Hannibal Montana - S/T (Self Released)

U moru beznađa, teških odluka, svrstavanja, netolerancije i ostalih aktivističkih javašluka koji iza sebe ostavljaju samo vatru i dim, (post)moderna ideja detinjstva je od svih tih igrarija "odraslih" bačena u zapećak, bar kada je o Srbiji reč. U vreme kad su poslednje generacije pionira gubile svoje zvezde petokrake sa plave pionirske kape (pa mažnjvali iste ćalcima sa vojničkih uniformi), blaženi naum odrastanja sprovođen je uz Mikija, Šilju, Paju i ostale drugare. Onda smo nekako prebrzo rasli, mada je ovde uvek bio izražen deficit stvarno odraslih.

Dok smo se mi (ne)uspešno bavili tim peripetijama, korporativna mašinerija oličena u "prijatelju dece" Voltu Dizniju je tamo daleko i dalje radila svoj prosvetiteljski posao, a klinci i dalje padaju na teme od njegovih koncepata zabave. U poslednje vreme, primećeno je da se na taj način revalorizuje idejno devastirana industrija zabave, vraćajući se svojim plesno-pevačkim korenima - fenomeni meni vrlo simpatičnog High School Musicala i Hane Montane dovoljno govore sami za sebe na tu temu, a zarade ovih naslova bacaju kišu kamenja na sve one žbirove sistema koji štite nafatirane protivnike "piraterije". I baš kao što bez jake desnice nema ni jake levice, bez jake Zvezde ni jakog Partizana, tako ni bez dobre komercijale nema moćnog undergrounda. Za sve ima mesta, ako valjaju.

Hana Montana iliti Majli Sajrus je još jedno u nizu dece kojima je zapalo da odrastaju u šou biznisu. Ova Teksašanka ima svoj veoma popularni porodični TV šou, a nije zgoreg napomenuti da joj je ćale Billie Ray Cyrus, nekada kantri vedeta. Hannibal Montana je instrumentalni bend iz Njujorka koji postoji od prošle godine, sa izraženom željom da svojom svirkom "topi lica" slušalaca.
Sam odabir imena navodi na iskarikirani mathy humor. U prvih nekoliko tema čujemo  brzometnu žanrovsku ekskruziju - od primitivne elektronike u post-rock ruhu a la From Monument To Massses preko cool neo-džezijane koje smo slušali na prvom albumu Red Snapper i generičkih kreščendo gitarijada koje mame na osećanje uzvišene sjebanosti pa  sve do tvrđih deonica koje u svojoj reskosti imaju nešto zajedničko sa inventivnim novoškolskim hardkor radovima na šest žica iz prošle decenije, kakvi su se, recimo, mogli čuti na prve dve  LP ploče sastava Snapcase (posebno na drugoj Progression Through Unlearning (1997)).

Lista uzora se ovde ne završava, jer Hannibali zaista žele da pokriju što veći svirački prostor svojim delovanjem (na meniju su i hepi "etno", mrke neoklasične i electro Trans Am porcije, te govorni semplovi u slavu GG Allina, koji bi, ako nije prevelika drskost davati hipotetičke zaključke na osnovu njegove definicije rokenrola, sigurno bio oduševljen  nedeljnim događajima u Beogradu). Sama svirka je, na mathy nivou, tehnički uglavnom doterana (ponekad upadne u uši nešto slabiji zvuk gitare i povremena nedoraslost bubnjara u smišljanju i sprovođenju u delo maštovitijih brejkova, koji bi naterali suze radosnice na lica tech-geekova), ali kao glavni problem na muzičkom horizontu Njujorčana se očituje to što puki zbir uticaja ih ne prevazilazi po kvalitetu, već pre podseća zbog čega su ti bendovi (bili i i dalje su) zanimljivi i atraktivni, te je preslušavanje ovog albuma u slučaju potpisnika ovih redova često bilo prekidano jutjub podsećanjima na bolju prošlost, onu u kojoj su sadašnji jezivi foteljaši koračali ulicama zajedno sa naivnim pukom. Hannibal Montana za sada ne pokazuje onaj neupitni kvalitet da se prelije na asfalt, zadržavajući se na salonskom nivou koji će im sigurno doneti ponekog "sofisticiranog" fana.