Zdravlje na usta izlazi

Portparoli zdravlja – mahom časopisi, a potom javne ličnosti (od umetnika, preko političara do voditelja i spikera) i predstavnici kojekakavih udruženja zalažu se za zdrav život svakog pojedinog čoveka. Nema više one jednostavne, bazične brige za zdravlje: pranje ruku pre ručka, pranje zuba posle ručka – umesto toga zdravlje postaje ručak. Skup i fensi obrok samo za nečije stomake. Zdravlje više ne znači život, već životni stil.

Zdravlje je kula od slonovače u koju, kao u ostalom i u sva „viša stanja“ u našem društvu bivaju inicirani samo povlašćeni – oni koji imaju novca i vremena. U već svakodnevnim i sve agresivnijim pozivima na sistematski pregled nacije ne pominju se prizemne, komunalne teme od kojih to zdravlje zapravo najviše zavisi.

Prevashodno se priča o psihološkim preprekama na putu do zdravlja: ne možemo da „kažemo ne alkoholu“, nismo dovoljno jaki da „zgazimo svoju poslednju cigaretu“, usled manjka samopouzdanja i volje „zapuštamo floru svojih creva“, i generalno mi ne želimo da budemo zdravi. Za to vreme, oni gore, valjaju se u čisto belom kao prasići. Pa imate ekipice od sredovečnih, dobrodržećih žena koje sve idu da se klistiraju ko da idu na manikir.

Ne priča se i ne piše o svim teškoćama na koje nailazi realan čovek koji, osim što ima problema sa gasovima, ima problema i sa prostatom, kičmom, jetrom, srcem, plućima – redovi u domovima zdravlja, skupi lekovi, zakazivanje presudnih pregleda i snimanja sa po mesec dana odlaganja, činjenica da je, sa gubitkom posla, ogroman broj ljudi ostalo bez zdravstvenih knjižica, da ih mnogi nikad nisu ni dobili, da je radno vreme takvo i toliko da čovek kome nešto zafali ne može ni da ode kod lekara, overi knjižicu i prođe sve te igre bez granica do lekarskog saveta i eventualne nege... O reči utehe da se i ne govori. Stres po hodnicima bolnica u kojima se čami stvara ljudima čije su dijagnoze neizvesne strah za koji se, u stalnim mantrama o zdravlju ne zna i ne govori dok se isteruju ostali bauci.

Za to vreme, zdravlje postaje isključivo estetska i na neki način religiozna kategorija. Mistifikacija oko pojma zdrav život toliko je jaka i doprinosu utisku da, ako ne sledite čitav niz komplikovanih (i sklupih) koraka, vi ste izbačeni iz diskursa o zdravlju, a vaš život je u rukama nekakve više sile koju ne uređuje i ni na koji način se njome ne bavi priča o zdravlju. Takoreći, u crnoj hronici u kojoj će se pisati o zagađenju, raku pluća i epidemiji gripa, sasvim odvojeno od teme zdravlje koja je izolovana u sterilni krug u kom živi jako mali broj ljudi.

Recimo, žene su konstantno pozivane sa masnih hartija časopisa ko što su Sensa, Lisa i ostala sestrinska štampa koja od zdravlja pravi tajnu, obavijenu zavereničkom atmosferom, da idu na redovne preglede zbog opasnosti od raka dojke, ali ni na jednoj od tih masnih stranica nećete naći tekst o situaciji u vašem obližnjem Domu zdravlja de bi trebalo da doprinesete ovoj zajedničkoj akciji. Tu se isključivo barata metaforičkim, opskurnim pojmovima kao što je vaše telo – kuća vaše duše i generalno o zdravlju piše kao o ukrasu.

I tako dolazimo u situaciju da se o zdravlju konstantno priča kao o estetskoj i duhovnoj kategoriji, dok se prećutkuje ili iz domena zdravlja potiskuje veoma realan svet, infrastruktura u kojoj zdravlje može da se čuva ili naprosto izgubi. Tako izolovano na jastuče, povezano isključivo sa duševnim mirom, zdravlje, kako ja vidim, postaje odvojeno od naroda i čuva se u malim bočicama za pričešće u svetu zajednicu onih „koji brinu o sebi“.