Sticajem rodbinskih okolnosti, do mojih šapa je prvi put dospela jedna od knjiga Ivana Glišića, žive legende jugoslovenskog i srpskog andergraunda. Naime, bolja polovina nasdvoje je, prirodom posla, uključena u radijsko izvođenje dramatizacije ove knjige, koje potpisuje Ivan Velisavljević. Pošto sam čuo da je reč o knjizi koja se bavi žitijem Ivice Čuljka, poznatijeg pod imenom Satan Panonski, želeo sam momentalno da je pročitam.
U kult ovog vinkovačkog muzičara uputio me još jedan u nizu heroja moje mladosti, ali ne i očigledno karikaturalno nastrojene sadašnjosti, Drago Borić, sjajnim tekstom objavljenim u "Vremenu zabave" pre nekih 15-ak godina. Onda sam čuo "Nuklearne olimpijske igre", nesumnjivo najbolje Satanovo izdanje i tako je, uprkos svemu, počelo moje veliko poštovanje za ovu, možda i najveću jugoslovensku underground ikonu svih vremena.
Glišić je u godini u koji su balkanski kasapi uzimali predah kao faktori stabilnosti pre povratka u svoju ulogu neprijatelja civilizacije, uzeo i danas intrigantnu temu - šta se to dogodilo sa Čuljkom početkom rata, pa je on odbacio svoja pank uverenja i navukao uniformu tada još paravojne Tuđmanove soldateske.
U Čuljkovom slučaju to je posebno intrigantno, jer svako ko je imao i najmanje dodira sa njegovim opusom zna da je on čovek koji je sve ono što se početkom devedesetih dogodilo na ovim prostorima predvideo još nekoliko godina ranije u svojim pesmama. Glišić u svojoj nevelikoj ali pretežno odlično napisanoj knjižici ubedljivo dočarava slike i prilike "srećnih vremena bratstva i jedinstva" u kojima, kao i u vremenu tranzicije vladaju mediokritetčići sposobni jedino za traženje neprijatelja države i njenih ciljeva. Od "čupavaca" se prešlo na "pankere", a danas su, kao što znamo, glavna prepreka "nacionalisti".
Kao i u ispovesti Kristijana Golubovića, i u Čuljkovom objašnjenju njegove sudbine, koje zauzima najveći deo Glišićeve knjige, tvrdi se da je reč o nameštaljci. Kristijanu stalno nameštaju panduri, dok su Čuljkove krvopije braća Debeljak, lokalni silosi sa vezama u vrhu vlasti, kojima niko ništa ne može. Nakon što mu jedan od njih zapreti da će ga silovati, Čuljak mu na koncertu Meri Cetinić nožem koji je koristio u ritualne svrhe oduzme život koji zatim nastavlja u ludnici. Tamo razvija živu prepisku sa scenom u svetskim okvirima, neumorno stvara i zatim postaje najpoznatiji panker sa ovih prostora ikada. Tako počinje i njegovo prijateljstvo sa Glišićem.
Sudeći po knjizi, nema sumnje da je to bilo veliko prijateljstvo, no autor ne uspeva da opravda odluke svog druga početkom devedesetih. On nudi prilično tanku argumentaciju da je Čuljak, nakon što je pušten iz ludnice, primoran i nadrogiran da navuče uniformu. Uporedo i radi na svojim pesmama koje će se naći na posthumno objavljenom izdanju "Kako je panker branio Hrvatsku", za koje Glišić ispravno tvrdi da su nešto najlošije što je Čuljak potpisao. Iako u prepisci koja se odvija posredstvom Crvenog krsta, Čuljak uverava svog prijatelja da nije odbacio svoje pank stavove koji ne znaju za naciju i religiju, teško da ga je iko terao da peva pesme "Prepuna je krvi Drina", "Beogradski pašaluk" i "Croatia", o čemu naravno u pismima nema ni reči. Do priželjkivanog novog susreta dvojice prijatelja ipak nije došlo jer je krajem januara 1992. u vreme primirja, Čuljak u uniformi Hrvatske vojske izgubio život u Vinkovcima. Zvanično, puška je sama opalila. Nezvanično kola nekoliko hiljada verzija koje dovoljno govore o stepenu kulta koji se u međuvremenu stvorio oko njega.
