Narušena ravnoteža

Dobrodošli odmak od nekoliko dana u odnosu na prošlonedeljne ulične i inostrane događaje pruža mogućnost izrade dalekosežnijih analiza. Prvo i osnovno, ono što se zbilo u nedelju u centru Beograda i u utorak na jednoj od tribina đenovljanskog stadiona nesumnjivo je nova nulta tačka srpske politike. Podsetimo se, glavni koalicioni igrač u trenutnom vršenju vlasti na to mesto je došao zahvaljujući brižljivo uravnoteženoj izbornoj kampanji - i Kosovo i Srbija. Iako ta opcija nije dobila natpolovičnu većinu, namakla je dovoljan broj glasova tako što je koliko do juče omražene socijaliste, penzose i Palmine Tigrove ubedila da su baš za nju glasali. Demokratski legitimno, ova predizborna platforma je zahvaljujući tom manevru izvojevala pobedu na bazi stabilnosti i projekcijama svetlije budućnosti. Drugim rečima, dok su se protivničke opcije držale kao pijane plota određenih tačaka kao forme i suštine svojih političkih vizija, koalicija Za Evropsku Srbiju ponudila je kudikamo rafiniraniju i kompleksniju sliku budućnosti. Upalilo je.

No, proklamacije su jedno, a realnost nešto sasvim drugo. Umesto boljeg standarda, danas se realno gore živi u Srbiji. Ne izuzimamo uticaj svetske krize na takav razvoj događaja, ali to ne amnestira trenutnu vrhušku na vlasti. Medijske slobode su na najnižim granama od 2000, sa malo više dobre volje, hrabrosti i poštenja, ovaj vremenski lastiš bi se mogao rastegnuti čak do 1990. (ne računajući godine agresije i striktne primene sramnog Vučićevog zakona). Politika oko Kosova, uprkos fantastičnom stopiranju priznavanja nezavisnosti južne srpske pokrajine, takođe se našla u ćorsokaku, iz koga treba da je vadi EU, a ne treba biti previše bistar u kom pravcu će to biti činjeno, sigurno ne na polzu birača SPS. Evropske integracije su manje-više istovetno stopirane, toliko da je danas vest da li će holandski parlament glasati za prijem kandidature Srbije u EU. Prosto da se čovek zapita koliko će tek peripetija biti kad se ta kandidatura najzad prihvati...

U susretu sa ovim izazovima, vlast se ponela impulsivno, ponavljajući greške svojih prethodnika. Prosto i jednostavno, ako je politika jedno beskonačno vaganje interesa, onda je ravnoteža moći suštinski sastojak uspešnog vođenja iste. Ovde, nažalost, to nikako nije slučaj. Pođimo od izjave čelnika LDP po kojoj je u sadašnjoj konstelaciji snaga, Boris Tadić postao i predsednik i premijer i ministar inostranih poslova. Vrlo indikativna misao, pošto se LDP nikako ne može pohvaliti  suštinskim opozicionarstvom u odnosu na trenutnu vlast, već samo u brzini izvršenja tih zajedničkih zadataka. Jovanović je tako, možda i nehotice, otkrio rak ranu svake neuspešne srpske vlasti.

Da ne bismo išli mnogo u prošlost, dovoljno je da se podsetimo primera iz bliske prošlosti: Slobodan Milošević nije gubio vlast sve dok protiv sebe nije uspeo da izgradi toliko širok politički front u koji se ulazilo pukim protivljenjem njegovoj politici. Ni njegov faktički naslednik Zoran Đinđić, uprkos tragičnoj sudbini, nije učio na greškama svog prethodnika i poželevši svu moć za sebe okrenuo je  svojim postupcima veliku većinu protiv njegovih reformskih ideja. Da ne pričamo o stepenu jednoumlja koje je zavladalo nakon njegovog atentata, i koje, srećom, nije imalo ugnjetavački kapacitet da predugo traje ali se posledice još uvek osećaju.

Posle relativno uspešnog perioda kohabitacije, koji uprkos mnogim manjkavostima i lutanjima, može da posluži kao dobar početni model u postizanju preko potrebne ravnoteže u unutrašnjim okvirima, došlo je do Kosovom izazvanog loma koji je doveo do trenutnog stanja stvari. Nažalost, Tadić izgleda nije ništa naučio iz lekcija svojih prethodnika, postavljajući se, zajedno sa svojom garniturom, kao neko ko generiše nove probleme umesto da ih rešava, produbljujući ionako velike razlike umesto da ih mudrim potezima sužava.

