The Black Angels - Phosphene Dream (Blue Horizon)

Stevie Ray Vaughn, Beyonce Knowles, Butthole Surfers, ZZ Top... šta spaja ove nespojive umetnike? Zemlja porekla - savezna država Texas, u mnogim glavama važi kao sinonim za tzv. rednecke, originalne američke "seljačine" sa juga koji vole svoju pušku da drže ispod jastuka, a pljosku blizu srca. Ove neprijatne jednoznačnosti posebno se pojačavaju kad na pamet padnu prizori iz serije Dalas ili iz predsedničke porodične sapunice familije Buš, no istina nikako nije jednoznačna - ako baš odatle stižu bendovi u rasponu od MDC i At the Drive-In do posrnulih post-rokera This Will Destroy You. Da ne pominjemo žive legende kao što je Roky Erickson.

Ili bolje da, pošto ostinski sastav The Black Angels već šest godina unazad baštini psihedelično nasleđe Rokyjevog kultnog benda 13th Floor Elevators. Čeličeni na kontrakulturnim aktivnostima Velvet Underground i Stooges, edukujući se za opstanak uz zvuke sa sjajnih Nuggets kompilacija, ova banda opakog imena je u izanđalim i sve tanjim rokenrol krugovima sinonim za odmetništvo, ključnu pravovernost u ovom sistemu (anti)vrednosti slobode i ljubavi. Kada čujete muziku koja pokreće točkove i poziva na prašnjav put, pretičući granice slobode, onda znate šta je odmetništvo. Taj kosmički osećaj ionako nije podesan za reči.

Ali za muziku jeste, i prva dva albuma Black Angels (posebno drugi Directions To See A Ghost) bili su  zasićeni raznim isparenjima od prevelike želje za pronalaženjem sopstvenog puta. U tim pokretima, underground je pljeskao, ali se usput rasipala snaga te je krajnja slika bila maglovitija nego što je mogla biti. Onda su se Teksasani obratili za pomoć iskusnom producentskom vuku Davidu Sardyju (radio masu stvari - od Johnnyja Casha preko Atari Teenage Riot do Mel C) kako bi sabrao redove i zvučnoj slici grupe dao malo jasnije konture.

Promenjena je i izdavačka kuća te je reformisana bluz etiketa Blue Horizon preuzela torču od reissue orijentisanog labela Light in The Attic iz Sijetla. "Underground" je na ovaj razvoj događaja zavapio "Prodaja!" ali Phosphene Dream ne zatiče bend u samo-razvodnjavanju - njemu pre polazi za rukom da bude sve ono što je bio i ranije, a da u isto vreme bude mnogo prijemčiviji. Pop strukture su došle na mesto beskrajnih (a može se reći i često besciljnih) džemsešna, no u njima i dalje sve vrvi od uklete, gotovo crnomagijske atmosfere vođene onostranim glasom pevača Alexa Maasa. Na sve to, Crni Anđeli su i dalje  našli načina da zvuče opako i nepredvidljivo.

Novi album sastavljen od deset poglavlja koncipiran je tako da prođe za tili čas, i u njemu nema previše lutanja u mraku i grešaka u koracima. Zahvaljujući svojoj nesumnjivoj formativnosti, bend će novom pločom sigurno proširiti krug svojih poklonika, iako će se u čitavoj aferi naći i nemali broj razočaranih. Jedno je sigurno - album na kome je prvi singl, veselo-ukleti Telephone jedna od slabijih pesama, teško može tek tako biti o(t)pisan kao loš.