четвртак, 07. октобар 2010.

Šišanje (Stevan Filipović, 2010)

Izgleda da je ovo godina "šokantnosti" u srpskom filmu. Nakon pijačne halabuke (u voćnjaku guava,  pamučno dodajem) sa Srpskim filmom, ostvarenjem koje je pre uveliko potvrdilo nego odagnalo estradne boljke savremene srpske kinematografije, domaći gledalac je brže-bolje priveden ka novoj škakljivosti. Filipovićevo Šišanje uzelo je na svoja pleća krst obrađivanja vazda kontroverzne teme navijača i nacista među njima, uprkos teškim finansijskim okolnostima.
Lestvica za filmove slične tematike je već podignuta prilično visoko. American History X, I. D. i Romper Stomper najblistaviji su primeri hvatanja u koštac sa ideologijama mržnje, navijačkim šutkama, problematičnim shvatanjima i ivičnom načinu života čiji je osnov logika mišića i manjak dasaka u glavi (iako životni stil nema neke veze s inteligencijom, bar koliko je meni poznato, a srećom poznato je i Filipoviću) - dakle sjajne storije o jednoj marginalizovanoj potkulturi koja u sebe inkorporira fanatičke, mačističke i militarne sentimente, tako neomiljene u salonskoj atmosferi jalovog postmodernizma, nešto crvenijeg kancelarijskog cveća u zlaćanom ofisu neoliberalizma iz kog se dele plate, krediti i spektakli ako platiš kartu u spiritualnoj naturi. Naravno, bilo je i filmskih promašaja na ovu temu, manjkavih iz raznoraznih razloga, i takvi pretežu u poslednje vreme: Skin, Football Factory, Russia 88, Metastaze. Svim pobrojanim naslovima iz druge grupe može se zameriti  elementarno (podsvesno ili svesno) nepoštenje plakatskog pogleda na stvari, proizašlog iz površnog, senzacionalističkog tretiranja materije, linearnih dramskih rešenja koje bi dodatno trebalo da nas ubede u ono što već iz novina ili nekog od sredstava javnog informisanja paušalno znamo o ljudima čijim se sudbinama bave. Dakle, jalovo moralizovanje tipa "deco, nemojte ovo raditi kod kuće" jer "milicija trenira strogoću" (a trenira je i kad ne radiš te stvari). Nažalost, Šišanje pripada upravo ovom krugu naslova.
Filipović se već iskazao uspešnim holivudizovanjem srpskog života u svom tinejdž-sci-fi-istorijskom prvencu Šejtanov ratnik, mada je i taj film na svom koncu patio od nasilno umetnute, dopisane ideologizacije. Dakako, neki su i u njemu videli drugosrbijanstvo (što je posebno interesantno pošto je film isprva otpisivan kao "desničarski", šta god to značilo, imajući u vidu šta je danas  sve "levica"), sa čime se ne slažem, ali poštujem iskazano mišljenje pošto nije za otpisivanje. Ali ostavimo ideologiju za sad po strani kao perifernu - Šišanjem kao filmskim delom provejava grč filmskog rukopisa njegovog tvorca. Filipović nije načisto šta će sa pričom sa gologlavim buzdovanima na centru igrališta - da li da slika njih i njihov okoliš u parodičnom, angažovanom ili realističkom tonu. Pošto se nije odlučio ni za jednu od ove tri opcije, dao je svakoj od njih pet minuta slave, da se nijedna slučajno ne naljuti. U tako sklepanom narativnom bućkurišu, gledalac se prvo opušta smehom, pa mu zatim steže oko grla, da bi se na kraju smejao kada za to vreme nije i ronio suze zbog još jedne propuštene šanse. Šalim se za ovo poslednje.
Filipovićev talenat da verno prenese karakteristike socijalnih miljea, demonstriran još u Šejtanovom ratniku, se može registrovati i u Šišanju (u kome se u epizodama prepoznaju neki likovi iz debija), sa tom razlikom što portret glavne grupacije - Skinhedsa, pati od već poznatih, potvrđenih stereotipa i njihovih sporadičnih divljanja po prestonici i šire. Na njih Filipović brže-bolje lepi etiketu "bad guys", da slučajno ne bude nikakve zamene teza, da se mi odmah razumemo, da ne bude nikakve zabune. Zatim se ta stereotipizacija  prenosi i na ostale aktere, pa ono što je nekad bilo percipirano kao vešto ironijsko, distantno žongliranje autora sa stereotipskim noževima na kraju skončava tako što mu se bodeži iz vazduha zarivaju posred filmskog tkiva.
