrše nasilje nad jednom državom, a onda to posle nazivaju civilizacijom. Doduše, da nije bilo prolivanja krvi, ne bi je ni bilo. Kao što kosmopolitizam predstavlja logičnu ekstenziju nacionalizama, iz kojih izvire, tako nema ni kulture bez varvarstva. A ni života bez nasilja.


Hladno pivo - Zakaj se tak oblačiš

U nasilju se rađamo, nanoseći bol majci svojoj koja nas rađa uz neopisive muke. U nasilju odrastamo, kada majka batinama otplaćuje malo pre pomenuti kredit porodiljskog čemera. Nasilje nas okružuje, u kući, komšiluku, školi, uvek i svuda se prikrada na prstima pre nego što započne svoj ritualni ples. To što će država okačiti nekoliko plakata protiv nasilja sigurno neće zaustaviti ustanovljeni perpetuum mobile.
I eto, okruženi nasiljem odmalena, naviknuti na njega, mestimično hrleći mu u zagrljaj, upotrebljavajući ga protiv nekog, a ponekad i bivajući njegove žrtve, saznajemo iz sredstava javnog informisanja da je nasilje u porastu. I to ne bilo kakvo nasilje, već nasilje prema strancima. Greška. Nasilje je oduvek postojalo, samo su tek sada odlučili da na nj obrate pažnju.


Statler & Waldorf Noise Erection - Znam što me čeka

Na radost svih onih koji jedva čekaju da se nešto ružno desi pa da uskliknu "Znao sam!" sa slavodobitnim smeškom mudraca na usnama, na oduševljenje svih vajnih NATO pacifista, dani protiču u perverznoj nasladi nad zlosrećnom sudbinom nekog nesrećenika koji se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, što je fatum koji se može dogoditi bilo gde, bilo kome, a ne samo u ovom mračnom kutku planete. I događa se, ali se na to ne obraća pažnja. Ne preteruje se u dušebrižništvu, simulaciji savesti estradnih ambicija.
Čovek bi, prateći sve te mračnjikave napise, pomislio da ulicama haraju horde violentne omladine željne da praktično izraze svoju ksenofobiju. Greška. Od toga nema ni traga. Pravo je čudo, što nakon svega, takvih formacija nema. Ali pošto beležimo deficit, onda ih treba izmisliti i forsirati. Marginalnim grupama davati maksimalan značaj. U suprotnom, mnogi će ostati bez izvora prihoda ili zavežljaja neophodne sentimentalne perverzije i fascinacije zlom, koje nikad nije ni jenjavalo. Nisu ni obraćali pažnju dok nisu upalili reflektore. Sad se prišivaju i ideologije duboko strane ovom podneblju, koje čak ni u ona najgora vremena (uzrokovana, treba li pominjati, civilizacijskim potresima) nisu bila ljubljena u većoj meri. A te ideologije, kad smo već kod toga, su stigle... odakle?


Robin Hood feat. Cya - Manija

U svakom slučaju ne možeš očekivati naklonost prema civilizaciji koja ti iznova prikazuje svoj varvarski, lešinarski lik. Dobro, ta je ideja suviše napredna/jeretička (suštinski progres je uvek jeres), ali telo i nesvesno često imaju više racionalnog u sebi od predela osvešćenih razumom. Ovde je bitnija druga stvar, a to je koren naše nedaće, koja se svakim umnožava jer se iznova besomučno forsira. Radi se o percepciji istine. Ovde se više ceni "kako nešto izgleda" nego "kako zaista jeste". Krivi uglovi se proglašavaju za 90°, farbaju se fasade a sve se providi. Insistiranje na zabludama je posebno efikasan oblik auto-nasilja, ali na taj način se nećemo izbaviti iz pakla do kog smo stigli putem popločanim dobrim namerama.

Zato ćemo nastaviti da se valjamo u blatu grča, da foliramo bunt i pravimo se da nešto, kao, mislimo, drhteći od ideje da nas nevidljiva ruka može zviznuti svaki čas.