Bez težine

Htela sam da pišem o albumu Hospice, grupe The Antlers koju je nabavila bolja polovina, te se nekako prećutno dogovorismo da ja posedim na tom leglu. Od tada je prošlo par sedmica, ljuska nikako da pukne, jer svaki put, slušajući The Antlers napišem nešto skroz drugo. Što valjda znači da je album dobar.

Moje namere i želje u poslednje vreme nekako ne vode ostvarenju. Liče na one predmete sa slika iz svemirskih letilica na kojim oko kosmonauta, u nekakvoj sprčenoj kabini plutaju knjiga, jabuka i žena koju je poveo da se u svemiru kresnu. Iako bi trebalo da predstave čudo opuštenosti i laganog tempa u svemiru, definitivno je da tamo čovek nema za šta da se uhvati. Čak i ako on i žena zauzmu jednu od, kapiram, bezbroj poza koje nudi bestežinsko stanje, sve izgleda kao atrakcija. I šta biva sa spermatozoidima kad se svrši u svemiru, mora da se i oni razlete na sve strane. Bez težine.

Jutros na stanici, sve što sam htela je da se obesim o šipku šesnaestice i, iako obično šesnaestice dobro rode, stigla je dvaestrojka kojoj je na papiru pisalo da je šesnaestica. Posle sam uhvatila četrestrojku.

Pročitala sam danas u novinama da je Vlada Srbije, valjda rešena da uštedi baš na svemu pa i na propisima, nekakvim disk klinerom otkrila da ima oko 100 skroz bespotrebnih propisa koji „otežavaju razvoj privrede“ i da je odlučna da ih se reši. Ali, samo što su otkrili ove spamove od propisa, shvatili su i da ne znaju gde su zapisani i objavljeni. Sada će, valjda sve biti u redu.

U želji da uštedim vreme koje mi od jutra do mraka prođe kroz prste probala sam da na poslu, pošto je konačno nastupila oseka, radim na opet nekoj desetoj stvari i uspela da uradim deo, te ga poslala sebi na mejl. Onda stignem kući i vidim da ne mogu da ga otvorim, jer je u nekom odt formatu. Pomislim da bih mogla sve ponovo da uradim od kuće, ali bih stigla tačno do one tačke do koje sam stigla i na poslu. A, onda bi već morala da krenem na posao.