Andrea Di Carlo je italijanski muzičar koji nekoliko godina unazad objavljuje izdanja pod (odličnim) imenom French Teen Idol. En Siete En La Luz je njegov treći album. Lik dolazi iz Rima, ima nešto francusko u imenu, a koristi španski u naslovu ploče, prava evropska idila, nema šta.
Di Carlo fura svoju priču krećući se po sledećim koordinatama: dosta vazdušaste elektronike, pomalo post-roka, tu-i-tamo zanimljiva glitch rešenja u bitovima i interesantni govorni semplovi. No, iz ploče u ploču meni je sve to zanimljivije na papiru nego na slušalicama.
Da ne bude zabune, sviđa mi se cinizam ovog autora koji se da registrovati u artefaktimapoput njegovog imena i naslova nekoliko, najupečatljivijih tema sa ovog albuma. Bez sumnje najbolja je, fenomenalno nazvana "I Want George Soros" - majstorska međuigra gitare i klavira zgusnuta gomilom vazduha između.
I sledeća, "War is Kind" nije ništa manje zanimljiva. Sumanuti govorni sempl prostrt je preko elektronike dok u pozadini ritam mašina štekće u maniru puško-mitraljeza. Osim ove dve teme, En Siete En La Luz krije još interesantnih varijacija u sazvučju kojim jezdi Di Carlo.
Ali avaj, ovaj odlično isproduciran album u ovim ušima pomalo odiše sterilnošću opšteprihvaćene emocionalnosti kakvu na kud-i-kamo višoj razini isporučuju Sigur Ros. Nema sumnje da će ova ploča biti lepo prihvaćena kod synth-pop fanatika, na ovoj adresi traži se nešto dublje, energičnije & dementnije. Šta ću kad sam se nav(i/u)kao na krvavo & surovo.
Da ne bude zabune, sviđa mi se cinizam ovog autora koji se da registrovati u artefaktimapoput njegovog imena i naslova nekoliko, najupečatljivijih tema sa ovog albuma. Bez sumnje najbolja je, fenomenalno nazvana "I Want George Soros" - majstorska međuigra gitare i klavira zgusnuta gomilom vazduha između.
I sledeća, "War is Kind" nije ništa manje zanimljiva. Sumanuti govorni sempl prostrt je preko elektronike dok u pozadini ritam mašina štekće u maniru puško-mitraljeza. Osim ove dve teme, En Siete En La Luz krije još interesantnih varijacija u sazvučju kojim jezdi Di Carlo.
Ali avaj, ovaj odlično isproduciran album u ovim ušima pomalo odiše sterilnošću opšteprihvaćene emocionalnosti kakvu na kud-i-kamo višoj razini isporučuju Sigur Ros. Nema sumnje da će ova ploča biti lepo prihvaćena kod synth-pop fanatika, na ovoj adresi traži se nešto dublje, energičnije & dementnije. Šta ću kad sam se nav(i/u)kao na krvavo & surovo.
Нема коментара:
Постави коментар