Konačni obračun (Filip Švarm, Radoslav Ćebić)

Mnogi kažu da je juče bila desetogodišnjica važnog istorijskog datuma, a procene idu dotle da je u pitanju najvažniji događaj u bliskoj prošlosti Srbije. U međuvremenu, ovoj glavi je jasno da se ni u kom slučaju ne može govoriti o revoluciji, već uglavnom o evoluciji. Što se tiče vrednosne procene vremena "onda" i "sada", dozvoliću sebi luksuz da budem apsolutno neoriginalan i preuzmem mišljenje jednog svog prijatelja koji je jednim drugim povodom poredio druge dve epohe, i elegantno rešio jednačinu tako što je utvrdio da pre nije bilo ni bolje ni gore, već drugačije. 

U prijatnom i neobaveznom razgovoru sa jednim državnim zvaničnikom mogao sam da čujem da se boljitak odnosi na činjenicu što smo sada u mogućnosti da biramo između 52 vrste sokova kada uđemo u prodavnicu, a u Slobino vreme ih je bilo malo, ako ih je bilo uopšte. Jeste, sa te materijalne tačke gledišta ponuda je svakako veća, ali moj intimni utisak je da se svi osećamo mnogo jeftinije nego u to herojsko doba koje je pratila, uz sve nedaće, velika količina hrabrosti i pozitivnog ludila, svega onoga što danas tako bolno nedostaje. Ljudi su zakopčani, mahom u depresiji, stoički prihvatili da je ovaj gubitak podnošljiva cena civilizovanja. Žao mi je, ali to ne mogu da prihvatim, osećao sam se mnogo kosmopolitskije u izolaciji, usiljenim evropejstvom uglavnom provejava palanački štimung.

Moglo bi se štošta reći na ovu temu i iz nje izvući novi povodi za promišljanje, ali za ovaj put ostavljamo takve naume po strani kako bismo se malo pozabavili dokumentarnim filmom Konačni obračun, koji je sinoć prikazan na državnoj televiziji (termin Javni servis mi je odvratan i iz protesta ga neću koristiti). Konačni obračun je delo nastalo u sada već uhodanoj koprodukciji nedeljnika Vreme i RTS, a autori Filip Švarm i Radoslav Ćebić su se u istoj formi već oglašavali raznim istorijskim povodima, sa manje ili više uspeha.

Često se u žučnim pseudoistorijskim raspravama čuje izraz "neka istorija presudi", i po pogledanom ta mantra zaista ima razloga za svoje postojanje i popularnost. Autori su shodno svom ranije profilisanom uglu gledanja na stvari pokušali da objektivno sagledaju istorijske činjenice u, oko, i neposredno nakon događaja koji su se odigrali tog prijatnog oktobarskog dana širom Srbije. U tu svrhu intervjuisani su brojni akteri na pozornici (Koštunica, Homen, Konstantinović, Ilići, Čović itd.) i iza nje (Montgomeri, Smajlović, pripadnici DB, Vasiljević), a priliku za ispoljavanje mišljenja dobili su i pripadnici druge strane (Ristić, Dačić, Antić, vojna lica, policijski zvaničnici). Time se dobilo zaokruženo, višedimenzionalno delo pokušaja istorijske rekonstrukcije, koje svojom dinamikom drži gledaoca prikovanog za stolicu.

Ako je opšti plan priče već dobro prežvakan i prihvaćen u najopštijim crtama, vrednost Konačnog obračuna se ogleda i u prepričavanju brojnih anegdota i do sad nezabeleženih svedočanstava (što u ova, po predsedniku Srbije "najdemokratskija vremena" baš i nije svakodnevni običaj). Kako je Velja Ilić u kragni od jakne prenosio devize iz Mađarske, zbog čega Ljubiša Ristić misli da je Otpor bio projekat Državne bezbednosti i zašto je ubijen Kundak (čovek koji se svojevremeno (dodatno) obogatio uvozom pištaljki za vreme demonstracija 1996), samo su neke od interesantnih crtica koje bacaju novo, sveže svetlo na podjednako i izbledeli i mitologizovani 5. oktobar. Povoljan utisak o kakvoći ovog ostvarenja pojačava i posveta na kraju filma: Konačni obračun posvećen je sjajnom dokumentaristi i TV autoru Slavenu Kranjcu, čoveku koji je napustio ovaj svet pre nešto više od godinu dana.

Konačni obračun