Stigla je, onako mlada, zarozana i prkosna, sa musavih ulica testosteronskih predgrađa Londona. Jevrejka Mica Levi pronašla je sebe na napucanoj grime sceni engleske metropole, ali je instinkt terao dalje od pravoverne geto-učaurenosti, u pravcu što slikovitijeg opisa gadosti koju neki zovu život. U šljašteće osvetljenom akvarijumu šou biznisa, ribice/zvezde služe prevashodno kao ukras, konkurs za autentičnu piranu je vazda otvoren.Micachu se prijavila.
Prvo viđanje s njom putem video-spota za pesmu Lips (kasnija istraga će otkriti veliku sklonost ove devojke ka anatomiji – Curly Teeth, Sweetheart, Eat Your Heart, Guts…). Dobro spakovana prljavština. Obrnuta fudbalerka na glavi. Nehajan izgled, sveukupno gledano (nešto kao “namirisani panker”, sigurno znate nekolicinu). Snimanje naravno u podrumu. Sviđa mi se. Jel ovo Royal Trux dobio svoju legitimnu naslednicu? Svi koji su ijednom čuli ovaj sumanuti bend, znaju da muzička genetika nije rodoslovnom stablu ove grupe pripremila nikakve plodove. Nešto kao Zappa. Nešto kao Captain Beefheart. Neponovljivost kao nemogućnost kopiranja.
Naviknut na nagazne mine muzičke industrije, grozničavo skidam album. Dugo odlažem slušanje istog. Smislenija polovina nasdvoje kaže da je slušala, ali Lips “ostaje najbolja”. Došao je i taj dan. Nije prošlo. Prošlo je još dva meseca. Spreman sam.
Otvarajuća numera “Vultures” je prljava kao Istanbul u sumrak. Sviđa mi se. Ipak, nagli ritmički prelaz otkriva tuđe šape na materijalu. Tako je, Matthew Herbert je ovo producirao. Hehe, kako sam znao da Micachu nije sama u ovoj priči. Ima tutora. Džabe joj klasično muzičko obrazovanje, sviranje gitare, kreativna upotreba usisivača i snalaženje sa podzemnim bitovima.
Svega toga ima na ovoj ploči, za koju bih voleo da tvrdim da je eksperimentalna. Po sadržaju ona to jeste, ali po formi – ovo je pop, čistokrvni pop kanon sa sve pamtljivim melodijama i refrenima. Koliko god da su zaprljane i betonirane Golden Phone, Floor, Just in Case ili Calculator, to su pop hitovi sakriveni iza čestih promena ritma i traženju utočišta u, mora se priznati, umešno sprovedenoj eklektičnosti u fazonu "vidi šta sve znam i mogu (kad mi šapnu producenti)".
I šta? Pa ništa. Ovaj album ima svoju vrednost kao putokaz za nove naraštaje, i neka ga sluša što više dece. Njima je posvećena poslednja pesma koja se nimalo slučajno zove Hardcore. Šačica hype slušalaca će biti ohrabrena da kopa dalje.
Nešto kao sa robnim markama. Odevni predmeti sa velikim logom su za skorojeviće, gotivci nose kvalitet koji ne upada u oči. Da li će Micachu postati konfekcijski škart koji neki zovu alternativom ili će joj cokule biti čvrsto prilepljene za cement, a glava u talu sa zvezdama, u ovom trenutku nije poznato. Jedino što se zna je sledeće: sve i da hoće, Micachu više nikada neće snimiti ovakav album.
Prvo viđanje s njom putem video-spota za pesmu Lips (kasnija istraga će otkriti veliku sklonost ove devojke ka anatomiji – Curly Teeth, Sweetheart, Eat Your Heart, Guts…). Dobro spakovana prljavština. Obrnuta fudbalerka na glavi. Nehajan izgled, sveukupno gledano (nešto kao “namirisani panker”, sigurno znate nekolicinu). Snimanje naravno u podrumu. Sviđa mi se. Jel ovo Royal Trux dobio svoju legitimnu naslednicu? Svi koji su ijednom čuli ovaj sumanuti bend, znaju da muzička genetika nije rodoslovnom stablu ove grupe pripremila nikakve plodove. Nešto kao Zappa. Nešto kao Captain Beefheart. Neponovljivost kao nemogućnost kopiranja.
Naviknut na nagazne mine muzičke industrije, grozničavo skidam album. Dugo odlažem slušanje istog. Smislenija polovina nasdvoje kaže da je slušala, ali Lips “ostaje najbolja”. Došao je i taj dan. Nije prošlo. Prošlo je još dva meseca. Spreman sam.
Otvarajuća numera “Vultures” je prljava kao Istanbul u sumrak. Sviđa mi se. Ipak, nagli ritmički prelaz otkriva tuđe šape na materijalu. Tako je, Matthew Herbert je ovo producirao. Hehe, kako sam znao da Micachu nije sama u ovoj priči. Ima tutora. Džabe joj klasično muzičko obrazovanje, sviranje gitare, kreativna upotreba usisivača i snalaženje sa podzemnim bitovima.
Svega toga ima na ovoj ploči, za koju bih voleo da tvrdim da je eksperimentalna. Po sadržaju ona to jeste, ali po formi – ovo je pop, čistokrvni pop kanon sa sve pamtljivim melodijama i refrenima. Koliko god da su zaprljane i betonirane Golden Phone, Floor, Just in Case ili Calculator, to su pop hitovi sakriveni iza čestih promena ritma i traženju utočišta u, mora se priznati, umešno sprovedenoj eklektičnosti u fazonu "vidi šta sve znam i mogu (kad mi šapnu producenti)".
I šta? Pa ništa. Ovaj album ima svoju vrednost kao putokaz za nove naraštaje, i neka ga sluša što više dece. Njima je posvećena poslednja pesma koja se nimalo slučajno zove Hardcore. Šačica hype slušalaca će biti ohrabrena da kopa dalje.
Nešto kao sa robnim markama. Odevni predmeti sa velikim logom su za skorojeviće, gotivci nose kvalitet koji ne upada u oči. Da li će Micachu postati konfekcijski škart koji neki zovu alternativom ili će joj cokule biti čvrsto prilepljene za cement, a glava u talu sa zvezdama, u ovom trenutku nije poznato. Jedino što se zna je sledeće: sve i da hoće, Micachu više nikada neće snimiti ovakav album.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар