Japandroids – Post-Nothing (Polyvinyl Records, 2009.)

Iza duhovitog naziva prvog dugometražnog albuma, Kanađana Briana Kinga (gitara) i Davida Prowsea (za bubnjevima), krije se pokušaj da se povuku crte po kojima se dvojac razlikuje od ustaljene tradicionalne rokerske priče, ali i želja da se uklope u onu koja se stalno objavljuje za novu, iako uglavnom i sama leže na rudu.
Ovaj par univerzitetskih drugara (po tim američkim školama se sasvim očigledno ništa ne uči čim je tolko bendova nastalo po kojekakvim univerzitetskim slobodnim nastavama), svoj album otvara parfrazom pesme Boys are Back in Town benda Thin Lizzy - The Boys are Leaving Town. Naime, kontra mačo poskočici ovog irskog benda koja se često izvodi pred irske ragbi utakmice i budi nabildovane momke iz američe mornarice ("The drink will flow and blood will spill"), dvojici intelektualaca je poslužila kao neka vrsta objave – ne, mi nismo ti momci, saznajte ko smo mi u stvari…
Već u sledećoj pesmi izvikuje dečak zarobljen u okovratniku odrasle osobe: "We used to dream, now we’re worry of a dying". Par poglavlja dalje, peva se o fascinaciji bezimenom devojkom mokre kose (Wet Hair) u kojoj se slavi i oslobađa platonsko okrznuće o čije mokro rame, pripijenu majicu i drhtava kolena. Iako simpatična u svom dečačkom zanosu, ova pesma otkriva suštinu benda Japandroids, a to je da kao prepreke u svojoj poetici predstavljaju ono što su sami sebi nakačili kao prepreke, a ne ono što ih realno pritiska. To je problem post-nothing dečaka: isprva se zalažu za to da budu odvojeni od kosti mačo kulture, jer su oni “nešto drugo”, a onda se iz nepretenciozne pozicije kandiduju za te iste mačo pozicije iz niskog, alternativnog starta. Bendovi poput Thin Lizzy svoje mačo poetike iscrtavali su uprkos nametnutim pravilima, Japandroids prvo crtaju pravila, pa se protiv njih bune.
Dalje se niže garažno prašenje u kom vokal(i) zvuče kao glasovi besnih dečaka zatvorenih u šifonjer. Upravo se u ovim glasovima prepoznaje ležerni bes, tako da momci povremeno zvuče gotovo džezerski, iako su odeveni u garažne dronjke te se stiče utisak da na univerzitetu predaju sekcije: garažni rok, ili neformalna ljubav prema neznankama mokre kose. Što je možda blisko istini: odlaganje užitka, neodlučnost, odricanje od svega osim od sopstvenog prava na uživanciju naposletku stvara prazan prostor za vežbanje bilo kog muzičkog žanra.

Utisak koji ostavljaju Japandroids je suvišno zamajavanje bukom.
Thin Lizzy, come back to town!