Anaal Nathrakh - In the Constellation of The Black Widow (Candlelight)

U godini u kojoj su se diskografski aktivirali kraljevi američkog grindcorea Brutal Truth i Agoraphobic Nosebleed, jedan drugi sastav je ipak odneo prevagu u omiljenoj kategoriji ekstremnog zvuka. Engleski duet Anaal Nathrakh je svojim novim, sedmim studijskim albumom, postavio letvicu bestijalnosti na, za druge takmace, do sada nezabeleženu visinu.

Grupa, čije ime znači "Zmijski dah" - preuzeto iz vokabulara čarobnjaka Merlina iz kultnog Bormanovog filma "Ekskalibur", postoji već deceniju i dolazi iz Birmingema. Ova činjenica je posebno važna jer naglašava uticaj jednog kultnog benda na zvuk grupe. Reč je o Napalm Death, čiji je basista Shane Embury svirao pre nekoliko godina na retkim živim nastupima grupe.
Učesnici u studijskom stvaralačkom procesu su Mick Kenney i V.I.T.R.I.O.L. aka Dave Hunt, poznat kao vokalni solista još jedne birmingemske death metal institucije - sastava Benediction, čiji je prvi pevač bio Mark "Barney" Greenway, već dugi niz godina poznat kao frontmen Napalm Death.
Kenney je zadužen za celokupan svirački i kompozitorski proces. Ritam mašina daje industrial komponentu zvuka Anaal Nathrakh, čija je najveća vrednost u tome da spaja grindcore i black metal nasleđe u jednu konzistentnu tačku. Naziv pesme Satanarchist se u tom smislu može tumačiti kao veoma indikativan. Kenney je svoju apokaliptičnu i otrovnu kreaciju na novoj ploči obogatio rifovskim oružjem iz arsenala sastava Iron Maiden i Pantera, te tako sve zvuči brutalnije nego što je ikada pre.
Ni Hunt ne zaostaje za kolegom iz benda po paleti prezentovanih, u njegovom slučaju, pevačkih tehnika. I na ovom albumu njegov glas se proteže od melodičnih simfo refrena, preko klasičnih, produkcijski doteranih growl/industrial štihova do vriskova i prasećih urlika. Šteta je što se sastav drži popularnog blek metal kanona pa ne štampa svoje apokaliptične stihove, ali članovi grupe prave jasan otklon od blek atara time što preferiraju opušten, svakodnevni autfit, a na licima nema corpse painta ni u tragovima.
Ono što se računa je muzika, a Anaal Nathrakh svojim furioznim, kažnjavajućim novim ostvarenjem na kome su najduže pauze za uzimanje daha one kratke sekvence između pesama, imaju potencijal da udruže sve podscene pod jednu zastavu. Na ploči zaista nema stajanja - nadljudski tempo ritam mašine garniran je brzometnim blek/grind rifovima, što je svojevrstan povratak korenima grupe u odnosu na prethodni studijski album, odlični Hell is Empty and All the Devils Are Here (2007).
Kao obavezna lektira gitarskih ekstremista, In the Constellation... je kao poručeno audio oruđe za pandurska isleđivanja. Nadamo se da plavcima neće dopasti šaka, inače će svi propevati.