недеља, 31. октобар 2010.

Как я провёл этим летом (2010) – Aleksei Popogrebsky

Film za koji se kod nas čulo kad je letos pobedio na Palićkom festivalu, dokazao je da se ruska pre svih ostalih kinematografija koje se u poslednje vreme nadmeću u plasiranju talasa novih filmova (rumunska i srpska mi padaju na pamet) može pohvaliti epitetom kvalitetnog filma. Ako se izuzme Cargo 2000 koji poseže za šokom i horor elementima po čemu je sličan našem novom filmu, ostali ruski reditelji za koje saznajemo preko ovdašnjih festivala (Autorskog, FEST-a i Palićkog), a tu mislim na Bakura Bakuradzea (Šuljtes), Alekseia Mizigiryova (Kremen), Kirilla Serebrennikova (Glumeći žrtvu), pokazuju više međusobne raznolikosti (po izboru tema) i daleko više koncentracije na odabrane teme umesto fingiranja eksplozije besa kojom se opravdava suštinski nemar za logiku priče i brigu prema junacima. Takoreći, sve su ovo filmovi koji su nastali na prvom mestu sami zarad sebe, a tek potom iz potrebe da se nešto kaže, saopšti, nekom skrene pažnja ili mondenski prati određeni korpus filmskih poštapalica. Na kritici ili poentama se ništa ne gubi zbog toga.
Ove odlike poseduje i poslednji Rus koji nas je oduševio, film Alekseja Popogrebskog, Как я провёл этим летом. Na prvi pogled, ovaj film sa samo dva junaka smeštena u meteorološku stanicu na Arktiku, ima sve odlike umetničkog filma, kako se ovaj opis koristi kad hoćemo nekog da upozorimo na dosadno, prepotentno delo u kojem se ništa ne dešava – malo dijaloga, puno pejsaža, malo likova koji proživljavaju ko zna šta komplikovano. Međutim, usred velikog broja ovakvih hitaca upućenih u prazno kao nekakvih boca sa porukama koje treba da putuju miljama daleko u potrazi za savršenim gledaocem koji će ih dešifrovati, u Kako se završilo leto brzo postaje jasno da Popogrebsky, nalik starim majstorima pripovedanja (Hemingway mi pada na pamet) odlazi u daljinu ne da bi skupljao pelcere nepoznatih biljaka i životinja već da bi, na toj relativno indiferentnoj pozadini, jasnije pokazao ono što je čoveku najbliskije. Osećaj da se filmom upravlja sa ovim sasvim jasnim planom, uz gotovo školski pristup olovci i papiru sa pažljivo i nenametljivo odabranim detaljima, čini da se kroz film korača lako i sa velikom naklonošću prema likovima.
Jednostavan zaplet koji nastaje kada mladi stažista preko radija primi poruku za svog starijeg i iskusnijeg kolegu o tragediji koja je zadesila njegovu porodicu, a potom ne zna kako da ovu poruku saopšti, iskorišćen je za stvaranje atmosfere napatosti između dvojice likova u prvom delu filma, a potom i pravog košmara u drugoj polovini kada Popogrebsky po malo nesigurno poseže i za elementima horora i avanturističkog filma o preživljavanju.
U svojoj priči Knjiga, Ivo Andrić je recimo pokazao na koji način se od sasvim ljudskog, sitnog straha i treme, ako ovaj nastavi da se krije ispod srca, može razbuktati čitav pakao u jednoj glavi. Na sličnom tragu je i Popogrebsky kada prikazuje kako mladi meteorolog propušta priliku za prilikom da uradi ono što zna da mora, čime realan strah dobija gotovo nadnaravne dimenzije. Kako film odmiče, Popogrebsky uspeva da stvori zagonetku koja vas drži do kraja filma – zašto je glavnom junaku toliko teško da saopšti istinu čiji je on samo glasnik, koja sa njim nema nikakve veze izuzev što će on biti taj koji će je preneti onome koga se to tiče?
Pošto reditelj ne troši gotovo ništa od dijaloga ili neki drugi način da nam omogući da uđemo u glavu junaku (monolog, radio kao način da on stupi sa nekim u vezu i olakša sebi dušu izloživši glasno šta ga muči), prepušteni smo samo nagađanjima. Od one stare da donosioci loših vesti uvek stradaju, preko toga da se mladić, iznoseći istinu svom starijem, strogom kolegi, suočava sa sasvim realnim strahom šta bi ovome, u naletu tuge, besa i čega god, u onoj divljini, moglo da padne na pamet, čini se da film otvara čitavo polje pitanja o strahu na kojem napokon pravi suštinsku razliku između dvojice junaka, a preko toga, ukazuje na sasvim postojanu istinu o svetu u kojem danas živimo. A, to je da mlađi junak koji od starta život vidi kao ekskurziju, kao isprobavanje različitih modela, kao avanturizam, doživljava suštinski užas pred činjenicom da se usred takvog avanturizma može desiti nešto neodabrano i sasvim konačno. Strah od realnog života, ako pod time podrazumemo, nemogućnost da se nešto bira i moranje da se podnese veliki bol.
Atmosfera ukletosti i namernog poigravanja reditelja vizurom glavnog junaka, u kojoj stariji kolega izgleda kao progonitelj iz horor filmova (vidimo ga kroz procep u daskama, od struka naniže kako okleva da prodre u skrovište, čujemo njegove očajničke povike kojima doziva svoju žrtvu), naposletku se razotkrivaju i pokazujući da je ono čega se momak plaši i od čega beži, bol, najprostija životna patnja starijeg kolege, a koja njemu deluje toliko preteće da sebe stavlja u poziciju žrtve, a svog kolegu u ulogu progonitelja.
Sličan motiv dečaka koji je vikao vuk, nalazimo i u filmu Seana Penna, U divljinu. Popogrebsky u svom filmu, sa sasvim drugačijeg stanovišta (manje ideološkog, a više uopšteno životnog)locira problem anatemisanja bola u, recimo, savremenom društvu (mada film uopšte ne pledira na toliko usko shvatanje, niti upire prstom u uzročnike te pojave). Ujedno, strah od onih koji bol trpe i podnose, kao od horor figura koje plaše decu u mraku, jer je ponestalo što slika, što priča koje bi mogle drugačije da ih predstave, kao i načina da se za proživljavanje tragedije otvori i pronađe prostor. Iako je pregršt modela za suzbijanje i tobožnje lečenje iste.

8 коментара:

kerovođa је рекао...

lepo, k...vrlo si me zainteresovala za ovaj film. kad se spomene polarna stanica meni odma' pada na pamet the thing /jedan potpuno ne-ruski film:)

nasdvoje је рекао...

odličan film i sjajan prikaz

nasdvoje је рекао...

e, pa, da, Kerovodjo, pogledaj film, ima ta premisa kao u Stvoru, izolovano mesto u divljini, samo je drugacije sve :)

kerovođa је рекао...

naravno da hoću. već sam krenuo u skidanje na rapidshare-u.baš mi se gleda tako nešto.

ves је рекао...

ja cekam veliko platno :)

ves је рекао...

(A zasto naziv u originalu a ime u engl. transkripciji?)

nasdvoje је рекао...

(naslov uvek u originalu, a ime...: pa svi bar malo živimo u eng. transkripciji :D)

Beli је рекао...

Сврати ако/кад стигнеш:
http://forum.badnjak.com
Допала ми се твоја анализа књиге "Видовдан и часни крст".
Па сам помислио да ће те можда занимати тематика коју покрива форум.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.