Jon Hopkins - Insides (Domino/Just Music)

Ako ste u potrazi za elektro albumom koji nudi nešto više od pukog predloška za narko-alko bahanalije a pritom nije avangarda namenjena nekolicini pari ušiju, može se reći da vam je svanulo. Treći album Londonca Jona Hopkinsa zadovoljava sve gore uspostavljene kriterijume.
Ko je Jon Hopkins? Najkraće rečeno, neishajpovani prijatelj zvezda. Zahvaljujući druženju sa Brianom Enom, koga je oduševio svojim umećem, došao je na mesto ko-producenta poslednjeg albuma pop-plemstva zvanog Coldplay. Njegov rad im se toliko dopao da je dobio zadatak da na svetskoj turneji Britanaca plave pop krvi zagreva publiku svojim di-džej setovima, a prijatelji su vratili uslugu tako što se pojavljuju na ovoj ploči. Tu se lista ne završava, a imena poput Herbieja Hancocka i Massive Attack su dovoljan garant da Hopkins nije tek tamo neki izvikani producent, (pade mi na pamet doba kolektivne ejakulacije na Pharella, majko mila...), već da dečko odista zna znanje.

Hopkins to potvrđuje na ovoj ploči, prvoj za indie-giganta Domino. Iako ovo ostvarenje počinje zvukom gudala, instrument koji preovlađuje je klavir, dajući neo-klasični glanc čitavom izdanju. Hopkins je vešt u stvaranju ozbiljnih kompozicija koje umešane u veoma abrazivne, maltene glitch bitove daju zapaljive zvučne smese kojih se ne bi postideo ni Richard D. James.
Naslovna numera u ovim ušima ostavlja najdublji trag: poigravanje na tragu teme iz Twilight Zone stvara atmosferu prijatne teskobe, nalik na onu koja krasi album Dead Cities grupe Future Sound of London. Već sledeća Wire je klasični big beat đuskavac koji me je dosta podsetio na skroz zaboravljene likove čije je ime Bentley Rhythm Ace. Drugi deo ploče prolazi u ozbiljnijem, ambijentalnijem tonu. Centralna tema je maltene desetominutna Light Through the Veins u kojoj učestvuju pomenuti Coldplay.
Savršeno produciran i avangardno pitak, Insides je skladna bračna zajednica melodije i elektronike.