Đenova je antraks

Dve neprospavane noći nakon predstave za masu u Đenovi, nužno je što hladnije glave  i vazda vrelog srca rekapitulirati sve šta se dogodilo na lokalnom stadionu Luiđi Feraris. Kao neko ko četvrt veka posmatra fudbal, odmah da kažem da mi je sve viđeno, poput džukca na povocu cimalo na slabo režiranu pozorišnu predstavu koja bi trebalo da "pošalje poruku" (neverovatno iritantan izraz) na više adresa. Pa hajde (omiljena poštapalica Zorana Đinđića) da probamo da malo izigravamo poštara koji će na ovaj medijski događaj baciti što više svetla. Naravno, pošto je ova priča katapultirala trilion teorija zavere, a ja ih većinu s pažnjom iščitao, ubedljiviji argumenti, ali i saznanja iz prve ruke će biti u istoj torbi. Penzija nema, ali biće.

Problem je odakle krenuti, pošto čitava priča ima više dimenzija. Nesumnjivo da je ovo priča koja bi medijskim očima trebalo da se posmatra u paru sa događanjima od nedelje, kao drugo poluvreme huliganskog pira. U realnosti, to baš i nije tačno, pošto je ekipa navijača Crvene Zvezde koja sebe zove Ultra Boys (i čiji vođa nije polu-nindža-polu-kromvelovski dželat dizajniran po rukopisu "politički osvešćenih" holivudskih scenarista) krenula u Đenovu u nedelju ujutro, pa pošto nije moguće biti na dva mesta u isto vreme (mada su nas jedno vreme, u slučaju Arnerić, ubeđivali da je i to demokratski ostvarljivo), znači da je ova grupa bila u  autobusu koji je jezdio ka Uniji, dok je Beograd plaćao cenu još jednog nužnog civilizovanja. Upućeniji navijači kažu da se znalo da će meč biti prekinut, svojevrsna predigra mogla se čuti  sa tribina već na istorijskoj blamaži protiv Estonije kada su navijači dva najveća kluba više vremena provodili u međusobnom prozivanju nego što su navijali za svoju reprezentaciju. Meridian kladionica je blokirala mogućnost klađenja na tzv. specijalni događaj da će utakmica biti prekinuta, neki ljudi su komentarima sugerisali državnoj televiziji da ne otkupljuje prenos jer su znali više od nas, a predsednik saveza Karadžić je "upozoravao" da je moguć baš ovakav scenario.

A upravo je predsednik saveza jedan od mogućih čvorova čitave predstave, ako se zna da je u pitanju nekadašnji predsednik Partizana kojeg navijači Crvene Zvezde (pa čak i većina Grobara) ne može da smisli zbog načina na koji "stoluje" "srpskom kućom fudbala" (izraz potplaćenih šlihtara koje jedu iz ruku svojih poganih gazda a nazivaju se sportskim novinarima). Predsednik Crvene Zvezde Lukić, nekada prvi poznatiji dečko Cece Veličković, bivši solidan fudbaler i tip u najmanju ruku čudnog ponašanja i sa sumnjivim poslovnim kontaktima (da nije, ne bi bio tu gde jeste), već je upadao u klinč sa "partizanskim fudbalskim kadrovima", pa se ovo može tumačiti i kao podizanje uloga u borbi za prevlast u srpskom fudbalu. Ko to ostvari, baš kao u svakoj kocki sa visokim ulozima, nosi sve. Tako srpska reprezentacija postaje kolateralna šteta u čitavoj igri moći, koja  nikako ne bi mogla da bude sprovedena u delo (Lukić i Karadžić su obojica, recimo to pošteno, palanački kalibar za takve zahvate) da nema i drugih zainteresovanih strana. Karadžiću čitava priča neobično odgovara, jer on više nije toliko zastupljena medijska tema kao što je bio u sapunici sa prethodnim selektorom Radomirom Antićem. Sada su to huligani, vandali, teroristi, zla stoka, samo prenosim neke upečatljivije etikete na koje sam naletao ovih dana.

