Kadriranija polovina nasdvoje mi je još na samom začetku našeg poznanstva (ima skoro dve godine, vreme leti, znam) spremila DVD gozbu nakrcanu filmskim specijalitetima. Tumarajući po mraku mog ukusa pratila je sve tragove koje sam ostavljao po netu, pa se tako na diskovima probijačima leda našlo mesta za nekoliko sportskih ostvarenja, skandinavskih indie hitova, sjajni japanski Battle Royale itd. Pošto baš i nemam naviku redovnog gledanja filmova, neke spremljene naslove nisam ni do dana današnjeg odgledao, mada se čitavom težinom svog bića oslanjam na njen sud kad se dođe na teren sedme umetnosti. Diskovi su mi u međuvremenu nestali, a među narezanim filmovima bilo je i britansko delo snimljeno pre pola dekade Dead Man's Shoes, koje se jedne nedavne, sparne i pijane večeri neočekivano uspelo na sam vrh beskrajnog spiska naslova koje smo se namerili da zajedno gledamo. Po viđenom, poslovica "bolje ikad nego nikad" je još jednom zasijala punom svetlošću.
I zaista, nikad nije kasno za pravu umetnost, pošto sva vredna umetnička dela nemaju rok trajanja. Opet, imamo nemačkog savremenog filosofa Sloterdajka koji ima tezu da se u informatičkom dobu čovek vratio u sakupljačko stanje, i slično nomadima vreme mu prolazi u procesima potrage, obrade i klasifikovanja informacija, te je ljudska jedinka u zoru novog milenijuma na velikim mukama pokušavajući da odgovori na zahteve vremena u kome živi, ne bi li se bar malo u njemu orijentisala. Ko prati recentno, nema vremena za arheologiju (koja se u smislu postmoderne kulturne produkcije prostire na sve što nije iz ove godine), neki nemaju vremena ni za šta, a neki već sve znaju, i blago njima.
Možda i najveća vrednost ovog odličnog filma, koji dotiče teška-da-teža-ne-mogu-biti pitanja časti, krivice, obesti, ponosa i tamnih kutaka ljudske prirode je svojevrstan simbolički obračun sa delom britanske kinematografije koja svoje adute traži u estetskoj eksploataciji nasilja, rekreativne narkomanije i muvanja kao načina života "urbane", u dosadi okupane, vrste ljudi. Dead Man's Shoes se nameće kao katarza, budući da razobličava ovaj britanski ideal celuloidne zabave koji se zahvaljući anglo-američkoj kulturnoj hegemoniji kasnije širi po celoj planeti.
U središtu priče je Ričard, koji je rešio da se osveti lokalnoj ekipi "gotivaca" koji su mu iz obesti maltretirali mlađeg brata, mentalno poremećenog Entonija. Silose predvodi markantni Soni, a u njegovim redovima nailazimo na muvatore, matore dosadnjakoviće koji nikada nisu odrasli i najjednostavnije rečeno, propalice koje misle da ja smisao života u tome da se nađeš u "dobroj i jakoj" ekipi. Svi oni su prestravljeni kada shvate da se sa Ričardom bliži čas dolasku "Bogu na istinu", a čitava, tenzijom nabijena situacija koju dodatno pojačava Ričard kao izvršitelj kosmičke pravde, ih deklasira kao istinske slabiće, sposobne da simuliraju moć samo u društvu slabijih od sebe.
Umetničkom dojmu filma, kojeg krase po malo nesređene scene u kojima učestvuje više likova i dugački kadrovi pitoresknih britanskih krajolika, te sjajan, očigledno životnim iskustvom brušen scenario i pravilno razbacani simboli po njemu, doprinosi i odličan saundtrek koji je objavila renomirana etiketa WARP i na kome se mogu naći neo-tradicionalni heroji poput Calexico i Smog, ali i electro vedete kao što su Aphex Twin i Laurent Garnier.
Ukoliko imate brata od 15 godina koji vam zadaje glavobolju, ovaj film bi mogao da deluje preventivno po njegovu budućnost. U mom slučaju, takvu ulogu je odigrao novozelandski klasik "Bili smo ponosni ratnici" Lija Tamahorija. I posle pričaju da umetnost ne menja ništa. Pih, koješta.
