Karleušanski preokret ili još poneka o cirkusu

Definišući artikulaciju društva kao cilj političkog, Hose Ortega i Gaset je u delu "Posmatrač" pošao od određenja politike kao razmišljanja o korisnom. Po njemu, u tome nema ničeg spornog - politika je delatnost koja ima svoju društvenu i opšteljudsku funkciju. Problem nastaje kada se korisno pobrka sa istinitim - tada se laž definiše kao istina sačinjena od korisnog, a carstvo politike postaje carstvo laži. 

Upravo ovaj, uobičajeno briljantan Gasetov pasaž imamo prilike da iskusimo na delu sve ove godine, a posebno u poslednjih nekoliko nedelja kada se Srbija po ko zna koji put suočila sa svojom najvećom boljkom - hroničnom nelegitimnošću i neutemeljenošću sopstvene države. Ova Ahilova peta birokratskog uma nije se mogla zabašuriti uobičajenim mehanizmom koji je do sada "završavao stvar", radnoj akciji svođenja celine na deo. To je do sada pilo vodu - tako je Koštunica postao vo vjeki vjekov neobavešten na uspešni pokušaj izvršenja državnog udara (što je, sa ove vremenske distance se vidi, bila tek generalna proba Sablje), tako su dve maloletnice u slobodnom šopingu imale jači medijski eho od prisustva 300 hiljada ljudi na ulicama. Poruka je bila jasna - neki sasvim legitimni  politički zahtevi i nastojanja su morali da po svaku cenu budu učinjeni nelegitimnim, čitave priče su morale da budu stavljene ad akta, po principu "ako se igraš s vatrom, izgorećeš!" Jednom delu naroda je i na posredan i neposredan način stavljeno do znanja da nije on taj koji treba da traži izlaz iz konfuzije u kojoj se našao, već da je prihvati kao takvu, a za blagodeti mišljenja već postoje kadrovi odabrani da  ponosno vrše tu dužnost, protiv njega, ali u njegovo ime. 

Klasično brkanje korisnog sa istinitim je iskopana raka u koju su kad-tad morali upasti oni sa ašovima i pijucima u rukama. Dolazak na položaje promenio je do tad ustanovljenu logiku, pošto smo  sad "mi" na vlasti, od sad se poštuje Ustav i zakoni, što bi rekao pokojni čika Arkan "zaboravite na moju nestašnu mladost", sad smo ozbiljni ljudi, sa ulica smo seli u fotelje iz kojih se sve bolje vidi, jeste, malo smo palili skupštinu, ali šta vam je, zaboga, nije se kralo 5. oktobra, bilo pa prošlo, puj pike ne važi. Brojne kontroverze i nelogičnosti ovog pristupa su polako ali sigurno izlazili na površinu - Ustav ne važi kada treba izručiti Miloševića u Hag, ali mora da se poštuje kad Jočić i Bulatović ćućore sa Legijom, i huligani moraju biti osuđeni na jezive zatvorske kazne. Nasilje je neprihvatljivo, ali agresija NATO nije. I tako dalje, i tako bliže, država koja ne poštuje ni sama sebe (a šta je nepristrasno sprovođenje zakona nego mera i razlog njenog postojanja?) ne može ni očekivati bilo čije poštovanje. Dvostruki aršini su postali jedini instrument samovolje po kojoj država ponekad postoji a uglavnom ne. Krhki legitimitet je dodatno počeo da se kruni i raspada, a rušilački vapaj za okretom u pretpolitičko čuo se nadaleko u obliku krvavog dar-mara po beogradskim ulicama. 

Po logici državnog razloga, moralo se na bilo koji način ustanoviti kako oprati zadriglo i iskeženo lice selektivno prisutne države. Počelo se sa ustaljenim metodama - celina se svodila na deo putem razbijenog mamografa i beogradskim policajcem koji "na francuskom" drži časove lepog gradskog ponašanja, pala su ljubljenja, obećanja i pokloni. Dirljivo, ali nedovoljno, spin je morao mnogo jače da se zavrti kako bi stvorio željenu medijsku oluju, praćenu slabijom vidljivošću. Stotine olovaka i tastatura lomilo se bez uspeha dokazujući zločinački i krvoločni aspekt gladnih sadnica, kako bi ispunilo kvotu u zarađivanju masnih nadnica. Ove brižljivo zamišljene cirkuske tačke nisu urodile plodom, prešlo se na neubedljivu tvrdnju o pokušaju paljenja trudnice u zapaljenom sedištu jedne od vladajućih stranaka. Ni ovaj diktat mandatorne humanosti nije prepisan na željen način. Onda je uletela antraksoidna Đenova, ali je pre toga stigao pravi dar sa neba.