Čuljkov slučaj je stoga interesantan i u svetlu promatranja drugih mnogobrojnih slučajeva "otkrivanja ratnika/aktiviste u muzičaru", koji se ne uklapaju u većinski intonirane ideološke slike u kojima se tačno zna mesto žrtve i mesto dželata. Da stvari nisu tako jednostavne, osim Čuljkovog, potvrđuju i slučajevi svima poznatog Dežulovićevog otkrića preko novootkrivenih Hrvata do grind core legendi u svetskim razmerama.
U ovoj pojavi, ni Srbija nije izuzetak - no pesme Baje Malog Knindže i "Riblje čorbe" ni u vreme najveće nacionalističke histerije nisi mogao da čuješ na državnim sredstvima informisanja kao u Hrvatskoj, a pesma grupe Alisa je čak bila i zabranjena dok su se druge, brojne, komponovane manifestacije patriotizma nesmetano odvijale u "najcivilizovanijim" delovima nekadašnje države. Sve to ne smeta dežurnim evro-pandurima u obavljanju permanentnog verbalnog linča prema Bori Đorđeviću i to na prostorima koji ne znaju za veću rok zvezdu od njega ikada, kao zapeta puška spremni da zalepe pripremljene etikete svakome ko se ne slaže sa njihovom vizijom prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, čije obrise rado vide u zapadnom komšiluku apstrahujući svesno zatamnjivane kutke koji se ne uklapaju u sliku koju prezentuju.
Sudeći po njegovom životnom iskustvu, Ivica Čuljak/Satan Panonski bi i danas bio veoma dobro upućen u pandurske prakse tog tipa, kojima, gledano sa ove vremenske distance, sve te trice kao što su promene, buđenja naroda i slične zavrzlame očigledno ne mogu ništa. Nekadašnje žrtve danas su dželati što dovodi do spoznaje da su ljudi i ideologije nevažne u igri u kojoj se sve svodi na Uloge koje su im namenjene.
U kult ovog vinkovačkog muzičara uputio me još jedan u nizu heroja moje mladosti, ali ne i očigledno karikaturalno nastrojene sadašnjosti, Drago Borić, sjajnim tekstom objavljenim u "Vremenu zabave" pre nekih 15-ak godina. Onda sam čuo "Nuklearne olimpijske igre", nesumnjivo najbolje Satanovo izdanje i tako je, uprkos svemu, počelo moje veliko poštovanje za ovu, možda i najveću jugoslovensku underground ikonu svih vremena.
Glišić je u godini u koji su balkanski kasapi uzimali predah kao faktori stabilnosti pre povratka u svoju ulogu neprijatelja civilizacije, uzeo i danas intrigantnu temu - šta se to dogodilo sa Čuljkom početkom rata, pa je on odbacio svoja pank uverenja i navukao uniformu tada još paravojne Tuđmanove soldateske.
U Čuljkovom slučaju to je posebno intrigantno, jer svako ko je imao i najmanje dodira sa njegovim opusom zna da je on čovek koji je sve ono što se početkom devedesetih dogodilo na ovim prostorima predvideo još nekoliko godina ranije u svojim pesmama. Glišić u svojoj nevelikoj ali pretežno odlično napisanoj knjižici ubedljivo dočarava slike i prilike "srećnih vremena bratstva i jedinstva" u kojima, kao i u vremenu tranzicije vladaju mediokritetčići sposobni jedino za traženje neprijatelja države i njenih ciljeva. Od "čupavaca" se prešlo na "pankere", a danas su, kao što znamo, glavna prepreka "nacionalisti".