Prateći glavnog junaka Novicu, simpatičnog čupavog mladića koji pomaže ćelavom drugu skinsu na takmičenju iz matematike, beležimo njegove prve korake u cokulama, na platno neprenesene besane noći provedene uz pomno čitanje one šund literature zvane Majn Kampf (davno čitao, slabo i tanko delo), nacističkog predavanja na Pravnom fakultetu, smehotresne pećine u kojoj skinsi provode svoje slobodno vreme, režiserski bezglavo trapave tuče s murijom na stadionu kojim gazduje pobednik tranzicije Pufta i prvog privođenja gde pravo iz američke detektivske serije izleće samo pravdom vođena Nataša Šolak, potpomognuta korumpiranim pandurom, standardnim likom iz svih "osvešćenih" srpskih filmova nove generacije, ovog puta ovaploćenog u prostranom telu i efektnoj glumi Nikole Koja, te prelomnog ubistva cigana iz kraja, postaje jasno da Filipović baš onoliko koliko vlada pojavnim (jeftine "kameo aluzije" na Cecu Ražnatović i nekog naci akademika, ne znam tačno kog i da li takav postoji - igra ga Predrag Ejdus, pretpostavljam da su ciljani Kosta Čavoški i Dobrica Ćosić, kojima svašta može da se zameri ali nacizam (?) samo u peščaničkom bunilu) toliko pokazuje nedoraslost u baratanju unutrašnjim, psihološkim nitima svojih junaka koji taj nedostatak zabašuruju praćakanjem po blatu bivstva bez uspešnih izleta u vizuelno atraktivno ili metafizički estetsko. Prilika za zarivanje autorskih kandži u psihu glavnog junaka je propuštena, te dalje prisustvujemo nečemu što liči na karaktera, ali je suviše klimavo i neuverljivo, kilavo motivisano da bi kao takvo i bilo percipirano.
U prilog toj oceni svedoči pravi Mon Blan usiljenih odnosa između junaka koji se nude umesto istinske produbljenosti. Unapred je poznato kako će se oni završiti i pre nego što počnu, jer je jasno ko je tu dobar a ko zao, ko podao a ko častan, ko može i ko ne može, ko jeste i ko nije lav.  Filipović pokušava da smešnim seksi epizodama  u rokoko ambijentu Trećeg Rajha zavara jednodimenzionalni trag, ali se brzo vraća u ustaljeni kolosek. "Čiča Gliša" efektu izgrađenosti junaka doprinosi i knjiška dramatizacija većine dijaloga, koji više govore o autorovom doživljaju  (tačnije nepoznavanju) skinsa i Srbije, nego što predstavlja njihov veran, ubedljiv ili poetičan portret, šta god da je već bio cilj ovog filma.
Kao da je i sam bio svestan ove manjkavosti u izvršenju zadatka koga se (ambiciozno) uhvatio, Filipović pokušava da u svoje delo umetne što više ideoloških nanosa iz dnevne politike, čime se opasno približava pamfletaškom nivou obrade. Srećom, uspeva da se zadrži tik do ambisa koji bi ovaj film otpisao kao potpuno bespotreban, ali to nikako ne znači da u ljuljanju po žici apsurda uspeva da uveže nekoliko planova priče u efektnu celinu jer to jednostavno nije slučaj. Umesto saosećanja ili identifikacije, potresenosti, bilo kakvog facijalnog gesta, za izvoz se proizvodi ravnodušnost i... dosada, koju ne narušavaju ni slabašni, zubati American History X i Do koske trenuci.
