Shogun Kunitoki - Vinonaamakasio (Fonal)

U savremenim muzičkim trendovima koji šibaju i prolaze etrom u poslednjih pola veka, Skandinavija je nebrojeno puta dokazala da ima uvo da isprati anglosaksonski diktat tako što ga umešno prilagođava svom rukopisu. Ne, nećemo pisati o džinovskom uspehu grupe ABBA niti su predmet našeg interesovanja severcem doneti indie pop bendići (hint: Norveška, tri reči, krunisane glave ;)) koji inače finim devojčicama daju šlagvort da budu bezobrazne kada ostanu same u svojim sobama.
Već ste od ove polovine nasdvoje navikli da na ovom skrovitom mestu takve, opšte poznate priče nisu u fokusu; margina je uvek bila životnija. U poslednje vreme dosta pokrivena finska scena je u tom smislu dobar primer. Pre dvadesetak godina, što se oni rođeni sredinom šezdesetih veoma dobro sećaju, u ovoj zemlji je stasala hard core scena koja je u mnogim segmentima bila uticajnija čak i od britanske i američke, mereno podzemnim aršinima. Fast forward u današnje doba, i opet Finci, samo ovog puta u zasnivanju sopstvenog čitanja freak folk pomame koja je početkom ovog milenijuma potresla američki kontinent.
U srcu ove scene egzistira etiketa Fonal čiji katalog krasi čitava parada šaškastih likova - nastala prošle decenije zarad objavljivanja albuma lika koji se potpisuje kao Es, ona je proširila svoj opseg prošaravši ga imenima kao što su Islaja, kolektiv asketskih hrišćana Paavoharju i Kemialliset Ystävät... da pomenemo samo neke. Albumi ovih umetnika nedokučivih imena nalazili su i put do mene ali ne i do mog srca. Šta da kažem, prilično sam selektivan kada je reč o freak folku, i moje interesovanje je mahom informativne prirode...
Ipak, nedavno je na ovoj etiketi objavljen drugi album grupe Shogun Kunitoki koji dosta poboljšava utisak o čitavoj priči sa estetske strane, onoliko koliko je ovaj bend nindžastog imena svojim zvukom daleko od svakodnevnog frik folka na koji možete naleteti na mrežnoj pijaci., onog koji danas svi slušaju, a sutra ga se više niko ne seća (neko je pomenuo CocoRosie?). Nastao u Helsinkiju kao grupa ljudi koji su imali viziju da svoje stare Komodore 64 iskoriste u muzičke svrhe, Shogun Kunitoki je vremenom izrastao u tipičan "organski" bend sa sve konvencionalnim instrumentima u svom arsenalu, sa osobitom ceremonijalnošću u izrazu.
Idejno, bend počiva na dva kamena temeljca. Prvi je elektronska muzika, a drugi svetla rokerska prošlost u kojoj su eksperimenti sa zvukom dovodili do novih kvaliteta. Svojom beskrajno kiselom muzikom koja je ovim ušima na pola puta između The Doors i Can, Helsinčani se, kako sami ističu, nalaze na putu vraćanja "elektro" zvuka u "ljudskije stanje", i bez sumnje su na dobrom tragu budući da ova ploča poseduje onu toplinu koja je krasila izdanja iz "zlatnog"/"idealističkog" doba rok muzike.
Shogun Kunitoki je kao opskurna poslastica iz jelovnika vašeg omiljenog restorana koju ste naručili tek kada ste se dovoljno okuražili, a pre toga niste imali petlje jer ste se bojali da vam se neće svideti. Dok ne probate nećete znati, "znalački" se opredeljujući za širok asortiman konfekcijskih žvaka za uši koji su vam se odavno uplele u kosu.