Kurirska kolumna samozvane dive i takozvane medijske zvezde Jelene Karleuše, proširila se poput požara internetom. Cirkuska šatra je konačno razvijena, i glavna tačka je mogla da počne. Fejsbuk zidovi su brzopotezno okrečeni jednom jedinom nijansom u boji slavnog pisanija u kome se ova skandal-majstorka u pokušaju nedvosmisleno svrstala na stranu onih koji vedre i oblače ovim nesrećnim prostorom.

Oni koji (su prinuđeni da) prate njenu karijeru, pri tom ne znajući nijednu njenu pesmu (jer čak ni pamtljivih nema - "Nemaš hita!", kako joj je u lice pre desetak godina sasuo bog lično - Milić Vukašinović), ne vide u tome ništa nelogično jer je gospođa Karleuša pokazala visok stepen prilagodljivosti u različitim situacijama. Još od kad je kao maloletni devojčurak iz perspektivnog dizelaškog podmlatka uletela na istrulele daske  kriminalizovane srpske estrade, uvek je gajila poslovno-emotivne odnose sa onima koji su posedovali faktičku moć u ovoj zemlji. Krajem devedesetih, to su bili "žestoki momci s asfalta" i "kontroverzni biznismeni", onda se avanzovalo na tada vrhunske karićevske pozicije, da bi se na kraju porodica zasnovala uz jednog osrednjeg fudbalera, prilično bliskog sa tada najvišim strukturama moći u gangrenoznom srpskom fudbalu. Sada su to "evropejci", sutra će biti ko zna ko, ali to je u ovom slučaju manje bitno, bitno je da neće biti bez razloga.

Još bitnije je što su decenijski napori Karleuše da šokira i prosvetli masu koja je nikad nije prihvatila kao svoju (što ni u ludilu ne može da se kaže ni za Cecu ni za Draganu) konačno našli svoju  vernu publiku. U tom smislu, ona je mera srpske modernosti jer je njena dosadašnja popularnost veoma bliska po formi sa gomilama svetskih "selebritija" za koje nije jasno zbog čega su zapravo poznate (recimo Paris Hilton i njen "alt." parnjak, misteriozni Benksi). Ono što je mnogo opasnije (i to je onaj korisni deo koji se brka sa istinom, iako ne sumnjam da je kolumnistkinja bila iskrena) je što je preko noći Karleuša postala glas razuma koji predstavlja neki "bolji" i "poželjniji" deo domaće populacije, "tihu većinu" kako bi to rekli američki republikanci. Neće da može, Karleuša je od samih svojih početaka bila neko ko nije iznikao iz ovog naroda, njena isforsirana medijska popularnost nikada nije bila u korelaciji sa njenom stvarnom popularnošću i jedina istina je da se ona sistematski naturala puku, baš kao što se i sad natura, i još bi da bude prepoznata kao njegov istinski predstavnik i glasnogovornik, koji je smogao drčnosti i bezobrazluka uvaljanog kao hrabrost da iskaže svoj "individualni" stav.

Naravno, stavove sme da iznosi svako, ali nećete sa jednakom pažnjom slušati pekara kada priča o mehanici aviona i kada razglaba o uvijanju krompiruše. Ova jednostavna istina je bačena pod noge marširajućem korisnom, pa je tako do juče prokažena i blaćena pevačica  koja je služila za sprdnju  kao simbol jednog nesrećnog vremena odjedanput postala uvaženi šampion tolerancije i ljudskih prava. Oni koji su lomili glavu kako da ratobornom srpskom narodu utuve u glavu da ne smeju da se bune kad ih njihove alave glavešine jebu u zdrav mozak, jer je to u krajnjoj liniji, zdravo i poželjno za njih, našli su se na novom hartijskom zadatku - kako što čistije i glamuroznije predočiti pevaljkinu novootkrivenu veličinu, sa sve "naši smo" pokvarenim migom između redova koji bi trebalo da objasni da su "i plavuše ukapirale."

Prvi korak nakon podizanja izanđale zvezdane prašine i mehaničkog ispaljivanja bajatih dosetki bilo je upriličenje sudbonosnog "sad se vidi sad se zna, ko se kome dopada" susreta Jovanović-Karleuša na nekoj tribini LDP,  ne bi me čudilo da uskoro slede i okrugli stolovi na temu "Turbo folk i ljudska prava" u CZKD ili nekom drugom od  brojnih bastiona "slobodne građanske misli". Avaj, uvek postoji nekoliko vukova samotnjaka koji su takođe nešto shvatili iz čitave ove cirkuzijade, toliko da su neke stvari toliko jasne da jasnije ne mogu biti. Puni krstaškog jeda i revolucionarnog žara za prave, istinske (rokenrol & normalne) vrednosti, ovdašnja "vodeća" pera su ispisivanjem gustih redova na temu Karleušine novonastale političke podobnosti i njenog moralnog vinuća u red civilizovanih, zapravo nehotice posvedočili o svom civilizacijskom padu ili dužem a prećutanom faktičkom bivstvovanju u estradnoj mutljavini koje su se do pre pet minuta toliko grozili. Jeca se nije micala, ona je oduvek bila tu gde jeste, iluzija je da su Basara, Pančić i Srbljanovićka njoj i njoj sličnima ikad i predstavljali neku smislenu alternativu. Ako je tako možda nekada i izgledalo, sneg je pao,  i zverke su pokazale svoj jednolični trag. Optička varka kojoj ništa ne može ni permanentno razbijanje ogledala, iz nedelje u nedelju.

