понедељак, 06. јул 2009.

Jedna velika partija

Pre 365 dana, nakon brojnih spekulacija & muka sastavljena je Vlada koja je ozvaničila potpunu vlast Demokratske stranke na području Srbije bez Kosova i Metohije. Zarad svetlije, evropske, budućnosti nekadašnji nepomirljivi takmaci, socijalisti i demokrate, rešili su da pređu preko opake prošlosti.
No nećemo se ovde baviti kohortom Mirka Cvetkovića koji nastavlja svetlu srpsku tradiciju da se na važna državna mesta postavljaju ličnosti lišene bilo kakve faktičke političke težine. Interesantnije je pozabaviti se činjenicom da je formiranjem vlade na čijem je on, formalno gledajući, čelu, dovršen proces demokratizacije Srbije u zapadnom ključu. Za umove nesklone kritičkom mišljenju ovo je dobar razvoj događaja jer podrazumeva povećanje životnog standarda (koji je niži nego što je bio, uprkos providnom opravdanju u svetskoj ekonomskoj krizi), putovanja u bolji svet itd. Kraće rečeno, sve ono što se po fantomskoj a uvreženoj logici naziva "normalnim životom", koju sve jača (auto)cenzura u sredstvima javnog informisanja potcrtava turbo-pranjem sivih moždanih ćelija.
Pogledajmo malo bliže, i zaista po formi smo se približili razvijenima - imamo na delu demokratiju u kojoj različitih opcija nema. Sledeći izbori, koji će po svojoj prilici biti održani do kraja ove godine će samo ozvaničiti ono što se golim okom već da primetiti. Pošto je prošle godine u ovo vreme probijena crta koja je delila dve Srbije (koje ionako postoje samo u teoriji), ova kombinacija je najizvesnija. Grubim potezima skicirana dobijamo sledeći nacrt: Tadiću je dosta Dinkićevih i Dačićevih ucena. Predsednik raspisuje izbore čiji je ishod dalje ukrupnjavanje političke scene. Procenti su manje više-isti. Demokrate i naprednjaci na sličnom procentu, neznatno višem od 35. Narodnjaci zakucani na svojih desetak posto. LDP ustima ispod a kosom iznad cenzusa i desetak mesta za manjine. Svi ostali ispod, spremni za istoriju.
Nijedna od dve glavne stranke ne može da formira samostalno vladu na čijem bi čelu bila, jer nema većinu. Da se "narod ne bi dalje maltretirao" dolazi se na spasonosnu ideju: Vlada nacionalnog spasa, poslednji put viđena u Nemačkoj. Pun mandat, dalji grabež pužijim hodom ka zapadnoj nirvani. Ko ne veruje ne zna zbog čega je nastala Srpska napredna stranka, ona koja, kako plakati kažu, "jedina može da pobedi DS." Sledi dalje lapanje na široko i namirivanje stranačkih kadrova, lopovske privatizacije i dalje urušavanje svega iole smislenog pod maskom modernizacije.
U Srbiji je na sceni izbor između lopova i fašista. Stvari su dodatno otežane time što su lopovi pomalo fašisti, a fašisti pomalo lopovi, jedna velika stranka koja vlada bez obzira na to koga narod izglasa. Rezultati prošlih izbora su u tom smislu dovoljno ilustrativni - vladajuća ideja je na njima doživela poraz.
No, kako je već rečeno, Srbija u ovoj priči nije izuzetak, demokratija bez pravih izbora trenutno vlada većim delom planete. Irci izglasaju odbijanje Lisabonskog sporazuma, a niko ni ne sumnja da će on biti ratifikovan. Pitanje nije "da li", već "kada". Amerikanci poklone poverenje Obami, a on prvo što uradi dovede Hilari Klinton u Stejt department.
Ideja demokratije je izobličena do stadijuma dekadencije i licemerja u kojem živimo. Priča u kojoj, kako nas PR agencije u vidu medijske mašinerije režima uverevaju, želimo sami sebe da vidimo po svaku cenu, se očigledno raspada. Taj raspad će trajati dugo jer alternative nema na vidiku. Ako se nešto ne promeni u veoma kratkom vremenskom roku čeka nas novih hiljadu godina tame. A ako se to dogodi, kao što je sva prilika da hoće, biće sasvim irelevantno i nebitno ko je na vlasti u "Srbiji". Nebitno kao Mirko Cvetković.

Нема коментара:

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.