Tako dolazi na isto mesto na kome se našao Milošević deceniju ranije. Naoružan realnom političkom i apsolutnom medijskom moći, okružen hordama slepih poslušnika, ali izolovan od velikog dela masa, sa otvaranjem manevarskog prostora njegovim neistomišljenicima u procesu prevazilaženja sopstvenih razlika na kojima je ova vlast do sada relativno uspešno parazitirala. Sveprisutni strani element je dobro analizirao ovaj momenat pre dve godine kada je snizio mogućnost postojanja političke alternative razbijanjem Srpske Radikalne Stranke. Ali, kao što vidimo, time nije rešen nikakav suštinski problem, već je kupljeno samo još malo vremena. Ako politička sfera ne daje razloge za svoje postojanje ona se lako može urušiti i preći u pretpolitičko stanje, i simboličnom početku tog procesa smo već prisustvovali. U takvim situacijama ideološka pitanja postaju sekundarna, i svako ko se slepo drži njih u startu greši u procenama. Slično Imperiji koja je nakon kraja Hladnog rata kriminalizovala sve svoje političke protivnike širom sveta, i tadićizam poteže rukama za sličnim instrumentima, kao da će avanzovanje nekog nezadovoljnika u fašistu, ekstremistu i huligana poboljšati stanje stvari. Neće, baš kao što ni brisanje navijačkih grupa iz nekakvo registra, kako to predlaže zamenik tužioca Radovanović (pravi primer za onu staru "kakvi funkcioneri - takva država") nije akcija za aplauz, već pre za smeh iz očaja.

Ostaje pitanje zbog čega je deset godina spiskano, a da održivi model postojanja sistema nije osmišljen i sprovođen u delo. Možda tako nešto i nije bilo moguće, bilo kako bilo, olupine još onog sistema je jedino što se ovde naziva državom, a to je sramotno malo da bismo imali bilo čemu da se nadamo. Ni stari cehovi nisu isplaćeni, a novi računi nikada ne kasne. Tadić naivno veruje da će rešiti ovaj problem tako što će strpati sve svoje političke protivnike u jedan te isti ekstremistički, huliganski, nazadnjački i besprizorni koš, očigledno ne shvatajući da konfrontacijom tog tipa kratkoročno dobija veoma malo, a dugoročno gubi sve. Iako je dosta papira i reči potrošeno na pomirenje sa SPS, do faktičkog pomirenja dva pola nikada nije došlo i njihova udaljenost se za ove dve godine samo povećala usled vrtloga u kome se zemlja našla. 

Čak i u teškim situacijama kao što je ova, država bi po prirodi stvari trebalo da stoji između dva suprotstavljena pola, da ih transcendira i uvezuje u jedan viši i nedeljivi kvalitet koji se zove državom. Problem Tadićeve države je u tome što se mnogo više nego što bi trebalo nalazi na jednom od ta dva pola. Njen najveći problem nije u tome što se ona odriče drugog, neprihvatljivog pola, već što i ono što se nalazi na širokom prostoru središnjice svodi na taj drugi pol, ako bespogovorno ne klima glavom na direktive iz predsedničkog kabineta. Iz bitke u koju se Tadić upustio, niko nikada nije izašao kao pobednik, jer se njegova priča sve ogoljenije zasniva na totalitarnosti, a takav vid vođenja politike generiše i fabrički proizvodi svoje neprijatelje.

Za svaki rat su ti potrebni jaki saveznici. Da li bi kapitalistički Zapad pobedio fašizam da nije bilo krvave komunističke pomoći? Veliko pitanje, no uočena istorijska zakonitost uvek daje prednost raznovrsnosti u odnosu na monolit. Svemoćni monolit lišen legitimiteta usled zloupotrebe moći, pa nebitno zarad kakvih civilizacijskih tekovina da je uspostavljen, nikad nema dovoljno lične snage da ono što je naumio sprovede u delo.

Tako je najnovija nulta tačka u srpskoj politici ujedno i tačka bez povratka za njenu vrhušku. Na duže staze gledano, sledi demontaža sistema koji to nije i uspostavljanje nečeg novog i zagonetnog, koje šta god da ispadne na kraju, njegova izgradnja neće biti za one sa slabijim stomakom i srcem. Prisetimo se mučkih epizoda poput Barovića i Šešeljeve jezive kore od banane. Sve ide u tom pravcu da će to biti mačji kašalj za ono što se iza brda valja.