Novi moralistički luping tako je doveo do još jednog apsurdnog vrhunca ubedljivo svedočeći da u čitavoj ovoj pomno praćenoj ujdurmi morala više nema ni u tragovima i da je zapravo sve predmet trgovine, kalkulantstva i oportunosti, sa sredstvom razmene u vidu ausvajsa društveno-političke podobnosti, onako kako se to već moglo videti u Hagu (jarane, samo ti reci ono što nama treba i slobodan si čovek koliko god da si se okrvavio). Da, oni su ti kojima je u ovom blatu dobro, jer da ga nema ni oni ne bi postojali, a kada ga nema, oni ga izmisle, jer je to pitanje egzistencije, pa zamazanih ruku mažu oči drugima. Tako je teorija evolucije dobila još jedno važno poglavlje - samoproklamovane moralne gromade su se razgolitile do svog realnog nivoa - oni su samo beskorisni plažni kamenčići, par-ekselans primitivci u tzv. borbi protiv tzv. primitivizma. Isti oni koji su nas sa pljuvačkom na očnjacima uveravali u fašistoidnost  Emira Kusturice, Dobrice Ćosića i Bore Đorđevića, zgražavajući se na Cecine nastupe u centru Beograda, sada kleče pred Jelenom Karleušom, koja deli moralne lekcije u udarnim terminima jedine ispravne, gradske i demokratske TV kuće. Beskrupulozni beskičmenjaci koji se povijaju pred svakim malo jačim vetrom, na žalost usidreni na pozicijama sa kojih bi trebalo svima ostalima da obznanjuju iz kog će pravca duvati bure i orkani.

U sklopu bega od tog minornog a nesrazmerno uticajnog društva, posežemo ponovo za argumentacijom istinske španske veličine sa početka teksta. Gaset u fantastičnom spisu "Kako se stvara nacija" opisuje razgovor kao instrument socijalizacije bez premca, beležeći njegove forme na prijemima i banketima. Dok u Francuskoj i Nemačkoj, tvrdi Gaset, najpametniji u društvu "drži banku", svi ostali sagovornici se iz petnih žila upinju da se na nožnim prstima propnu do njegovog nivoa. Nasuprot tome, u španskom socijalnom saobraćaju, inteligentan čovek je osuđen da se stidi samog sebe u društvu samozvanih veličina koje se kao pijani plota drže ukorenjenih stereotipa, tako da se bilo kakva oštroumna, precizna ili otmena reč tumači kao besmislica i neučtivost. I u zemlji u kojoj je Jelena Karleuša postala etalon lepog ponašanja jasno je da nema mesta nikakvom filosofiranju, nema mesta za različite stavove, nema mesta za istinoljubivu razmenu mišljenja, zna se šta je crno a šta je belo i šlus - pametni su u stvari glupi i ko im jebe mater.



Estradnom (političkom) scenom i dalje će carevati bukači iza čijih stavova i mišljenja ne stoji nikakav princip a kamoli ideja, već vulgarna palanačka želja da se bude u trendu, u centru pažnje, da se bude uvek u pravu bez obzira na posledice ove nečasne igre u kojoj je istinito pretpostavljeno korisnom, "zato što je takav duh vremena" i tome slična buncanja, koja imaju rok trajanja taman do sledeće kamenicom polupane šoferšajbne u centru grada, pa onda kolo naokolo, jednom napred dva puta nazad, pa sve jovo nanovo. Kada su u većini, onda se važi većina, kada su u manjini, onda treba slušati manjinu - tamo gde su oni, tamo su te čarobne vode mudrosti razumljive divinizovanom prosečnom čoveku koji ne bi da se zamajava tamo nekim knjigama već bi samo da gleda Farmu i čita i sluša Karleušu, između dva gutljaja njenog šejka za mršavljenje. Ako ih i ne razume, on predoseća da su one jedino ispravne, validne i tačne. Car je go, živeo car!

Ni kriva ni dužna, karleuša brzometno postade odomaćena merna jedinica socijalne propasti. Čeka se brzi odgovor iz svetskih organizacija na evropski apel slobodne i demokratske Srbije da se ova novoustanovljena mera što pre uvrsti u Međunarodni sistem jedinica. Kako se u stručnjačkim kuloarima nezvanično može čuti, jedna karleuša je suviše velika numerička vrednost, te se predviđa da će širom sveta u svakodnevnoj upotrebi mahom biti mikro i milikarleuše.