Ljubomir Micić - Barbarogenije decivilizator (Filip Višnjić, 1993)

Možda pomalo idealistički zvuči, ali prava umetnost je nemoguća ukoliko nije totalno iskrena, ukoliko ne teži otkrivanju istina. Kada se sa ove strane pogleda, dolazi se do zaključka da je umetnost i njeno upražnjavanje već samo po sebi idealizam, bunker u kome se čuvaju zalihe onoga najboljeg od ljudskog.
Postojala su vremena kada ovo podneblje nije kaskalo za svetom u umetničkom smislu, vreme kada je moguće bilo biti ovde i biti svetski relevantan. Dešavalo se to između dva rata, kada je izlazio časopis "Zenit", čiji je prvi broj izašao 1921. u Zagrebu. Društvo avangardnih umova , zavedenih u antologiji istorije savremene umetnosti pod zbirnim imenom "zenitista", potražilo je u zdravom umu i razumu autentične odgovore za diktat ništavila koje je zavladalo po završetku Prvog svetskog rata. Na čelu ove uticajne grupe bio je Ljubomir Micić, pesnik, romanopisac i urednik časopisa "Zenit".
Ovaj časopis izlazio je pet godina, okupljajući oko sebe krem tadašnje evropske umetnosti - italijanske futuriste i ruske avangardiste, čija su dela izložena na izložbi upriličenoj u Beogradu davne 1924. godine. Kralj Aleksandar je zabranio časopis nakon teksta M. Rasinova (sumnja se da je to bio pseudonim samog Micića) u kome se ističu zajedničke osobine marksizma i zenitizma. Smrtno alergičan na pojavu srpa i čekića u bilo kom obliku, krunisana glava se postarala da list ekspresno nestane iz slobodne cirkulacije, a Micić kao urednik je bio prinuđen da emigrira. Skrasio se u Parizu, gde je na francuskom objavio deset zenitističkih romana, od kojih je na srpski preveden samo jedan - "Barbarogenije decivilizator", svojevrsno sažimanje zenitističkih ideja u proznom obliku.
Micić se vratio u Srbiju posle pariske epizode, gde je živeo do 1971, kada je umro u staračkom domu u Kačarevu. Postoje verzije da je umro od gladi, koje nisu proverene, ali sigurno je da je živeo na samoj ivici egzistencije. U Titovoj Jugoslaviji se povukao sa scene, a sa retkim ljudima koji su imali čast da komuniciraju sa njim, opštio je isključivo na francuskom jeziku.
Po čitanju njegovog jedinog na srpski prevedenog proznog dela, jasno je zašto je opus ove ličnosti nedovoljno poznat širim slojevima, i zbog čega je sveden na kult u krugovima upućen(ij)ih. Optužba za marksizam nije bila jedini trn u oku monarhističke vlasti u pogledu Micića; on je monarhiji zamerao propagiranje jugoslovenstva kao štetne ideologije u pogledu interesa srpskog naroda. Čitajući pasaže ovog dela natopljene yu-tematikom, čitalac ne može a da ne bude fasciniran dalekovidošću knjige koja je napisana pre sedam decenija a čiji je sadržaj, sa ove vremenske tačke gledišta, itekako aktualan.
Otpisati zbog srpstva (za koje piše da je "jedina njegova politička ideologija") Micića je nesumnjivo redukcionistički potez. Temelji njegovog učenja mnogo su širi i protežu se na čitav svet. Čartistički natopljen gnevom protiv mašina, Micić preuzima i špenglerovsku distinkciju između kulture i civilizacije kako bi uperio prstom na civilizovanu Evropu koja je svojom dekadentnošću glavni krivac za izbijanje Prvog svetskog rata. Kao lek ovoj bolesti duše, on predlaže zasnivanje spiritokratije, povratka izvornom čoveku, koji se po njemu nalazi na Balkanu, čoveka koji će svojom duhovnom snagom pomoći Evropi da se decivilizuje i vrati izvornom životnom varvarstvu, koje Micić razlikuje od divljaštva.
Pritisnut optužbama za marksizam, on izjednačava komunizam i fašizam kao dve strane istog novčića, grozeći se socijalnih revolucija čiji je cilj "jedan ili dva tanjira supe". Micić na umu ima nešto sveobuhvatnije, revoluciju duha.
Kao umetnik koji je živeo zenitizam, pokretačku snagu u čoveku, Micić u ovom delu prepliće autobiografske i idejne motive u liku Barbaregonija decivilizatora, rođenog na Đurđevdan, sina vile Morgane ("na ovim prostorima poznate kao Fata Morgane") i Zenitona "Neznanog junaka sa Avale". Njegova ljubav je Srbica, u kojoj se lako prepoznaje Srbija, čije je "mlohavo, osrednje" prezime Jugovina, jasna asocijacija na Kraljevinu Jugoslaviju. Ona je ćerka gazde Hipokrita, lika koji simbolizuje svet onog vremena oličen u materijalizmu i sitnim i krupnim podlostima koje iz njega proističu. Kao sveobuhvatan princip, Hipokrit se pojavljuje u raznim obličjima, uvek nasuprot Barbarogeniju koji na svojoj strani ima samo srpskog seljaka sa Avale. Iako u sukobu sa monarhijom, Micić tvrdi da nikada neće biti anti-monarhista, pošto je srpska monarhija jedna od retkih koja je nastala iz naroda. Ipak, to mu ne smeta da kralju zameri na propagiranju jugoslovenstva/slabljenju srpstva, u čemu posebno optužuje "ponizne i servilne" Hrvate i Srbe koji su im se priklonili. Nema sumnje, vreme mu je i više nego dalo za pravo, te je istorijska dimenzija možda i njegova najveća vrednost sa ove tačke gledišta.
"Barbarogenije decivilizator" je filosofski roman, pomalo nalik na čuvenog Ničeovog "Zaratustru", roman koji pregnantnim mislima baca rukavicu u lice i sadašnjeg doba, što dovoljno govori o njegovoj vitalnosti. U svojoj impulsivnoj i katkad briljantnoj idejnosti, Micić ponekada upada u kontradikcije, ponekada zaškripi i sama struktura dela koja se predominantno oslanja na dijaloški obrazac, ali i pored ovih zamerki "Barbarogenije decivilizator" je pažnje vredno štivo, idejni podsticaj kreativnih umova i krunski dokaz da nacionalno i avangardno nisu antipodi, kako to više učestalošću svojih glasova nego snagom sopstvenih argumenata žele da nas ubede dežurni domaći & inostrani civilizatori. U tom duhu, završimo ovaj prikaz barbarogenijalnim pokličem: decivilizujte se!

Negde na putevima stare Evrope,
Slovenska krv oko bistre vode

Balkanski ,balkanski varvari

Uz jako piće meso na žaru
i vrele devojke,snežnih grudi

Balkanski ,balkanski varvari

Uz dobar cug postaješ drug,
za šaku para-krpara

Balkanski,balkanski varvari

I oči svetle kao zvezde nad poljem,
nad vatrom Slovenska duša bdi

Balkanski ,balkanski varvari

Sečivo miruje,pesma se čuje,
za dragom ženom se pusti suza

Balkanski,balkanski varvari

Uz dobar cug postaješ drug,
za šaku para –krpara

Balkanski,balkanski varvari