Kao i u ispovesti Kristijana Golubovića, i u Čuljkovom objašnjenju njegove sudbine, koje zauzima najveći deo Glišićeve knjige, tvrdi se da je reč o nameštaljci. Kristijanu stalno nameštaju panduri, dok su Čuljkove krvopije braća Debeljak, lokalni silosi sa vezama u vrhu vlasti, kojima niko ništa ne može. Nakon što mu jedan od njih zapreti da će ga silovati, Čuljak mu na koncertu Meri Cetinić nožem koji je koristio u ritualne svrhe oduzme život koji zatim nastavlja u ludnici. Tamo razvija živu prepisku sa scenom u svetskim okvirima, neumorno stvara i zatim postaje najpoznatiji panker sa ovih prostora ikada. Tako počinje i njegovo prijateljstvo sa Glišićem.
Sudeći po knjizi, nema sumnje da je to bilo veliko prijateljstvo, no autor ne uspeva da opravda odluke svog druga početkom devedesetih. On nudi prilično tanku argumentaciju da je Čuljak, nakon što je pušten iz ludnice, primoran i nadrogiran da navuče uniformu. Uporedo i radi na svojim pesmama koje će se naći na posthumno objavljenom izdanju "Kako je panker branio Hrvatsku", za koje Glišić ispravno tvrdi da su nešto najlošije što je Čuljak potpisao. Iako u prepisci koja se odvija posredstvom Crvenog krsta, Čuljak uverava svog prijatelja da nije odbacio svoje pank stavove koji ne znaju za naciju i religiju, teško da ga je iko terao da peva pesme "Prepuna je krvi Drina", "Beogradski pašaluk" i "Croatia", o čemu naravno u pismima nema ni reči. Do priželjkivanog novog susreta dvojice prijatelja ipak nije došlo jer je krajem januara 1992. u vreme primirja, Čuljak u uniformi Hrvatske vojske izgubio život u Vinkovcima. Zvanično, puška je sama opalila. Nezvanično kola nekoliko hiljada verzija koje dovoljno govore o stepenu kulta koji se u međuvremenu stvorio oko njega.
Čuljkov slučaj je stoga interesantan i u svetlu promatranja drugih mnogobrojnih slučajeva "otkrivanja ratnika/aktiviste u muzičaru", koji se ne uklapaju u većinski intonirane ideološke slike u kojima se tačno zna mesto žrtve i mesto dželata. Da stvari nisu tako jednostavne, osim Čuljkovog, potvrđuju i slučajevi svima poznatog Dežulovićevog otkrića preko novootkrivenih Hrvata do grind core legendi u svetskim razmerama.
U ovoj pojavi, ni Srbija nije izuzetak - no pesme Baje Malog Knindže i "Riblje čorbe" ni u vreme najveće nacionalističke histerije nisi mogao da čuješ na državnim sredstvima informisanja kao u Hrvatskoj, a pesma grupe Alisa je čak bila i zabranjena dok su se druge, brojne, komponovane manifestacije patriotizma nesmetano odvijale u "najcivilizovanijim" delovima nekadašnje države. Sve to ne smeta dežurnim evro-pandurima u obavljanju permanentnog verbalnog linča prema Bori Đorđeviću i to na prostorima koji ne znaju za veću rok zvezdu od njega ikada, kao zapeta puška spremni da zalepe pripremljene etikete svakome ko se ne slaže sa njihovom vizijom prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, čije obrise rado vide u zapadnom komšiluku apstrahujući svesno zatamnjivane kutke koji se ne uklapaju u sliku koju prezentuju.
Sudeći po njegovom životnom iskustvu, Ivica Čuljak/Satan Panonski bi i danas bio veoma dobro upućen u pandurske prakse tog tipa, kojima, gledano sa ove vremenske distance, sve te trice kao što su promene, buđenja naroda i slične zavrzlame očigledno ne mogu ništa. Nekadašnje žrtve danas su dželati što dovodi do spoznaje da su ljudi i ideologije nevažne u igri u kojoj se sve svodi na Uloge koje su im namenjene.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар