Eto kad branim devedesete kao deceniju u kojoj je, da se ne lažemo, u Srbiji nastala muzika koja je sadržinski bila na mnogo višem nivou od najvećeg dela novomilenijumske ponude, svakako da je jedan od jačih argumenata pominjanje Bjesova. Slično svojim kolegama iz Blokauta, i Milanovčani su, kao i Beograđani, ponudili osveženo iščitavanje hard rok nasleđa, čime su postali bendovi iz kategorije "uzmi ili ostavi", jedni od onih koje ne možeš polovično slušati - ili si "umri muški" fan ili te njihova muzika ne dotiče.
Za razliku od Blokauta koji se iznova rasplinjavao u crnoj a nadrealnoj poeziji i beskonačno dugim pesmama, Bjesovi su oduvek bili ekonomični u svom izrazu. Sažeti stihovi i jednostavna struktura aranžmana koji su se temeljili na moćnim i lako pamtljivim rifovima, proizveli su ovaj bend u jednu od voljenijih anomalija (koje su onomad pre bile pravilo nego izuzetak) prethodne decenije.
Hronološki gledano, drugi, bezimeni album grupe je zvučno oslikao čitavu deceniju svojim nihilizmom i crnilom. Tri godine kasnije, pojavio se veoma profesionalno kreiran album Sve što vidim i sve što znam, koji je u trenutku izdavanja otpisan kao "pogrešno" koketiranje sa pravoslavljem, a vremenom izgradio poziciju jednog od najozbiljnijih domaćih ostvarenja u prethodnoj deceniji.
Presušivanje inspiracije i pronađena pravoslavna vera doveli su i do prestanka rada grupe. Pitanje koje se prirodno nameće je šta je to što mnoge bivše rokere vuče u mantije, što je samo naoko potpuno apsurdan sled stvari. Umesto odgovora, evo jedne priče...
Kada su unuke čuvenog prevodioca Daiseca Suzukija, čoveka koji je istočnu spiritualnu misao približio Zapadu, stasale za osnovnu školu, njihovi roditelji su pitali dedu Suzukija da li je u redu da deca pohađaju katoličku školu u SAD, pošto je deda kao priznati naučnik i duhovnik budizma bio neosporni autoritet (ne samo) u familiji. Suzuki je odgovorio potvrdno, rekavši "da sve religije teže istom vrhu do koga dolaze sa različitih strana planine."
To je shvatio i Zoran Marinković, jedan od osnivača-pevača grupe, pa je uporedo sa pravoslavnom praksom nastavio i sa rokerskim aktivnostima, za razliku od Gorana Marića, koji je upisao teologiju, batalio muziku, a zatim batalio i teologiju. Grupa je još 2005. godine imala spremnu ovu ploču, za čije je objavljivanje u ova slobodarska vremena zakivanja eksera u kovčeg muzičke scene trebalo "samo" četiri godine.
Srećom, godine u bunkeru nisu ništa naudile svežini materijala. Bjesovi iz 2009, nakon podmlađivanja i zbijanja redova, nastavljaju tamo gde su stali krajem prošle decenije. Često izafektirani Marinkovićev glas je sredstvo izražavanja skoro pa haiku poezije čiji stihovi nose dvosmislene i duboke poruke, mahom ljubavne tematike.
Instrumentalno, grupa i dalje gaje tvrđi rok izraz, a naslušanom uhu ne mogu promaći funkcionalni citati preuzeti iz repertoara grupa kao što su Earth Crisis, Slayer ili Rage Against The Machine. U nešto više od pola sata trajanja, Bjesovi na svom četvrtom studijskom izdanju isporučuju više nego mnogi domaći bendovi u čitavim svojim karijerama.
Pitanje je koliko će novih slušalaca doći u posed ovog izdanja, a mlađani muzičari imaju priliku da štošta nauče iz ovog kratkog kursa rokenrola. Sa druge strane, nekadašnji slušaoci Bjesova odavno više nisu tinejdžeri i sada vode bitku sa egzistencijalnim problemima znojeći se za sitniš po lopovskim korporacijama ili propalim državnim preduzećima. Došlo je vreme da osveže svoja sećanja, koja koliko god da su crna, pružaju mogućnost izlaza iz ovog onemoćalog, beznađem bremenitog, obezvređujućeg sivila. Sećam se da je nekadašnji režiser a sadašnji kultur-general Milutin Petrović pre nekoliko godina na pitanje "Blica" šta trenutno čita, odgovorio sa "Braća Karamazovi" dodavši "da je preporučuje svima koji su je poslednji put čitali sa 17 godina." Nešto slično se može bez frke reći i za bend koji nosi ime po meni zasigurno najdražoj knjizi velikana ruske i svetske književnosti, čijim delima ni protekli vekovi nisu ništa oduzeli na aktualnosti.
