Moj prvi odlazak u Beogradsku Arenu ispao je pravo vatreno krštenje. Nekoliko dana zaredom, pratili smo završni turnir Svetske lige. Kao pravi ljubitelji odbojke, iako smo imali karte za sve mečeve, gledali smo uglavnom kad igraju naši. Sa izuzetkom meča između Brazila i Rusije. Meni, kad gledam sport, u principu uvek treba da navijam za nekoga, inače mi je cela stvar nezanimljiva. Otuda moje veliko oduševljenje posetama mečevima koje je Srbija igrala redom protiv SAD-a, Rusije, Kube i Brazila.
Čak i ako se ne razumem sasvim u pravila, sama činjenica da se preda mnom dešava sukob, stalna napetost, ispunjava me oduševljenjem. Ovo mi je došlo glave u finalnom okršaju Srbije i Brazila kada su se sudije, nakon protesta brazilskog selektora, predomislile i već dodeljen bod prebacile na kamaru Brazilcima, pa se sa gornjih tribina nadigla masa i podigla ogroman zvučni talas praćen kapljicama preskupog piva i soka, gutama novina i plastičnim čašama (izbor nije bio veliki pošto su nam na ulazu oduzeli sve što bi moglo da se upotrebi kao oružje, il što bi rekla ljubazna prodavačica keksa s kajsijama, svu pirotehniku – upaljače i hemijske olovke).
Koliko god delovao divljački, tj. neprimeren pristojnosti odbojkaške publike i atmosferi koja je bila „na nivou“, ovaj trenutak je bio uzbudljiv baš zato što smo svi, oslobođeni prećutnog bontona koji nameće velelepna, umereno rashlađena Arena, sitna deca koja skupljaju lopte što im ih dodaju nasmešeni selektori, prelepe devojke sa prekrštenim nogama i uljudno obezbeđenje odbacili sve uzde, poustajali sa mesta i drali se uz Marš na Drinu. A, Arena je bila dupke puna. Prema izveštajima, oboren je rekord od finala Svetske lige u kom su se takođe sučelile Srbija i Brazil, 2005. pa je bilo 22 680 ljudi minus jedan.
Bolja polovina nedostajala je sa svojim znalačkim procenama pravila, prekršaja i komentara, ali nam je javila da se na TV prenosu videlo da je poen trebalo da pripadne Brazilcima, ali da je, isto tako, sumanuto što sudije menjaju prvobitno donetu odluku. Ali, uzbuna koju su nadigli brazilski selektor, Bernando Rezende i brazilski kapiten Žibe bila je tolika da bi se svako pokolebao. Pošto smo najjači kad nam neko stane na žulj i zakine nešto što mislimo da nam pripada, nakon ove izmene, srpski odbojkaši su grunuli svom snagom i postigli tri poena zaredom i dobili četvrti set sa rezultatom 25:23. Trku do petnaestog poena repete odgledali smo na nogama, a s njih se skljokali kada je naš tim, nakon vođstva od 8:5, izgubio ceo meč i zlatnu medalju. Frustracija kao posledica činjenice da nam se ovo ne dešava prvi put (Nikola Grbić: „Nismo osvojili srebro, već smo izgubili zlato“), po mom mišljenju, mora se prevazići, iz prostog razloga što su Brazilci bili bolji, a i zato što su naši igrači zaista davali sve od sebe.
Gradacija do ovog velikog okršaja bila je primetna kako u Areni, tako i oko nje. Sa svakim danom, obezbeđenje se pomeralo – sa ulaza prema stepeništu, sačekujući nas sa novim predostrožnostima – prvo su tražili samo vodu, koju su nam davali da unesemo, presutu u čaše, potom su tražili i upaljače i hemijske olovke, da nam na kraju ne bi dali ni da prespemo vodu u plastične čaše. Isto tako, Arena je sa svakim korakom ka zlatu bivala sve punija što je, kako je primetila opuštenija polovina nasdvoje, simptomatično – niko neće da prati razvoj stvari, mukotrpno kretanje ka cilju, već samo da paradira nad rezultatima. Otuda je, pošto je ispratio te male velike korake, krajnji meč odgledao preko TV-a. Gradacija je primetna bila i u glasu glavnog čauša u Areni. Komentator na razglasu bio je uporan u svojoj misiji voditelja šou programa koji, u pauzama između setova, sa publikom uvežbava skandiranje kao da je reč o nekoj TV emisiji.
Ovaj veliki poraz, tragičniji utoliko što je meč sa Brazilom bio nalik onim preteranim sukobima u epskim pesmama, a pobeda bila neizvesna do poslednje lopte, navukao je teške oblake na prethodne mečeve - sjajne pobede koje su naši odneli nad timovima SAD-a, Rusije i Kube.
Meni je najdraži meč protiv Kube. Pre toga, pogledali smo susret Brazila i Rusije, tokom kog sam ja naučila par pravila po kojima se igra odbojka (neznanje mi nije smetalo da navijam), muvali se u pauzi od sat i po po stepeništu Arene, gledali odličan nastup hip hop plesne trupe iz Jagodine, kao i trening naše i kubanske selekcije pred početak meča. Dok smo gledali Brazilce kako nadigravaju Ruse, na trenutak mi se učinilo da, nemajući za koga da navijam, nemam šta da radim. Na moje pitanje za koga navija, definitivno bolja polovina je rekla – ni za koga, gledamo odbojku.
raniji setovi nasdvoje:
prošlogodišnja Svetska liga
Olimpijada
Постови
Нема коментара:
Постави коментар