Kuda vode vodiči

Kalendar dešavanja u gradu - koncerti, klupska zbitija, festivali, premijere i promo partiji stvaraju utisak da se stalno nešto dešava, događa i zbiva. Iluzija ovakvog događanja već je sadržana u samoj činjenici da su se u ovim vodičima ustalili termini kao što je dešavanje – kao da se nešto više ne dešava nekome, već se dešava samo za sebe. Iako svako od dešavanja, kako su predstavljeni u Vodičima kroz dešavanja, sadrže poziv, deluje kao da onaj ko je pozvan nikad neće doći i kao da se, kolko god najavljivana bila, ova dešavanja nikad nikom neće desiti. Jer, u dešavanjima nema ni d od doživljaja.

Da je reč o iluziji zbivanja svedoči već i samo listanje ovih vodiča, samozvanih eksperata za dušu grada, puls grada i ostale atmosferske pojave. Iz napisa po ovim brošurama, stiče se utisak da ni jedan od ovih najavljenih eventa nije priča za sebe, već su po sredi stejdževi, da ne kažem mansioni jedne te iste predstave. Čak i najava sportskog turnira deluje kao nekakva simbolična svetkovina - primer dešavanja, više nego dešavanje samo. Tako prelomljeni turniri zvuče beskrvno, tako prelomljeni muzičari zvuče kao puževi koji na leđima nose kućice u vidu Arene, Sava Centra, mejn stejdža...

Ovakav doživljaj zbog kog vodiči postaju upravo kontra onome što žele da postignu (utisak o gradu koji vrvi od prilika, života itd.) u velikoj meri je posledica stila kojim su ovi događaji opisani. Sve više, najave događaja napisane su jezikom pr sektora, kao opisi proizvoda koje valja konzumirati, degustirati, a ne kao živi tokovi koje je dakle nemoguće u potpunosti predvideti. Koji dakle, tek treba da se dogode. Kad čitate vodiče, deluje ko da se sve već dogodilo. Slično je sa opisom trendova i brendova - istrošene reči, fraze i garancije stila, zvuče kao iznošene krpare na kosturu davno istrulelog leša.

Čitajući vodiče tipa City Magazin ili Singidunum weekly, nailazite na kompletan opis: i događaja i vašeg predviđenog doživljaja. Fingirani hedonizam sa kojim se halapljivo sipaju događaji kroz levak, gotovo uvek najavljujući totalni užitak (bilo da je reč o restoranu brze hrane, premijeri Terminatora ili o nastupu izvođača nomadskih istočnoevropskih Jevreja) zapravo ukazuje na otupljenost čula, a ne na njihovu razdražljivost na najsitnije finese kako se obično dobro izbalansirana mešavina muzike, filma, performansa i fešti predstavlja u ovim modernim tefterima.

Kalendarski raspored događaja više deluje kao spisak za prodavnicu ili isplanirana poslovna nedelja u nečijem organajzeru. Kao da grad postaje jedna ogromna, zadrigla poslovna firma u kojoj se stalno sastanči. I, sve češće kopiranje jednih te istih događaja koje pretpostavlja nekakvu višu silu (šta apsolutno mora da se pomene apsolutno mora da se desi), dovodi vas u situaciju da čak i ako ima deset vodiča apsolutno će se u svih deset istim redom naći deset istih stvari, sa skoro istim slikama i popisom inventara. I onda, ako po nekoj tupoj inerciji, uhvatimo sebe da listamo jedan za drugim, pa dva il tri puta pročitamo: Šinejd O' Konor dolazi, ili Simpli Red stiže u Arenu, u Sava Centar, deluje vam da je po sredi propaganda tupo, papagajsko ponavljanje koje obesmišljava događaj tako da ne samo da na tom mestu ne želite da se nađete, nego posle na ljude koji su bili gledate ko na osobe koje su reda radi obišle nekakav muzej ili iskopinu davno izumrlog dinosaurusa. Što je naravno samo stanje svesti koje je takođe posledica ovakvog gledanja na dešavanja.

Poseban deo ovih vodiča kroz „gradsku vrevu“ čini njihova fascinacija gužvom. Recimo, nikad neće reći: koncert će biti pretrpan, zagušljiv (što su sve krajnje tačni opisi), nego će da pričaju o „vrevi“, „vajbu“, gotovo opisujući scene paganskog užitka. A, opet, nejasno je šta usred paganštine traži hram u obliku trbušastog piva, i čitavog niza sponzora koji se uopšte ne uklapaju u ovu priču. Recimo, pagani nisu puštali jaku muziku da bi skuplje naplatili veće količine pića.

Kao što su trans i hedonizam potpuno lažni u ovim vodičima i njihovoj predstavi grada, tako je isforsirana i tobožnja transparentnost u uvodnicima vodiča, tj. svi oni tekstovi koji bi trebalo da, unutar tako isparcelisanog prostora, opisa brendova i trendova, puste neki ljudski podrig i podsete ćitaoca da su svi ti događaji ipak od ljudi za ljude, a ne tek deo jedne uigrane mašinerije dosadne zabave. Kao urednik vodiča, čovek treba da se dovija kako da kaže bilo šta ljudsko, a da ostane u skladu sa feštom koja sledi kad se okrenu stranice. Pa, onda ide niz dovijanja na temu moj kućni ljubimac, moj reket za spidminton, morala sam da se odreknem starih papuča i ostale bizarnosti. Kao da iza ovih ljudskih priča koje ljudsko uvek povezuju sa trivijalnošću (jer su sve drugo valjda prodali), stoji neki izmenjeni Bog malih stvari. Spram prenaglašenog doživljaja stoji isto tako prenaglašena trivijalnost s kojom bi trebalo da se identifikujete ako ostanete kod kuće. Život je, ko što kaže izreka, valjda negde između.

Retki su izuzeci među vodičima kroz grad koji ne podlegnu svim ovim bolestima i koji prema gradu zadrže odnos kao prema živom staništu, umesto što ga tretiraju ko mašinu sa silnim ponudama. Takvi nemaju potrebu za usiljenim trivijalnostima. Povremeno takav utisak ostavi knjižica Trip koju sve ređe nalazim.

Iako više ne postoji, takva je bila Beorama. Neverovatna pažnja sa kojom su oni pisali o svim mogućim izložbama u gradu delovala je kao da potpuno samosvesno praćenje jedne oblasti, umesto stvaranja mistifikacije da se prate sve moguće. Takođe, Beorama je imala neočekivane tekstove s dušom – interjue od kojih su mi neki ostali u sećanju (Sa rediteljem Paradžanovim npr.), ili nadrealne crteže. Jednog dana u Beorami je osvanulo niz crteža mačaka koje su poslali čitaoci. Neke su se lenjo baškarile na simsu, druge su frktale, umiljavale se, dremale, pile mleko, lizale šape, pentrale se uz drvo, dok je od nekih ostajao samo osmeh češirskog mačora na beloj pozadini. Iako je na prvi pogled delovala kao beo list sa rasturenim mrljama mastila, ova stranica je zaista vrvela životom, iako nikud zapravo nije vodila.