Tu dolazimo do onog SF efekta - ako ne voliš ovaj film, onda si tradicionalista, samo što je ovde tradicionalizam zamenjen sa kvazi-levičarskom optikom post-kapitalizma (made in & approved by Pentagon) iliti paradržavnom srpskom političkom korektnošću, čija sveprisutna pojavnost predstavlja ključni argument za tezu da se 6. oktobar ipak dogodio za sve ove kako-za-koga berićetne godine, samo nam niko nije javio (i ne treba - jer to nije u duhu glavne ideje 6. oktobra - krajnje isključivosti i netolerancije u slavu tolerancije!).  No ove, u ideološku palačinku zavijene aksiološke zamke na spasavaju ove filmove od niskih ocena. Dakako, nije problem u temi (kao što i nije nikad) kojom se Filipović bavi, već umetnički način na koji se njom bavi.  Kao zdrav, "normalan" momak, prihvatajući stari lekarski savet po kome je "marihuana samo prva stepenica ka heroinu", on ga primenjuje na odnos nacionalizam-nacizam. Nacionalizam je vutra, a nacizam je pajdo - i ako bilo kad osetiš sentiment nacionalne pripadnosti, nema šansone Dragana Stojnića da ne završiš u blatu anti-semitizma, homofobije i ksenofobije. Čak ni ta učitana relacija nije sprovedena po ustaljenoj maršruti u Šišanju - Novica se odma' roknuo u venu - prvo "iz drugarstva" postaje nacista, pa tek onda nacionalista, da bi mu na kraju ideologija postala apsolutno nebitna u permanentnoj borbi protiv svih živih protivnika, garniranih sa "niđe veze" replikama o Jasenovcu i jeftinim forama o ciganima na koje se slobodarski emancipovani Beograd okupljen u Sava Centru (u kome su u galeriji štekovanih skinsa i transparentnih zeldija primećeni i doajen policijskog novinarstva Brankica Stanković, samoproklamovani građanski fundamentalista Miljenko Dereta i dobrotvor Partizana Ivan Ćurković) najduže i najglasnije smejao. Novici je naposletku dosta i licemera na njegovoj strani i raznoraznih "pošasti" na protivničkim, sve ih k'o muve gužva svojom okrvavljenom cokulom. Na tom mestu ideološko lutanje u mraku dospeva u krajnju pomrčinu slavljenja palestinske oslobodilačke borbe, njenog trpanja u isti koš sa Al Kaidom... No, do tada je ovaj gledalac već čestitao sebi što je tolike godine čitao novine i knjige dok su se drugi guzili po splavovima, pa je samim tim osposobljen da na licu mesta utvrdi golemu trošnost ovako sklepanih ideoloških građevina još jednom otpisujući nategnutu korelaciju po kojoj ljubav prema bližnjem svom podrazumeva i anti-semitizam, rasizam i fašizam. Naravno, prvosrbijanci će dizati kuku i motiku i bez odgledanog filma, ali ovaj film, sva je prilika, nije o njima, baš kao što ni Sveti Georgije ni Srpski Film nisu filmovi o temama kojima bi inicijalno da se bave. O čemu su zapravo, ni za jedan od tri pomenuta naslova najiskrenije ne bih znao da vam kažem.
Iskrzano na nivou likova, dramaturški nekonzistentno i razvučeno Šišanje predstavlja isprekidano-nalepljenu priču u pokušaju kojoj, slično njegovom estradnom prethodniku Srpskom filmu, fali više lične hrabrosti, umeća i poetike da bi bilo prepoznato kao vanredno filmsko ostvarenje, zaustavljajući se na nivou iskazane ambicije za tako nešto. Manjak "mesa" pokušan je da neuspešno  bude nadomešćen "škakljivošću" (dakle talenat se nadomešćuje kalkulacijom koja se iz taka proglašava za hrabrost i umetničku vrednost, iako te dve odlike nikada ne insistiraju same na sebi kada su odista prisutne, već isključivo kada nema sigurnosti u vlastiti sud). Nalik pominjanom Srpskom filmu, možda određenu utehu predstavlja korektno urađen zanatsko tehnički deo posla. Čak i kao takav, bolji je od Metastaza, koje su ideološki mnogo sračunatije i tim pre opasnije. Dakle, nije nula, uglavnom kec po stranama, dvojka/trojka (tzv. prst) i nemoj mašinicom - klasičan "kulturiška" friz koji je dao šlagvort boljoj polovini nasdvoje da na  večernjoj oktobarskoj hladnoći još jedared izrekne koju o vrednostima Života i smrti porno bande. Jebiga, u pravu je. 
Nego, da l' ste dunuli nekad u životu? I, ako jeste, kad ste prešli na žuto? 

