Gramatički gulag

Koliko god izložen divljim životnim uticajima, deo moje mladosti je prošao pod staklenim zvonom. Išao sam u srednju školu u kojoj si zbog obične tuče mogao da iz iste budeš izbačen, što je posebno bilo smešno kad se uzme u obzir da ih je u osnovnoj bilo po nekoliko na dan (da da, i ja sam u njima učestvovao). U kontekstu devedesetih, posebnu pažnju zaslužuje konstantno insistiranje moje majke na ispravnom govoru.
To me je, kao i sve ostalo, toliko iritiralo, da sam namerno pričao nepravilno - govorio sam kući umesto kod kuće (a činjenica je da jezik teži skraćivanju, pa je "kući" skraćeno od "u kući"), i tome slično, eto... običan inat, čisto da pokažem da rastem u drugačijim okolnostima od onih u kojim je cvetao kult znanja, vanredno opisan u Todorovićevom Bluzu za Jugoslaviju. Taj pelcer se dobrano primio i na nejako biće moje majke, koja je na krilima samoupravljanja završila tri fakulteta... Što je često značilo muku za sve njene ukućane.
Krv nije voda, i uporno jezičko dosađivanje se, sa njene tačke gledišta, dugoročno isplatilo. Vremenom sam postao najgori gramatički čistunac. Poneo sam žig obrazovanja i zbog njega ispaštao nebrojeno puta.
Budući da sam bez dlake na jeziku, mojim sagovornicima je u vatrenim raspravama sigurna zicer-replika često bila "ne piše sve u tim tvojim knjigama", čime je moja ličnost, valjda, trebalo da bude svedena na intelektualnost u nekom negativnom smislu, ako takav uopšte postoji. Bilo kako bilo, vremenom sam prestao da se obazirem na te stvari (lažem, trudim se), tim ljudima je očigledno najteže samima sa sobom, i treba ih zaobilaziti u širokom luku.
Što se mene tiče, čini mi se da je drugima ipak teže u mom društvu, nego što je meni kada sam sam. Pedantna priroda lingvistike je u tom sklopu došla kao kec na jedanaest. Novinarski posao u koji sam ušao sticajem okolnosti, samo je pojačao nanose iz mladosti, pomogavši mi da osvestim u kojoj meri sačinjavaju deo mog bića.
Ne verujem da to može da se izmeni, pa sam momentalno shvatio da ne bi bilo loše da se pozabavim jezičkim greškama koje me najviše iritiraju. Na početku, recimo da se kaže sve a ne svo, koliko god logičnije/lepše zvučalo. Glagol trebati postoji samo u trećem licu jednine. Kaže se deliNkvent. Glagoli ispoštovati i zaživeti ne znače ništa.
Pošto živimo u EVropi, kažemo eVro, kada budemo živeli u EUropi govorićemo eUro. Tim povodom sam čak i osnovao jednu grupu na fejsbuku, koju je jedan cenjeni domaći lingvista, u napadu nacionalne paranoje, shvatio kao simboličan izraz podrške evropskim integracijama, čime je dosta izgubio u mojim očima.
Živeći i radeći sa lektorima, stekao sam utisak da se radi o veoma teškim i, slobodnije rečeno, zajebanim ljudima. Jezičkim pedantima teško je objasniti bilo šta, njihov posao je da uvek budu u pravu, čak i kada to nisu. Najgori među njima pišu i knjige, koje se kasnije u odabranim krugovima poštuju revnosnije od zakona. Bolje bi bilo da se više poštuje zakon, pošto među njima ima dosta frikova.
Prvi koji pada na pamet je Svenka Savić, koja slično pomenutom nacionalnom lingvisti nije imuna na ideološki zanos, samo što je u njenom slučaju plamen strasti poklonjen feminističkoj stvari. Savićeva je tako došla na ideju da na osnovama rodne ravnopravnosti koriguje srpski jezik sa stanovišta političke korektnosti. Pošto je jezik živi fenomen, čini mi se da se on ne može izmeniti dekretima, a to ni Savićeva ni njene kolege nikako da shvate. Kada za nešto postoji jezička potreba, taj pojam će se i pojaviti. Do tada, ne očekujte od mene da kažem prevoditeljka.
A ako pitate novinare da imenuju svoju noćnu moru, verujem da bi ih dosta odgovorilo sa Tvrtko Prćić. Ovaj baja piše pravopise kao navijen (tako zarađuje za leba) koji su puni fantastičnih rešenja. Ako odluci da se hiphop piše zajedno još i može da se progleda kroz prste, Prćićevom predlogu da se hevimetal piše zajedno se mnogo toga može prigovoriti. Za početak, zašto?
Sa druge strane, niko novinare da poduči da su brojne poznate ličnosti sa Zapada kod nas pogrešno transkribovane, ali su "ušle u narod" i tamo se zadržale. Jedini na svetu kažemo KlErk Gebl, Elvis PrIsli, LEVI's... a posebna priča je slovo I na kraju engleskih reči u množini. Primeri: RolingstonsI, BitlsI, PartibrejkersI... Iako su imena svih ovih bendova ne ostavljaju sumnju kako bi trebalo da se čitaju.
Pokušao sam... i nije vredelo. Kad ne možeš da ih pobediš ti im se pridruži. U mom novinarskom iskustvu držao sam se estetske intuicije u jezičkim nedoumicama - kada ne znam kako, onda ostavljam onako kako bolje zvuči. Ljubitelji transkribovanja svega na srpski su se dosta bunili što imena bendova često ostavljam u originalu - ali članak potpisan mojim imenom neće u sebi sadržati imena bendova poput Ju-Tu i Ej-Si-Di-Si ama baš nikad. Bendovi još i obaška, ali šta ćemo, jezikoljupci, sa imenima pesama? Ju kud bi majn? Malo morgen.
Znam da je lingvistima teško u životu i u meni će uvek imati plodnog sagovornika. Verovatno zbog toga što je "jezik suviše bitna stvar da bi bio ostavljen samo lingvistima", kako je to perfektno sažeo besmrtni Bogdan Tirnanić, svetli primer da je baratanje jezikom moguće i bez zurenja u pravopise.