субота, 02. октобар 2010.

Gospođa ministarka

Iako ne kupujem novine otkad sam stekao (ne)srećno radno iskustvo u njima, i dalje posećujem trafike kada mi zatreba duvana i karata za prevoz. Dok čekam da u nekoliko sekundi dobijem plaćenu robu od mahom ljubaznih prodavačica (ona koja radi u objektu ispred Politikine zgrade je stara carica), iskusno ošmekam okružujuće novinske naslove. Uglavnom su to tabloidne bombe koje raspaljuju maštu (polupismenim) čitaocima, sadržaji čija se poželjnost završava tamo gde i počinje - na naslovnim stranama. Ali, moram priznati da me oblio neki prijatan znoj kada sam video da je nekadašnja Đinđićeva ministarka Marija Rašeta-Vukosavljević optužena za malverzacije i pribavljanje finansijske koristi usled zloupotrebe službenog položaja.
Podsetimo, ministarkino ime vuklo se po medijima u smiraj Živkovićeve Vlade, kada je pukla bruka oko radova na beogradskom aerodromu, u čijem su se VIP salonu i jednom terminalu nenamenski trošila sredstva. Onda su demokrate sišle s vlasti, prva Koštuničina koalicija je uhapsila Rašetu, koja je po dobro uhodanom scenariju za čitav kermes uprla prstom u pravcu zlobne političke montaže i na "evo mame mi" način uveravala sve da su joj ruke čistije nego da ih je prala sapunom. Nećemo sad pričati o porodičnom slučaju, po kome je ministarka iskoristila svoje državničko pravo da da kredit svom mužu, koji je prvo rekao da će trošiti dobijena sredstva (3 mil. RSD) kako bi se bavio ovčarstvom, a onda se ispostavilo da je od tih para sagrađen noćni klub u Bajinoj Bašti, čiji je nominalni gazda osim muža, bio i ženin svekar.
Novine su bile pune cifara oko kojih se kretao onemoćali avio transport Srbije - za fikus je izdvojeno 700 hiljki nardija, jedna fotelja je koštala čak i malo preko toga, kanta za đubre 12 soma, pepeljara dve i 400. Pošto se za ove "ima se, može se" potrebe trošio i brazilski mermer, moglo se pročitati da je čak i brazilski ambasador jednom prilikom, boraveći u tom prijatnom ambijentu primetio "da u Brazilu nema puno objekata za koje se koristio ovaj materijal, pošto je on prilično skup." Na sve te bahanalije, sada je stigla vest da je u tom biznisu visprena ministarka zakačila budžet za milku i po dinara.
Ministarku sam imao priliku da vidim jednom u životu, kada je bila na tzv. check-outu u jednom prestižnom sarajevskom hotelu u kome se cena noćenja meri sa tri cifre u evrima. Proletelo mi je tad kroz glavu da se državni lopovluk itekako isplati i nakon "služenja" državi, pošto se sve dešavalo u vreme kada je Rašeta već sišla sa vlasti i prionula na uživanje u svojoj novostečenoj slobodi. Opet, iako izrazi malodušnosti preplavljuju naš socijalni saobraćaj, usred prevelike količine gliba u kome se nalazimo, opet se potvrđuju one stare po kojima em ničija ne gori do zore, em računi kad tad dođu na naplatu.
Naravno, nemamo iluzije po tom pitanju, uzimajući u obzir iskustva sa ruiniranim domaćim pravosuđem koje trenira strogoću u slučajevima maloletničke delinkvencije i hapsi, što bi se narodski reklo "sitne jajare", a velike ne sme ni da takne, pošto im od njih zavisi korica leba, Rasheta case će biti vrlo interesentan sa stanovišta nedodirljivosti domaćih političara. Preciznije rečeno - da li će dobijati po prstima oni koje uhvate sa tim istim prstima u pekmezu? Da li će kriminal, suprotno uvaženoj praksi tribunala u Hagu, u Srbiji biti sankcionisan bez obzira na stranačku ili ideološku pripadnost? To je pitanje svih pitanja ukoliko Srbija pretenduje da jednog lepog dana bude uopšte i nazivana državom.
U ovom trenutku, ishod ovog problema je krajnje neizvestan, ali već sama spremnost da se čiste sopstveni redovi izmamljuju redak aplauz vladajućoj koaliciji. Da ne pričamo o reperkusijama koje na političku optiku ima ovaj poduhvat, a reknuće se koja i o tome. Angažman oko Rašete podseća na tajne dugovečnosti dvojice trenutno najmoćnijih srpskih političara - Tadića i Dinkića. Prvi je spasao svoju stranku potpunog raspada kada je priznao da je jednog lepog dana poslanica Neda Arnerić letovala u Bodrumu, pa samim tim nije mogla da bude prisutna u skupštini. Tako je Tadić stavio do znanja da omiljenu poštapalicu Aleksansdra Vučića, "građane Srbije" ne smatra za neke blentave ovce (možda baš one koje je hteo da uzgaja Vukosavljevićkin muž pre nego što mu je sinula nokturnalna misao) već za razumne i civilizovane ljude. Druga je sad priča što Tadić nije insistirao na zakonskom rešenju tog pitanja, kada ga je već lepo priznao i pokazao da politički uspon ne mora nužno da bude guran zapaljivim govorima, silom i bahatošću već onim što se u džiberskim očima iskazuje kao slabost - a to je elementarno poštenje.
Upravo insistiranju na poštenju svoj uspeh duguje i Dinkić (Janjušević/Kolesar - sposobni mladi ljudi koji su i dalje na slobodi), mada se čini da je on taj svoj pravednički kredit odavno ispucao brojnim gafovima čija je nominalna vrednost negde u rejonu od oko 1700 dinara. Verovatno najomraženija ličnost srpske političke scene u ovom trenutku svoju dugovečnost danas više može da zahvali svojoj političkoj veštini plivanja u uzburkanim morima (i samoj veštini uzburkavanja) nego nekoj vernosti uzvišenim principima delovanja. Podsetimo - Dinkić je od tada izveo prljavu čistku u svojoj stranci, istupio iz jedne vlade zato što nisu uhapšeni Mladić i Karadžić, sedeo u drugoj bez njih dvojice iza brave, sedi i dalje u trećoj bez jednog od njih, psi laju, karavani prolaze, a on je jedina konstanta. Usput se unosno bavi komponovanjem, svojim poslovnim saradnicima uspeva da izboksuje koncerte u Areni, verovatno jedini uredno naplaćuje svoje tantijeme. No, iako mnogo toga govori u prilog tvrdnji da je Dinkić politički mrtvac koji hibernira na vlasti, reč je o žilavom i mahom beskrupuloznom borcu, čije dosadašnje žitije uverljivo govori da bi bilo kakvo njegovo otpisivanje moglo biti veoma velika zamka. Nema razloga da Dinkić odustane od svoje borbe, pogotovo ako se zna da ga najverovatnije (nezvanično potvrđeno od dobro obaveštenih izvora u samom vrhu SNS) munjevito čeka ćorka čim siđe s trona.
Ipak, uprkos velikoj atraktivnosti dnevne politike, najzanimljiviji je mogući uticaj koji bi ministarkin slučaj mogao da ima na ideološkom planu. Ako Dinkić i Tadić imaju neposredne i posredne praktične i političke koristi od suočavanja ministarke s pravdom, gubitnik je, bar sa stanovišta zdravog razuma, brzinski sklepana ideologija poznata kao "đinđićizam", koloplet šbbkbb predviđanja od kojih bi se, bar što se utiska potpisnika ovih redova tiče, i sam pokojni premijer distancirao. Naime, jedna od temeljnih ideoloških istina ove provinijencije glasi da je Đinđićevo predsednikovanje Vladom obeležio neviđeni reformski zamah i ubedljiva sistemska rekonstrukcija nalik na komunističke radne akcije. Po ovom viđenju, taj poduhvat je preseklo mučko ubistvo premijera, nakon čega su na Vlast ponovo došle retrogradne sile koje Srbiju vraćaju u neolit. Iz toga se dalje rezonuje kako bi, da je Đinđić živ, Srbija već bila u EU, sanirana, poštovana i inspirativna, može se pročitati u intervjuima "građanskih" prvaka kakva je npr. Vesna Pešić a u tom naumu joj se pridružuju i ostale ideološki srodne vedete pisane i izgovorene reči.
Lično nemam ništa protiv ove priče, osim što sam uveren da ona nema mnogo dodirnih tačaka sa istinom, te kao sugestivno zamajavanje nema preporučenih kvaliteta da bi bilo uvršteno u korpus ozbiljnog bavljenja politikom ili njenog promišljanja. Ista ocena važi i za Rašetu, čije je desperadosko luterantstvo u praksi halapljivo klepilo po auri reformističku veru Srbije u globalu pošto je ubedljivo pokazalo da u takvoj postavci stvari na boljitak mogu da računaju samo odabrani, tim pre što glavni dobitnici nikada nisu od naroda (ako se pri pomenu ove reči hvatate za isto za šta i pokojni Žika Pavlović, onda se poslužite alternativnim pojmom "biračko telo") ni bili izabrani.

Нема коментара:

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.