E pa najzad.Ne znam da li je do duha slobodarske tradicije Slobodne Države Rijeka, blizine mora, položaja zvezda ili nečeg desetog, ali istarska prestonica je vazda bremenita vrhunskim rokenrol aktovima kadrih da na parče plastike putem nota prenesu nesputani životni dah. O značaju grupa Paraf i Let 3 po pitanjima mentalne higijene zajedničkog jezičkog prostora ovom prilikom nećemo trošiti reči; prvo poluvreme ove godine pripalo je od kritike odlično prihvaćenim One Piece Puzzle. Na neuobičajeno fatalni niz se pravo niotkuda, pravo iz Rijeke nadovezuje mlađani pank trio Diskurz.
Ne znam da li je ok ovo reći, ali sam se pri prvom susretu sa njihovim debijem U protivnom posle dužeg vremena osetio kao da ponovo imam petnaest godina. Neizreciv doživljaj poznat svim pravovernim diskofilima koja idu u kompletu sa besomučnim novim preslušavanjima dok se svest koleba između fraza „nije moguće“ i „fala Bogu“.
Vaistinu, dugo se čekalo na jedno ovakvo izdanje u kojoj će se sve buntovničke čari gitarske muzike složiti na jednom mestu na tako ubedljiv način. I do sada je bilo pregršt energičnih, obećavajućih i sličnim epitetima čašćenim novih regionalnih bendova ali niko od njih nije tako zakucao kao trojica mladih Riječana. Taj iskonski gnev koji se ne može simulirati je prepoznala i jedna američka etiketa (Todo Destruido, Austin, TX) koja baš ovih dana objavljuje EP sa četiri pesme sa ove ploče za prekookeansko tržište.
Detaljnijom analizom, nije teško zaključiti da Diskurz nije uradio ništa novo. On se samo vratio u prošlost i preuzeo gnev dugovečnih dvorskih luda Sex Pistols kao oruđe u opisivanju okružujuće svakodnevice. Istorijske reference se na ovome ne završavaju: i dok pevač i gitarista Bojan Bajić pomalo likom podseća na Suada Jakirlića Jaku, prvog pevača sarajevske pop grupe Valentino, basista Žiko je crvenokosa inkarnacija mlađanog Jasenka Houre.
Ostavimo po strani prijatne banalnosti pop pojavnosti - pozabavimo se suštinom. Reči koje se mogu čuti na ovom debiju se tako oštro urezuju u mozak slušaoca svojom sažetošću i himničnošću, čime bacaju svetlo na nedovoljno osvetljeni punk kutak po kome je ova muzička pobuna zapravo na najpozitivniji način revitalizovala pop kulturu. Tako je bar u mom slučaju, punk je za mene oduvek bio pop, jednim aspektom duboko u estradnom stanju svesti od koga ne beže ni Riječani, nemilosrdno sipajući hit za hitom. Ali, svi smo se mi rodili kao Prazni listovi papira na putu jurenja istine, koja se po nepisanom pravilu, nalazi van margina. Do njih prvo treba dopreti, Diskurz su pouzdani vodiči.
Oni će vam reći da „im niko neće napuniti glavu“ i upozoriti da se „na crveno ne može“. Ko god je mislio da bunt nije dovoljno atraktivan na ovom našem bezimenom jeziku, ima priliku da revidira svoje stavove. Kada neretko slabo razgovetni Bajić (što je tako punk) zaurla da mu „istina nudi teške vratolomije“ ili da je „četiri zida previše“, donja vilica sama pada do poda. Konačno neko ko stoji iza svojih, u bescenje prodanih, mučenih, falsifikovanih i poniženih reči, i misli to što govori. Surovom stvarnošću čeličeni i dobrano prevejani, Diskurz vraćaju dostojanstvo nevinom idealizmu, mitu koji stoji u samim temeljima savremene umetnosti negadljive na angažman. Jednostavnost je ključ.
Da ugođaj bude potpun, pobrinuo se stari producentski vuk Janez Križaj čiji se studijski radovi protežu od saradnje sa grupom Laibach do učešća u delima Zdravka Čolića. Križaj je na ovoj ploči ispravno pustio da energija govori u svoje ime, a studijske pegle je zaboravio kod kuće.
U ovo konfuzno doba koje karakteriše „ambiciozan“ jugend koji danonoćno „radi na sebi“ čekajući povoljnu priliku da „uspe u životu“, frazirane ljubaznosti, instant filosofije, gomila jeftinih slika i konfekcijskih emocija – sve odreda zlodela Velike braće i njegovih trijumfalnih rođaka, deci se baš i ne sviđa šta im se servira na tacni kada su u blatu do pojasa. Post-SFRJ generacije su najzad (i to ono sa početka ovog teksta) dobile svoj artikulisani glas .
Ne znam da li je ok ovo reći, ali sam se pri prvom susretu sa njihovim debijem U protivnom posle dužeg vremena osetio kao da ponovo imam petnaest godina. Neizreciv doživljaj poznat svim pravovernim diskofilima koja idu u kompletu sa besomučnim novim preslušavanjima dok se svest koleba između fraza „nije moguće“ i „fala Bogu“.
Vaistinu, dugo se čekalo na jedno ovakvo izdanje u kojoj će se sve buntovničke čari gitarske muzike složiti na jednom mestu na tako ubedljiv način. I do sada je bilo pregršt energičnih, obećavajućih i sličnim epitetima čašćenim novih regionalnih bendova ali niko od njih nije tako zakucao kao trojica mladih Riječana. Taj iskonski gnev koji se ne može simulirati je prepoznala i jedna američka etiketa (Todo Destruido, Austin, TX) koja baš ovih dana objavljuje EP sa četiri pesme sa ove ploče za prekookeansko tržište.
Detaljnijom analizom, nije teško zaključiti da Diskurz nije uradio ništa novo. On se samo vratio u prošlost i preuzeo gnev dugovečnih dvorskih luda Sex Pistols kao oruđe u opisivanju okružujuće svakodnevice. Istorijske reference se na ovome ne završavaju: i dok pevač i gitarista Bojan Bajić pomalo likom podseća na Suada Jakirlića Jaku, prvog pevača sarajevske pop grupe Valentino, basista Žiko je crvenokosa inkarnacija mlađanog Jasenka Houre.
Ostavimo po strani prijatne banalnosti pop pojavnosti - pozabavimo se suštinom. Reči koje se mogu čuti na ovom debiju se tako oštro urezuju u mozak slušaoca svojom sažetošću i himničnošću, čime bacaju svetlo na nedovoljno osvetljeni punk kutak po kome je ova muzička pobuna zapravo na najpozitivniji način revitalizovala pop kulturu. Tako je bar u mom slučaju, punk je za mene oduvek bio pop, jednim aspektom duboko u estradnom stanju svesti od koga ne beže ni Riječani, nemilosrdno sipajući hit za hitom. Ali, svi smo se mi rodili kao Prazni listovi papira na putu jurenja istine, koja se po nepisanom pravilu, nalazi van margina. Do njih prvo treba dopreti, Diskurz su pouzdani vodiči.
Oni će vam reći da „im niko neće napuniti glavu“ i upozoriti da se „na crveno ne može“. Ko god je mislio da bunt nije dovoljno atraktivan na ovom našem bezimenom jeziku, ima priliku da revidira svoje stavove. Kada neretko slabo razgovetni Bajić (što je tako punk) zaurla da mu „istina nudi teške vratolomije“ ili da je „četiri zida previše“, donja vilica sama pada do poda. Konačno neko ko stoji iza svojih, u bescenje prodanih, mučenih, falsifikovanih i poniženih reči, i misli to što govori. Surovom stvarnošću čeličeni i dobrano prevejani, Diskurz vraćaju dostojanstvo nevinom idealizmu, mitu koji stoji u samim temeljima savremene umetnosti negadljive na angažman. Jednostavnost je ključ.
Da ugođaj bude potpun, pobrinuo se stari producentski vuk Janez Križaj čiji se studijski radovi protežu od saradnje sa grupom Laibach do učešća u delima Zdravka Čolića. Križaj je na ovoj ploči ispravno pustio da energija govori u svoje ime, a studijske pegle je zaboravio kod kuće.
U ovo konfuzno doba koje karakteriše „ambiciozan“ jugend koji danonoćno „radi na sebi“ čekajući povoljnu priliku da „uspe u životu“, frazirane ljubaznosti, instant filosofije, gomila jeftinih slika i konfekcijskih emocija – sve odreda zlodela Velike braće i njegovih trijumfalnih rođaka, deci se baš i ne sviđa šta im se servira na tacni kada su u blatu do pojasa. Post-SFRJ generacije su najzad (i to ono sa početka ovog teksta) dobile svoj artikulisani glas .
Постови
Нема коментара:
Постави коментар