7 коментара:

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Nisam bila juče na premijeri i ne mogu da sudim, ali... ovaj osvrt na "Šišanje" u velikoj je suprotnosti sa onim što pričaju kolege na poslu, tako da ću sigurno odgledati film.
Ineče, Mare, u ranijim slučajevima nalik ovom, uvek si bio u pravu. Može se reći da vodiš protiv kolega sa 24:0!

Meho је рекао...

24:0 je prilično zajeban skor. Meni je krivo što sam zbog službenog puta propustio premijeru ali pohitaću da film vidim o vikendu. Maaretov surovi, ali dobronamerni pristup pozdravljam, ali kapiram da u filmu ima i sitnih zadovoljstava koja će život značiti... Mislim, kod Šejtana je ipak prijalo što su milje i likovi bili sveži i relativno ubedljivi (nešto što se SF-u svakako ne može pripisati).

Đorđe Kalijadis је рекао...

znači da ga čekam na dvd-u?

nasdvoje је рекао...

heh, postoje cheap thrills meho, doduše sad mi nijedan od njih ne pada na pamet. šejtanov ratnik je u svakom smislu superioran film u odnosu na š. čini mi se baš zato što je u njemu ponajbolje opisana kružnica obima radnje, njen opseg i finalizacija. tinejdžerska nonšalancija na papiru a dobiješ nešto više na kraju. šišanje nije u tom fazonu.

odgledaj film đole. nisam baš od onih koji su ludi od magije bioskopa, ali znam da tebi to znači. meni preostaje nada će steva zatvoriti svoja filmska vrata od nepotrebnih spoljnih uticaja, ostaviti svoje političke stavove kod kuće ako već ne može da ih transcendira (film ostavlja neki utisak iznudice u tom smislu) i tako se superiorno vratiti u formu koju je nagovestio i prikazao u prvencu. prave filmadžije moraju da pričaju svoje priče! želim da mislim da ih filipović ima - iz onog jednog susreta nisam stekao utisak da je drugosrbijanski papan. ko se vređa na ovaj izraz verovatno nije slučajno.

a baš takvima miljo je film bio dobar i pre nego što su ga pogledali.

nasdvoje је рекао...

još nešto mi pade na pamet. u poslednje vreme, pravi pravcati nacisti/fašisti/rasisti koje sam imao nesreću da sretnem nisu ćelavi i ne nose doktorovu modnu obuću.

NGboo је рекао...

Nisam gledao Šišanje (najverovatnije i neću, pošto mi se ni ŠR nije dopao), ali ovo je izvanredna kritika. :)

nasdvoje је рекао...

arigatou :) prijatno sam iznenađen nezapamćenom invazijom poseta na blog povodom ove kritike.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.