Dengue Fever presents Electric Cambodia - 14 Rare Gems from Cambodia's Past (Minky)

Pogledom unatrag u prethodno stoleće, kmerski narod sigurno nema pozitivan stav o linearnosti hronologije u kvalitativnom smislu, karakterističan za progresivizam. Nažalost, ovaj narod je imao tu nesreću da se našao na putu pravedničkoj američkoj borbi protiv komunizma u susednom Vijetnamu, plaćenoj bagatela životima oko dva miliona Vijetnamaca. Kao što to obično biva, tamo gde zapad dođe - tu ni trava ne raste i uporedo sa ovim, filmovima, literaturom i sramnim žigom na američkoj savesti dokumentovanim ratom, u susednoj Kambodži je vođen još jedan, još sramniji. Onaj tajni. Niksonova administracija je u periodu 1969-1973 bombardovala ovu zemlju koja je u hladnoratovskom sukobu proglasila neutralnost, iako je bila bliža komunističkoj opciji, postavši vruć specijalitet imperijalnih atlantskih šakala koji su 1970. izvršili i kopnenu invaziju na ovu zemlju. Procene su da je 750 hiljada ljudi izginulo u ovim akcijama. Nije Kambodža bila previše omiljena ni u vijetnamskim očima, pošto su one "sanjale Rusiju" (tačnije SSSR), za razliku od Kmera koji su više voleli Kinu, a i ona njih, pa je lešina nekadašnje Indokine u zamršenoj situaciji, nalik na onu balkansku, osim globalne borbe svetskog policajca protiv pošasti komunizma bila i mesto parazitiranja, graničnih čarki i upadanja na tuđe teritorije. Uprkos modernizaciji, godine spoljnog mešanja, bombi, nestabilnosti, pučeva, autoritarne politike princa Sihanuka i maršala Lona Nola pripremili su teren za dolazak na vlast Crvenih Kmera pod vođstvom "brata br. 1" Pola Pota, aprila 1975. Novi pakao je mogao da počne.

Pot je bio komunista maoističkog tipa utoliko što je marksističku doktrinu modifikovao tako da je na mesto proletarijata postavio seljake, kao "pravu" revolucionarnu avangardu. Nakon što je promenio ime države u Demokratska Kampućija, brat #1 je ukinuo novac, pobio sve zatečene intelektualce, strance i sveštena lica, zabranio gradove (koje je zatim evakuisao) i poštu i zatvorio škole, proglasivši u jakobinskom maniru godinu svog dolaska na vlast "nultom godinom" "restartovane civilizacije". Brižljivim računom, došao je do spoznaje da za njegov socijalni inženjering koji bi doveo do postojanja samodovoljne kolektivističke utopije agrarnog tipa (koji najviše podseća na feudalizam, u kome su i Pot i njegovi saborci odrastali) nije potrebno više od milion-dva ljudi spremnih na prisilan rad. Zvanični slogan Crvenih Kmera bio je "Zadržati te nije dobitak, uništiti te nije gubitak", a pošto su revolucionari bili "kratki sa mecima", egzekucije su uglavnom izvršavane zašiljenim štapovima od bambusa i metalnim šipkama. Procena je da je na taj način život izgubilo 80-100 hiljada ljudi.

Mnogo, mnogo više ih je stradalo od gladi, pa su pirinčana polja brzo pretvorena u polja smrti. Ukupni bilans žrtava ovog eksperimenta ide čak do tri miliona pobijenih i izgladnjenih (bliže istini su procene 1.7 - 2.5 miliona mrtvih, za samo četiri godine!!!). To sve nije smetalo Ujedinjenim Nacijama da vlast Crvenih Kmera vidi kao legitimnu, iako je Potov režim srdačno odbio humanitarnu pomoć u hrani sa strane. Prošle su četiri krvave i gladne godine dok pobedom nad imperijalnim okupatorom osokoljena vijetnamska vojska nije rešila da upadne u Kambodžu, kako bi rešila pitanja sopstvene sigurnosti. Pol Pot je srušen s vlasti, a jednom je izjavio da mu je krivo zbog svega što se dogodilo i da prihvata odgovornost, istovremeno upirući prst u mangupe, "izdajnike" u svojim redovima. Američka administracija u vidu CIA, blisko sarađujući sa svojim britanskim SAS partnerima (smrtonosna koalicija Regan-Tačer), zaplašena širenjem komunističkog virusa u regionu, tajno je pomagala njegove trupe koje je širokom rukom revitalizovala, obučavajući ih u susednim zemljama te našavši im sigurno sklonište u pograničnom pojasu sa Tajlandom, odakle su "braća" redovno upadala na teritoriju svoje masakrirane otadžbine, iznurivane sankcijama ekonomskog i humanitarnog tipa, a sve u ime humanosti, demokratije, progresa i slobode (znate već tu priču i sami). I veliki kineski brat je na svoj način učestvovao u čitavoj operaciji, a zanimljivo je da je baš u ovoj zemlji Pol Pot proveo dve godine u drugoj polovini osamdesetih lečeći se od raka lica. Nešto kasnije od posledica infarkta mu je bila paralizovana leva strana tela, a preminuo je 1998. u kućnom pritvoru na teritoriji koju je držala jedna od frakcija razjedinjenih i dobrano razbijenih Crvenih Kmera, spremna da ga osudi na smrt pošto je likvidirao svoju desnu ruku Suna Sena i 11 članova njegove porodice. Telo pasioniranog slušaoca "Glasa Amerike" je brzometno kremirano, te se sve ove godine priča da je otrovan. Kambodža je krenula putem spore i bolne tranzicije, pa je posle mirovnog procesa, restaurirana kao parlamentarna monarhija, a ove godine doneta je prva sudska presuda u vezi sa onim događajima (jedan od dželata osuđen na 19 godina zatvora) iz prošlog veka (kad nema uplitanja američkih interesa, pravda je samo spora ali dostižna). Prilike u regionu su se postepeno smirivale, Vijetnam je od 1986. krenuo kineskim stopama kapitalizma u komunističkom ruhu, a 1995. je ovu državu posetio Vilijem Bili Klinton, čime je potpuno normalizovan odnos dve zemlje. Fleke od krvi se mogu isprati u veš mašini, ali u istoriji ostaju zauvek. 

Dengue Fever je američki bend iz Los Anđelesa koji predvodi pevačica kambodžanskog porekla Chhom Nimol. Ovi muzičari, pre svega pasionirani slušaoci kambodžanske muzike iz šezdesetih i ranih sedamdesetih odlučili su da naprave izbor svojih omiljenih kompozicija iz tog vremena, koje su iz ruke u ruku kružile po raznim kasetnim kompilacijama selektiranih u kućnim uslovima. Kompilacija je ugledala svetlost dana početkom ove godine.

Iako ima diskofilskih bundžija koji su ponuđenim snimcima zamerili mestimična nasnimavanja (sprovođena tokom osamdesetih), Električna Kambodža je ultimativni zagrljaj zapadnjačke pop kulture i azijatskih muzičkih iskustava u egzotično pitkoj romansi čiji je krajnji ishod novi nesvodivi kvalitet oličen u tzv. ghost voice tehnici pevanja. Duboko sentimentalna,  starinski elegantna, veselo šašava i pozitivno istripovana atmosfera kojom odišu beat i acid kompozicije i đuskavog i sporijeg tempa (čiji izvođači u velikoj većini nisu preživeli vladavinu Pola Pota) garantuju dobro slušalačko raspoloženje. Ovaj vredan muzički dokument stoji u prirodnom kontrastu kako u odnosu na mučnu priču koja je okupirala veći deo ovog teksta tako i u opoziciji prema voljenim seksualnim pohodima Margaret Dira, te nesumnjivo zaslužuje da bude otrgnuta od zaborava.

P. S. Na ovaj album pažnju mi je skrenula Sonja Kovačev.

Sinn Sisamouth and Pan Ron - Jasmine Girl