Ako se krećete u kružoku internet hajdučije, vremenom ćete naučiti da cenite reč pouzdanih jataka. Tako je jedne večeri, konspirativnim kanalim do mene doprla e-cedulja na kojoj je pisalo:
"Tortoise nikada neće snimiti ovakav album."
Jatak je ozbiljan čovek, sa istančanim muzičkim ukusom, i niko ga nije tukao po leđima da izjavi ovako nešto, pomislio sam u sebi dok je skidanje albuma prelazilo u drugu polovinu. Mora da je ishalucinirao, dešava se svima, kad kreneš da slušaš po deset albuma dnevno, to je jasan znak da si na onom putu na kome se onomad u večnost zaturio i Bon Skot.
E, a kad se setim "Varljivog leta" i one izjave "Mi nikada nećemo imati automobil", to me podseti na ovovremska gunđala koja stalno imaju zamerke na Internet i njegov uticaj na svakodnevicu, oličen u rečenici "Odoh kući da se malo družimo". Te net ovo, te net ono... Heh, skini mi se, kad mi je dosta neta, i samom mi je jasno. Isključim ga/se.
"Ali nisi dovoljno društven!"
"O naprotiv, družim se više nego ikada ranije. Ako ono što mogu da imam napolju dobijam i kod kuće, i što je još gore, kod kuće mogu lepše da se zabavljam nego okružen gomilom kamenih lica kojima na čelu piše da je smisao njihovog postojanja da budu viđeni, onda ću brale da sedim kod kuće i da uživam."
I odista, dugometražni debi čikaške neo-kraut rock grupe Cave je nektar i ambrozija u jednom za istrenirane bubne opne, čekiće, nakovnje i uzengije. U sveopštoj poplavi psihedelije, koja je očevidno prouzrokovana potrebom jedinki da se svesno izmeste iz ove, medom i mlekom natopljene realnosti, Cave se za svoja nekontrolisana ludila poje inspiracijom sa mahom nemačkih vrela.
Možda je jedini minus ove ploče što zvuči kao da je snimljena 1971, ali ko zna, možda je to i plus. Meni je na početku smetalo, sada više nemam nikakvih zamerki. Jednostavna gitarska poigravanja u kraut i post-punk ključu i besprekorna motorik ritam-sekcija izbacuju na sto najbolje iz svetova gitarske i elektro muzike do tačke kada žanrovsko parcelisanje postane bespredmetno sa stanovišta svrsishodnosti a koheretna celina na bazi spojenih sudova počne da daje novi kvalitet.
Polusatno provetravanje ljudske psihe koje nudi ovaj bend, sa korenima u Misuriju i nekoliko EP izdanja iza sebe, praktično nema grešaka u koracima, a najčvršće maršira u numeri Requiem for John Sex, što je omaž nekadašnjem gej striperu i kabaretisti iz Njujorka čiji je život pokosio AIDS.
Na kraju mi nije preostalno ništa do da se složim sa jatakom, sa željom da nam ovakva zvučna pisma podrške i ubuduće stižu iz najvećeg srpskog grada na svetu.
High I Am/Machines and Muscles
"Tortoise nikada neće snimiti ovakav album."
Jatak je ozbiljan čovek, sa istančanim muzičkim ukusom, i niko ga nije tukao po leđima da izjavi ovako nešto, pomislio sam u sebi dok je skidanje albuma prelazilo u drugu polovinu. Mora da je ishalucinirao, dešava se svima, kad kreneš da slušaš po deset albuma dnevno, to je jasan znak da si na onom putu na kome se onomad u večnost zaturio i Bon Skot.
E, a kad se setim "Varljivog leta" i one izjave "Mi nikada nećemo imati automobil", to me podseti na ovovremska gunđala koja stalno imaju zamerke na Internet i njegov uticaj na svakodnevicu, oličen u rečenici "Odoh kući da se malo družimo". Te net ovo, te net ono... Heh, skini mi se, kad mi je dosta neta, i samom mi je jasno. Isključim ga/se.
"Ali nisi dovoljno društven!"
"O naprotiv, družim se više nego ikada ranije. Ako ono što mogu da imam napolju dobijam i kod kuće, i što je još gore, kod kuće mogu lepše da se zabavljam nego okružen gomilom kamenih lica kojima na čelu piše da je smisao njihovog postojanja da budu viđeni, onda ću brale da sedim kod kuće i da uživam."
I odista, dugometražni debi čikaške neo-kraut rock grupe Cave je nektar i ambrozija u jednom za istrenirane bubne opne, čekiće, nakovnje i uzengije. U sveopštoj poplavi psihedelije, koja je očevidno prouzrokovana potrebom jedinki da se svesno izmeste iz ove, medom i mlekom natopljene realnosti, Cave se za svoja nekontrolisana ludila poje inspiracijom sa mahom nemačkih vrela.
Možda je jedini minus ove ploče što zvuči kao da je snimljena 1971, ali ko zna, možda je to i plus. Meni je na početku smetalo, sada više nemam nikakvih zamerki. Jednostavna gitarska poigravanja u kraut i post-punk ključu i besprekorna motorik ritam-sekcija izbacuju na sto najbolje iz svetova gitarske i elektro muzike do tačke kada žanrovsko parcelisanje postane bespredmetno sa stanovišta svrsishodnosti a koheretna celina na bazi spojenih sudova počne da daje novi kvalitet.
Polusatno provetravanje ljudske psihe koje nudi ovaj bend, sa korenima u Misuriju i nekoliko EP izdanja iza sebe, praktično nema grešaka u koracima, a najčvršće maršira u numeri Requiem for John Sex, što je omaž nekadašnjem gej striperu i kabaretisti iz Njujorka čiji je život pokosio AIDS.
Na kraju mi nije preostalno ništa do da se složim sa jatakom, sa željom da nam ovakva zvučna pisma podrške i ubuduće stižu iz najvećeg srpskog grada na svetu.
High I Am/Machines and Muscles
Постови
3 коментара:
:) Ih, nije problem neta što te otuđuje od druženja, no što te na njega primorava ;) Ja, eto, u životu nisam imala 157 drugara, a eto sad ih imam. Na netu su društvenjaci, a napolju prirodnjaci ;) Al, naravno, ne treba nigde biti u ime nečega, nego zato jer to oćeš...
ne znam vise ko mi je rekao za ovaj album, cody ili ti ili neko treci (u sta sumnjam) ali super je, skroz zivo.
promaklo mi da napišem da su im tutori oneida koji su baš izumetničarili na svom novom albumu.
Постави коментар