Za razliku od Blokauta koji se iznova rasplinjavao u crnoj a nadrealnoj poeziji i beskonačno dugim pesmama, Bjesovi su oduvek bili ekonomični u svom izrazu. Sažeti stihovi i jednostavna struktura aranžmana koji su se temeljili na moćnim i lako pamtljivim rifovima, proizveli su ovaj bend u jednu od voljenijih anomalija (koje su onomad pre bile pravilo nego izuzetak) prethodne decenije.
Hronološki gledano, drugi, bezimeni album grupe je zvučno oslikao čitavu deceniju svojim nihilizmom i crnilom. Tri godine kasnije, pojavio se veoma profesionalno kreiran album Sve što vidim i sve što znam, koji je u trenutku izdavanja otpisan kao "pogrešno" koketiranje sa pravoslavljem, a vremenom izgradio poziciju jednog od najozbiljnijih domaćih ostvarenja u prethodnoj deceniji.
Presušivanje inspiracije i pronađena pravoslavna vera doveli su i do prestanka rada grupe. Pitanje koje se prirodno nameće je šta je to što mnoge bivše rokere vuče u mantije, što je samo naoko potpuno apsurdan sled stvari. Umesto odgovora, evo jedne priče...
Kada su unuke čuvenog prevodioca Daiseca Suzukija, čoveka koji je istočnu spiritualnu misao približio Zapadu, stasale za osnovnu školu, njihovi roditelji su pitali dedu Suzukija da li je u redu da deca pohađaju katoličku školu u SAD, pošto je deda kao priznati naučnik i duhovnik budizma bio neosporni autoritet (ne samo) u familiji. Suzuki je odgovorio potvrdno, rekavši "da sve religije teže istom vrhu do koga dolaze sa različitih strana planine."
To je shvatio i Zoran Marinković, jedan od osnivača-pevača grupe, pa je uporedo sa pravoslavnom praksom nastavio i sa rokerskim aktivnostima, za razliku od Gorana Marića, koji je upisao teologiju, batalio muziku, a zatim batalio i teologiju. Grupa je još 2005. godine imala spremnu ovu ploču, za čije je objavljivanje u ova slobodarska vremena zakivanja eksera u kovčeg muzičke scene trebalo "samo" četiri godine.
Srećom, godine u bunkeru nisu ništa naudile svežini materijala. Bjesovi iz 2009, nakon podmlađivanja i zbijanja redova, nastavljaju tamo gde su stali krajem prošle decenije. Često izafektirani Marinkovićev glas je sredstvo izražavanja skoro pa haiku poezije čiji stihovi nose dvosmislene i duboke poruke, mahom ljubavne tematike.
Instrumentalno, grupa i dalje gaje tvrđi rok izraz, a naslušanom uhu ne mogu promaći funkcionalni citati preuzeti iz repertoara grupa kao što su Earth Crisis, Slayer ili Rage Against The Machine. U nešto više od pola sata trajanja, Bjesovi na svom četvrtom studijskom izdanju isporučuju više nego mnogi domaći bendovi u čitavim svojim karijerama.
Pitanje je koliko će novih slušalaca doći u posed ovog izdanja, a mlađani muzičari imaju priliku da štošta nauče iz ovog kratkog kursa rokenrola. Sa druge strane, nekadašnji slušaoci Bjesova odavno više nisu tinejdžeri i sada vode bitku sa egzistencijalnim problemima znojeći se za sitniš po lopovskim korporacijama ili propalim državnim preduzećima. Došlo je vreme da osveže svoja sećanja, koja koliko god da su crna, pružaju mogućnost izlaza iz ovog onemoćalog, beznađem bremenitog, obezvređujućeg sivila. Sećam se da je nekadašnji režiser a sadašnji kultur-general Milutin Petrović pre nekoliko godina na pitanje "Blica" šta trenutno čita, odgovorio sa "Braća Karamazovi" dodavši "da je preporučuje svima koji su je poslednji put čitali sa 17 godina." Nešto slično se može bez frke reći i za bend koji nosi ime po meni zasigurno najdražoj knjizi velikana ruske i svetske književnosti, čijim delima ni protekli vekovi nisu ništa oduzeli na aktualnosti.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар