Sa ulaskom Vlade u drugu godinu mandata, početkom ovog meseca, primećuje se jedan fenomen koji, pažljivijim razmatranjem ima svoju dugačku predistoriju na ovim prostorima. Ne, ne radi se o svetskoj ekonomskoj krizi, koja za ministra Dinkića nije ni postojala, a za premijera Cvetkovića prolazi kao rukom odnešena.Niste u pravu, nije reč ni o golim okom veoma vidljivom bilansu ove koalicije - ama baš nijedno predizborno obećanje nisu ispunili, zato se toliko forsira priča o Belom šengenu, za koji su zaslužne makar četiri poslednje vlade (dakle svih pet post-petooktobarskih). Najzad, ne radi se ni o neveselom podatku da maltene nema osobe osim članova ministarskih familija i samog Vladinog osoblja koji ovu Vladu doživljava kao svoju. Kada se zna da je prošle godine Ova Vlada bila jedina moguća i da su svi odahnuli kada je formirana, nastavljajući sa srpskom praksom kratkog daha po kojoj je vreme za odmor onda kada najviše treba da se zapne.
Ovde smo već na nekom tragu. Samo godinu dana kasnije, glasači DS se naljute kada im zamerite rad njihove Vlade, ne libeći se da se "brecnu" na Vas kako politiku doživljavate "suviše emotivno", kako oni "nisu njihovi jer ne piju kafu sa njima" itd. Klasično pranje ruku. Činjenica je da su glasali, i ako se slažu sa načelima koji su ih naveli da zaokruže taj broj na glasačkom listiću, onda bi trebalo da preuzmu svoj delić odgovornosti za ovu, u najbolju ruku, mršavu Vladu pošto su u njenom sastavljanju učestvovali. Koliko mi je poznato, političke simpatije se izražavaju na izborima, a ne po kafićima, a emocije i "iracionalno" u najširem smislu te reči imaju zapaženu ulogu u tom procesu. Kako drugačije objasniti poteze ljudi koji su glasajući protiv devedesetih učinili da im devedesete, samo godinu dana kasnije, sve jače lupaju na vrata?
Znam da će mnogi reći da oni nisu glasali ZA već PROTIV, i to je donekle merodavno, pošto sam i sam kao nekadašnji Koštuničin glasač (što je svojevremeno, maltene svako bio) bio vođen upravo takvim motivima. Svejedno, to me nije spasavalo u očima simpatizera drugačijih političkih opcija, koji me nisu štedeli prozivajući me za glas Velji Iliću i drugim neomiljenim likovima narodnjačke koalicije. For the record, na prethodnim izborima nisam ni glasao jer ni LDP ni SRS, a bogami ni autonomaške opcije, ni posredno ni neposredno, od mene nikada neće dobiti glas, što je prethodnog maja bilo maltene izvesno, kako se na kraju i ispostavilo. Dakle, ako sam ja stoički podnosio krivicu svog glasačkog izbora, gospodo i gospođe demokrati, na Vas je došao red! Bez savesnih građana nema ni savesne države. Znamo da nema države.
U ovoj i ovakvoj kulturi, teme preispitivanja i priznanja sopstvene greške nisu na dnevnom redu., izgleda da to nisu evropska rešenja. U sveopštem talasu depolitizacije, koji je na sceni od jula prošle godine imamo Vladu i njene birače koji su (su)više zaokupljeni građenjem sopstvenog imidža nego li rešavanju suštinskih problema. U ovom naopakom sistemu vrednosti najbitnije je postalo kakve krpe nosiš, koliko ti košta frizura, gde letuješ i šta voliš da pojedeš, a u tim kategorijama kao da prednjače pripadnici političke elite, čiji je posao, da podsetimo, da štite interese građana ove zemlje i da ih usmeravaju ka poželjnim vrednostima.
S obzirom na sastav vladinog tima nije ni čudo što u agendi izvršnog dela vlasti nema osobina kao što su skromnost, poštenje i hrabrost. Takvi trendovi, masovno pomagani i propagirani u mas medijima dovode hedonizam na čelo sistema vrednosti, pa tako imamo pedesetogodišnjakinje koje bi da budu devojke tako što će ličiti izgledom na njih onoliko koliko im telesna priroda dozvoljava, decu koja bi da budu odrasli ljudi tako što će da glume poslovne ljude koji obrću ne znam kakve pare, i ako za iste i ne znaju kako se zarađuju.
Trend pranja ruku se nastavlja. Svi su se kleli u Tita, pa prali ruke od njega, svi su obožavali Slobu, pa opet isto. Nema sumnje da se uočena matrica ponavlja kao ničeansko večno vraćanje istog. Iako tako ne izgleda na prvi pogled, u ovom segmentu ne kaskamo za svetom - manjak stručnosti i odgovornosti karakteriše i svetsku politiku koja je obezglavljena nepostojanjem velikih igrača sa vizijom. I u ekonomskom sektoru stvari nisu ništa bolje - banke propadaju i ulagači ostaju izigrani dok rukovodeći kadar izlazi na zadnja vrata sa džakovima novca. I niko od njih, baš kao ni u Srbiji, ne završi iza rešetaka. Da ne pričamo o "socijalno odgovornim" kompanijama koje otimaju šakom i kapom, pa zatim mrvice otetog bacaju u humanitarne svrhe...
Pakujući se za putovanja koja će nas približiti "normalnom svetu", prisustvujemo povampirenju crno-crvene aveti za koju smo se naivno nadali da smo je zakopali, računajući da će to neko drugi za nas da uradi. Sprema se novi zakon o informisanju koji će ionako poslušne medije dodatno disciplinovati da ni u ludilu ne čačkaju po osetljivim mestima inače će poludeti od drakonskih kazni koje imaju za cilj zapušavanje lajavih usta, upire se prstom na ratne huškače u redovima pripadnika sedme sile, pričaju se priče o etici i moralu. I sve to dok se bahatošću i ohološću, nesposobnošću i improvizacijom stvaraju se zametci neke buduće krvavosti. Bez plana, od danas do sutra, parada busanja u grudi ne prestaje, a jedino što nam preostaje je Njihovo nekulturno samohvalisanje.
Treba biti pošten pa reći: ciljevi koje smo većinski, kao društvo, izabrali, ne ostvaruju se preko noći. Svaka nova vlast u Srbiji na otprilike pola veka mora da radi sve ispočetka. Svaki poremećaj na globalnoj sceni ovde je rezultirao potocima krvi. I to jeste olakšavajuća okolnost. Ali, to ne znači da treba da se ćuti kada je i iz aviona jasno da stvari ne idu u dobrom pravcu, šta god Oni govorili i tvrdili. Ljudski je grešiti, ali nije normalno greške prikazivati kao uspeh, pa makar se one proglašavale za preduslov "normalnosti".
Ribajte i dalje, nepogrešivi...
Ovde smo već na nekom tragu. Samo godinu dana kasnije, glasači DS se naljute kada im zamerite rad njihove Vlade, ne libeći se da se "brecnu" na Vas kako politiku doživljavate "suviše emotivno", kako oni "nisu njihovi jer ne piju kafu sa njima" itd. Klasično pranje ruku. Činjenica je da su glasali, i ako se slažu sa načelima koji su ih naveli da zaokruže taj broj na glasačkom listiću, onda bi trebalo da preuzmu svoj delić odgovornosti za ovu, u najbolju ruku, mršavu Vladu pošto su u njenom sastavljanju učestvovali. Koliko mi je poznato, političke simpatije se izražavaju na izborima, a ne po kafićima, a emocije i "iracionalno" u najširem smislu te reči imaju zapaženu ulogu u tom procesu. Kako drugačije objasniti poteze ljudi koji su glasajući protiv devedesetih učinili da im devedesete, samo godinu dana kasnije, sve jače lupaju na vrata?
Znam da će mnogi reći da oni nisu glasali ZA već PROTIV, i to je donekle merodavno, pošto sam i sam kao nekadašnji Koštuničin glasač (što je svojevremeno, maltene svako bio) bio vođen upravo takvim motivima. Svejedno, to me nije spasavalo u očima simpatizera drugačijih političkih opcija, koji me nisu štedeli prozivajući me za glas Velji Iliću i drugim neomiljenim likovima narodnjačke koalicije. For the record, na prethodnim izborima nisam ni glasao jer ni LDP ni SRS, a bogami ni autonomaške opcije, ni posredno ni neposredno, od mene nikada neće dobiti glas, što je prethodnog maja bilo maltene izvesno, kako se na kraju i ispostavilo. Dakle, ako sam ja stoički podnosio krivicu svog glasačkog izbora, gospodo i gospođe demokrati, na Vas je došao red! Bez savesnih građana nema ni savesne države. Znamo da nema države.
U ovoj i ovakvoj kulturi, teme preispitivanja i priznanja sopstvene greške nisu na dnevnom redu., izgleda da to nisu evropska rešenja. U sveopštem talasu depolitizacije, koji je na sceni od jula prošle godine imamo Vladu i njene birače koji su (su)više zaokupljeni građenjem sopstvenog imidža nego li rešavanju suštinskih problema. U ovom naopakom sistemu vrednosti najbitnije je postalo kakve krpe nosiš, koliko ti košta frizura, gde letuješ i šta voliš da pojedeš, a u tim kategorijama kao da prednjače pripadnici političke elite, čiji je posao, da podsetimo, da štite interese građana ove zemlje i da ih usmeravaju ka poželjnim vrednostima.
S obzirom na sastav vladinog tima nije ni čudo što u agendi izvršnog dela vlasti nema osobina kao što su skromnost, poštenje i hrabrost. Takvi trendovi, masovno pomagani i propagirani u mas medijima dovode hedonizam na čelo sistema vrednosti, pa tako imamo pedesetogodišnjakinje koje bi da budu devojke tako što će ličiti izgledom na njih onoliko koliko im telesna priroda dozvoljava, decu koja bi da budu odrasli ljudi tako što će da glume poslovne ljude koji obrću ne znam kakve pare, i ako za iste i ne znaju kako se zarađuju.
Trend pranja ruku se nastavlja. Svi su se kleli u Tita, pa prali ruke od njega, svi su obožavali Slobu, pa opet isto. Nema sumnje da se uočena matrica ponavlja kao ničeansko večno vraćanje istog. Iako tako ne izgleda na prvi pogled, u ovom segmentu ne kaskamo za svetom - manjak stručnosti i odgovornosti karakteriše i svetsku politiku koja je obezglavljena nepostojanjem velikih igrača sa vizijom. I u ekonomskom sektoru stvari nisu ništa bolje - banke propadaju i ulagači ostaju izigrani dok rukovodeći kadar izlazi na zadnja vrata sa džakovima novca. I niko od njih, baš kao ni u Srbiji, ne završi iza rešetaka. Da ne pričamo o "socijalno odgovornim" kompanijama koje otimaju šakom i kapom, pa zatim mrvice otetog bacaju u humanitarne svrhe...
Pakujući se za putovanja koja će nas približiti "normalnom svetu", prisustvujemo povampirenju crno-crvene aveti za koju smo se naivno nadali da smo je zakopali, računajući da će to neko drugi za nas da uradi. Sprema se novi zakon o informisanju koji će ionako poslušne medije dodatno disciplinovati da ni u ludilu ne čačkaju po osetljivim mestima inače će poludeti od drakonskih kazni koje imaju za cilj zapušavanje lajavih usta, upire se prstom na ratne huškače u redovima pripadnika sedme sile, pričaju se priče o etici i moralu. I sve to dok se bahatošću i ohološću, nesposobnošću i improvizacijom stvaraju se zametci neke buduće krvavosti. Bez plana, od danas do sutra, parada busanja u grudi ne prestaje, a jedino što nam preostaje je Njihovo nekulturno samohvalisanje.
Treba biti pošten pa reći: ciljevi koje smo većinski, kao društvo, izabrali, ne ostvaruju se preko noći. Svaka nova vlast u Srbiji na otprilike pola veka mora da radi sve ispočetka. Svaki poremećaj na globalnoj sceni ovde je rezultirao potocima krvi. I to jeste olakšavajuća okolnost. Ali, to ne znači da treba da se ćuti kada je i iz aviona jasno da stvari ne idu u dobrom pravcu, šta god Oni govorili i tvrdili. Ljudski je grešiti, ali nije normalno greške prikazivati kao uspeh, pa makar se one proglašavale za preduslov "normalnosti".
Ribajte i dalje, nepogrešivi...
Постови
8 коментара:
Posto znam ko je rekao da vlada nije njena, jer je dala glas, a ne prvorodjence i da je cin glasanja odraz gradjanske odgovornosti i iskazivanja podrske nekoj politici, a ne zaklinjanje na vecnu ljubav, ajde da jos nesto pojasni ta ista osoba.
Vecina ljudi cesto glasa protiv, a ne za. Jer ima razlike izmedju glasanja i toga da si clan partije, zar ne?
Ako smatras da si pogresio, sledeci put neces glasati za iste, ako situacija postaje neizdrziva … ne znam valjda ces uraditi nesto, prikljuciti se alternativi. Mada I ovde mozda pravim ogradu – i u najgore vreme nisam isla da se bijem, vrlo je moguce da necu ni danas.
Stvari koje zameras Tadicevoj, tj. Cvetkovicevoj vladi uglavnom stoje – korupcija, popustanje tajkunima, ti bi sad dodao i cin precutnog priznavanja Kosova, pravljenjem razlike u izdavanju pasosa i mogucnosti putovanja od januara 2010. Ne vidim razlog da se ne slozim sa tim. Jer mi je bitnije da budem razuman covek, a ne branitelj neke politike/stranke do poslednje kapi krvi.
Sta sad treba uraditi?
Priznati gresku, otici u crkvu da okajes greh, pojesti govno, napisati blog post da svi to znaju?
Sve isto sem tvrdjeg stave oko kosovskog problema, vazilo je za sve Vlade od 2000. I Kostunicinu. I zato mi je smesno da se mi raspravljamo ovde oko toga ko ustvari vise voli Ivicu Dacica, Kostunica sa manjinskom vladom podrzanom od strane SPS-a ili Tadic koji se sa njim pobratimio, dok ce oni sutra svi medjusobno praviti koalicije.
Glasati za DS 2008 i biti nezadovoljan posle toga nije bas isto kao biti u Partiji, ici na sastanke, truditi se da napredujes, da dobijes stan, svinjsku polutku preko sindikata, a onda okaciti ikonu Svetog Nikole pored slike Slobodana Milosevica.
Na izvestan nacin ja razumem tebe koji nisi glasao. Oprao si ruke od svakodnevnog sranja.
:) vidiš da je ok raspravljanje. sve si u pravu osim hipotetički učitanog stava da bih "dodao i cin precutnog priznavanja Kosova, pravljenjem razlike u izdavanju pasosa i mogucnosti putovanja od januara 2010."
hmmm, ne bih. objasniću ti i zašto kad se budemo videli.
btw, nije reč (samo) o tebi. tvoje izjave su prenesene jer su bile najupečatljivije. to je (valjda) razlog za zadovoljstvo, jbm li ga, neko određeno priznanje.
poz
i da
što se tiče sentence "Na izvestan nacin ja razumem tebe koji nisi glasao. Oprao si ruke od svakodnevnog sranja."
priznaćeš da ih je bolje ne prljati (moje viđenje)/oprati odmah (kako ti kažeš), nego ih trljati sa godinu dana zakašnjenja. mada, iz nekih uglova gledanja one su toliko krvave (iako nikoga nisu ubile) da im ne pomaže ni hemijsko čišćenje...
Mislim da suština ovog teksta nije u tome da se na odgovornost u nekom konkretnijem obliku pozovu glasači DS-a (među kojima sam i ja bila), već u tome da se ista poruka - pozivanje na odgovornost građana koja se obično vezuje za glasače Slobodana Miloševića - vrati, ko bumerang na adresu upravo onih koji se tom porukom ostrašćeno bacaju na druge. Što se mene tiče, ja odbacujem svaku vrstu odgovornosti - izbori jesu za to da se čovek izjasni i opredeli, a u čemu je smisao opredeljivanja, ako će posle neko da ti utrljava sapun u usta i priča kako treba da se pokaješ, preispitaš itd. Demokratija mu onda dođe nekakva generalna proba za jednoumlje, tj. period tokom kog svi, kroz niz pokušaja i promašaja treba da naučimo šta treba i valja. E, pa, malo sutra.
pa dobro, nešto se ne sećam da si ti pre izbora bila uopšte angažovana u animiranju biračkog tela, od čega su svojevremeno brujali blogovi, kako naših prijatelja tako i onih koje ne poznajemo.
i tad sam se osećao kao krivac, zato što nisam delio njihovo mišljenje. pa ako ćemo da pričamo o nekom jednoumlju tad ga je bilo za izvoz. bilo je opasno po lično mentalno zdravlje reći da si glasač dss.
zato mi sad malo nejasno zbog čega ovo tiho razočaranje svih dojučerašnjih sanitaraca, koji kroz istoriju poslovično drugima zameraju ono što sada za sebe prećutkuju. ni na koga ne mislim posebno, ako tako izgleda, samo mi je to neki opšti utisak.
Pa, ti što su brujali nisu ni svesni da su to bili oni. A, i Tadiću je dosta kose opalo u međuvremenu
Drugari jel postoji način da odvojite avatar na nasdvoje dečak i nasdvoje devojčica? Zbunjena sam. Ovo deluje ko ona scena kad Betmenu u uvo šapću i Robin i Riddler. Make up yr mind:)
haha
NE
nema te mogućnosti.
Постави коментар