I zaista, nikad nije kasno za pravu umetnost, pošto sva vredna umetnička dela nemaju rok trajanja. Opet, imamo nemačkog savremenog filosofa Sloterdajka koji ima tezu da se u informatičkom dobu čovek vratio u sakupljačko stanje, i slično nomadima vreme mu prolazi u procesima potrage, obrade i klasifikovanja informacija, te je ljudska jedinka u zoru novog milenijuma na velikim mukama pokušavajući da odgovori na zahteve vremena u kome živi, ne bi li se bar malo u njemu orijentisala. Ko prati recentno, nema vremena za arheologiju (koja se u smislu postmoderne kulturne produkcije prostire na sve što nije iz ove godine), neki nemaju vremena ni za šta, a neki već sve znaju, i blago njima.
Možda i najveća vrednost ovog odličnog filma, koji dotiče teška-da-teža-ne-mogu-biti pitanja časti, krivice, obesti, ponosa i tamnih kutaka ljudske prirode je svojevrstan simbolički obračun sa delom britanske kinematografije koja svoje adute traži u estetskoj eksploataciji nasilja, rekreativne narkomanije i muvanja kao načina života "urbane", u dosadi okupane, vrste ljudi. Dead Man's Shoes se nameće kao katarza, budući da razobličava ovaj britanski ideal celuloidne zabave koji se zahvaljući anglo-američkoj kulturnoj hegemoniji kasnije širi po celoj planeti.
U središtu priče je Ričard, koji je rešio da se osveti lokalnoj ekipi "gotivaca" koji su mu iz obesti maltretirali mlađeg brata, mentalno poremećenog Entonija. Silose predvodi markantni Soni, a u njegovim redovima nailazimo na muvatore, matore dosadnjakoviće koji nikada nisu odrasli i najjednostavnije rečeno, propalice koje misle da ja smisao života u tome da se nađeš u "dobroj i jakoj" ekipi. Svi oni su prestravljeni kada shvate da se sa Ričardom bliži čas dolasku "Bogu na istinu", a čitava, tenzijom nabijena situacija koju dodatno pojačava Ričard kao izvršitelj kosmičke pravde, ih deklasira kao istinske slabiće, sposobne da simuliraju moć samo u društvu slabijih od sebe.
Umetničkom dojmu filma, kojeg krase po malo nesređene scene u kojima učestvuje više likova i dugački kadrovi pitoresknih britanskih krajolika, te sjajan, očigledno životnim iskustvom brušen scenario i pravilno razbacani simboli po njemu, doprinosi i odličan saundtrek koji je objavila renomirana etiketa WARP i na kome se mogu naći neo-tradicionalni heroji poput Calexico i Smog, ali i electro vedete kao što su Aphex Twin i Laurent Garnier.
Ukoliko imate brata od 15 godina koji vam zadaje glavobolju, ovaj film bi mogao da deluje preventivno po njegovu budućnost. U mom slučaju, takvu ulogu je odigrao novozelandski klasik "Bili smo ponosni ratnici" Lija Tamahorija. I posle pričaju da umetnost ne menja ništa. Pih, koješta.
Постови
3 коментара:
Ponosim se tobom, raskadrirani!:) Meni nije pao na pamet taj obračun sa ostatkom britanske kinematografije, al ima logike. Pao mi je na pamet da Ričard liči na dolazak Isusa, samo u nekoj osvetničkoj varijanti i, naravno, Taksista samo u ruralnoj varijanti što mi se baš svidelo. Meni prija melanholija i "sam protiv svih" moto ovog filma. Sad ti spremam na gledanje još jedan film Šejna Medouza
http://www.imdb.com/title/tt0202559/
i This is England (jesi to beše gledao?)
nisam i nisam :)
nešto mi pade napamet pošto sam napisao prikaz: edgar moren je nedavno oštroumno izjavio da film gledaocu pomaže da bolje razume vrstu ljudi za koje inače u životu i nema puno razumevanja. mislim da dead mans shoes, gledano iz ovog ugla, opisuje pun krug: preko razumevanja (trainspotting, acid house, football factory etc.) ka nerazumevanju koje je ujedno i razumevanje na višem kvalitativnom stepenu.
Gledao sam još jedan njegov film o fudbalu u kojem igra Bob Hoskins. Mislim da se zove 24:7 i davao se na nekom od festivala autorskog filma devedesetih.
Постави коментар