Dakle, i za mene je Mandić ponajviše car, bio i ostao. U moru izveštačenosti i pretenciozne visokoparnosti ovdašnjih umetnika i ostalih kulturnih delatnika (koji uglavnom nemaju ništa istinski svoje, jer da imaju ne bi bili tu gde jesu), na sebe je preuzeo slabo plaćen, nimalo lak i veoma odgovoran posao publiciste-kritičara, koji se britkošću svog pera izborio za svoju poziciju. Izmislio je, štaviše, što dovoljno govori i o njegovoj harizmi ali i o sistemu u kome je proveo najveći deo svog života. Za takvu nestabilnu poziciju neophodno je kombinovati raznorazna znanja koja prevazilaze uobičajeni fah-idiotizam. Mandić je fantastičan kompilator u najboljem smislu te reči, merna jedinica neukroćenog duha okoline u kojoj se nalazi.
Svejedno da li piše o književnim i ostalim umetničkim delima, političkim turbulencijama, hrani, ljudima ili nečemu desetom, Mandić pokazuje istovetan stepen zagriženosti za predmet sopstvene kritike koji se nikako ne može simulirati. Naoko neviđeno komplikovana, tajna poštovanja prema njegovom pismu se sastoji u tome što se njime dosadno naziva dosadnim, glupo glupim, zanimljivo zanimljivim. Šibenčanin, Splićanin i Zagrepčanin ne podvaljuje svojim čitaocima kukavičja jaja, pa njegova ekscentričnost nije blazirani mućak. Ne krijući ni svoju ljubav prema raznim leksikonima i enciklopedijama, Mandić se uvek s dužnom pažnjom posvećuje samim rečima (svaki pisac mora da oseća tu strast!), da bi se zatim kao pravi pravcati majstor poigrao sa njima, nalazeći fantastično pamtljive formulacije, čime lako postaje sinonim za zanimljivost, na način na koji je to npr. Politikin zabavnik. E isto to, samo za odrasle.
Uklješten između porodičnih euforija i tragedija, poroka i vrlina, ovaj osobenjak, baš kao i svaki drugi, se ne libi da da oduška svojoj mušičavosti i oko naizgled sitnih stvari, čime baca na duhovni otpad ustaljeni red i poredak u kome se sve podrazumeva, sve je već poznato, pa samim tim nema ni neke prevelike potrebe ni za dijalogom ni za mišljenjem (uprkos dominantnoj praksi, potonje je preduslov za prvo). Nenaučen da kulira i navučen da reaguje, Mandić možda najuspeliji prilog u tom smislu u ovoj knjizi ispisuje u vidu surovog ali argumentovanog odbacivanja pizze kao "podrazumevajuće svima dragog" specijaliteta. No, iako se s punim pravom i snagom sopstvene ličnosti obrušava na duhovnu zaostalost i zatucanost balkanskih prostora, ne priznajući kaskanje za vremenom u kome živi, bar na simboličkom nivou razumevanja epohalnih simbola (kao što je masovna kultura), njegova opsesija seksualnim je podnošljivi "šezdesetosmaški" recidiv (na tragu Bertolučijevih "Sanjara") koji s vremena na vreme ume da zamori.
Naravno, ovaj duhovni higijeničar bez pardona nije mogao da odživi svoj sladostrasan život na način na koji je želeo i (valjda) zaslužio, jer je zbog svoje "preterane" polemičke ljubopitljivosti i oštrog jezika u jednom dobu "prelaznog perioda između kapitalizma i kapitalizma" žigosan gvozdenom rukom oligarhije kao nacionalista. Metastazirana ideološka "logika" (bolji izraz je discplina) ne trpi samosvojne ekscese ni sada, a pogotovo nije tada. Ti momenti gorčine su na mene ostavili najjači utisak, a pitanje "kako se može biti Hrvat a ne biti nacionalista" i sam sebi često postavljam, u nešto različitijem ali dovoljno (neki bi rekli i previše) srodnom etničkom ključu.
U zadnji čas je, u najvećoj meri, čitljiva i interesantna knjiga koja osim permanentnog procesa izoštravanja ukusa od nepca do nutrine, baca i nove, vrlo interesantne senke na "zlatno doba" titoizma, zaključno sa njegovim trijumfalnim povečerjem u kojem se "naivno" "verovalo" u večni život najvećeg sina naroda i narodnosti. Lepom ugođaju čitalačke kultivacije doprinosi i izuzetno elegantan prelom koji krasi mnoštvo originalno prenesenih novinskih članaka.
Постови
1 коментар:
Hvala Mare:)
Постави коментар