Naravno, sve ovo ne bi ni u ludilu moglo da se desi bez aminovanja tzv. države. Fudbal je uvek bio neobično vezan za državna pitanja, kao najefektniji sedativ u lečenju naroda od prevelike radoznalosti. Pošto je moć ove igre dobro poznata, ona je i u prošlosti bila sredstvo plaćanja. Te priče su u domenu mitova, ali pošto smo već na terenu teorija zavere, pominjemo ih kao relevatne. Tako je pre četrdesetak godina Zvezda u polufinalu Kupa šampiona izgubila revanš u Atini od Panatinaikosa 3-0 iako je prvi meč lagano dobila sa 4-1. Razne priče kruže, kao ona da su igrači bili trovani ali  šuška se i da je lično drug Stari fingirao ovakav ishod kako bi dobio neke beneficije sa grčkim partnerima (a tada je tamo na vlasti čini mi se bila vojna hunta) oko luke u Solunu. Dvadesetak godina kasnije, Partizan je igrao meč sa Romom, prvi, koji je pratila ludnica u odnosu na koju je Đenova mala simpatična beba (požar usled paljenja strunjače za skokove s motkom, kovanica u glavu Đaninija koji je izvodio korner na strani gde su bili navijači, tendenciozno suđenje čini mi se mađarskog arbitra) je dobio sa 4-2, a drugi neočekivano lako izgubio sa 2-0. Sredinom devedesetih je bio štampan feljton u novinama o tome da su čelnici Partizana dobili dosta dolara za taj meč,  meni je ostalo urezano u sećanje da se golman Omerović nije ni pomerio prilikom izvođenja najstrože kazne.  Nedavno je i Zvezdin golman Stevan Stojanović ispričao najtiražnijem režimskom tabloidu da mu je pred finale sa Olimpikom nuđen novac u društvu nekih stranih "poslovnih ljudi" u jednom beogradskom hotelu, ali da ga je on odbio i tako je mogla da bude ispisana najlepša stranica srpskog fudbala.

Dakle, sve ovo pišem kako bih reč "nameštaljka" situirao u prijatan fudbalski ambijent. Koristeći vrlo zgodnu analogiju, nameće mi se zaključak da je Đenova za Srbiju 2010, isto što je bio i antraks devet godina ranije za Imperiju. Katalizator utiska, pojačivač ukusa, prirepak glavnom događaju - ako zatvorimo oči i maštovito zamislimo da su kule bliznakinje gajile seksualnu sklonost jedna prema drugoj biće nam lakše da svarimo briljantnu elaboraciju Mr. Lifa na ovu temu. Treba što pre posejati klicu straha u duše gladnih, rasplakati ih onako iz dna duše pa im pružiti maramicu u vidu Dačićevih elokventnih policajaca u koje se "pošten" narod ponovo zaljubio. Dežurnim narikačama sva ta uveravanja neće biti dovoljna da opljunu još koju masnu na račun tih kreatura od ljudi koji "kvare" idličnu večeru kod Hilarija, ne dajući ni čas predaha u ovoj izgleda beskrajnoj sapunici kojom godinama, nakon decenije izdajnika i patriota, defiluju razne Legije, Karići, Šarići i njima slične groteskne alternative koja zapravo ne postoji ali se kao takva predstavlja da bi se pojačala živopisnost jedinih favorita. Iz tog miljea Kasandrinog mosta u kome su uključene sve kamere, baš zato što se ništa bitno osim promocija budalaštine tamo ne zbiva, ponekad se u kritičnim trenucima poput ovog može avanzovati u samu žižu ispravnosti, ako se kao pojedine samozvane folk-dive latite pera i napišete onako iz stomaka neku u slavu civilizacijskih vrednosti koje su kumovale porađanju baš takvih pojava poput nje, sa hipokrizijom u džeksonovskom ključu kao najjačim efektom u pogledu ishoda. Dalje se zna, klinci ubilačkog pogleda će od sada biti maltretirani i zbog navijačkog šala, a bliži se zima koja će biti prebrođena starim dobrim vaspitno-popravnim merama, kad se bre znao red, a bolje da  nas kradu i lažu uglađeni, fotogenični i lepo odeveni primerci (malo)građanstva nego tamo neki istetovirani šljakeri iz Donje Pripizdine, kako već sveta pravila imidža i neupitni kanoni rejtinga nalažu - ćut'! Nije bitno kako je, bitno je kako izgleda!

Naši nesuđeni protivnici u utorak su odavno uhodani u tim zavrzlamama. Njihovim fudbalom drmaju, vedre i oblače napirlitani "poslovni ljudi", dok tri četvrtine stanovništva ostaje zatucano zakucana za San Remo i Colpo Grosso video-radove, dajući lokalnom Mega Miškoviću (koji je ujedno i predsednik Vlade, još jedna uočljiva transparentnost) veći deo svoje zarade. U situaciji kada je posle blamaže na Svetskom prvenstvu, četvorostruki šampion sveta doživeo da igra 100 minuta sa Severnim Ircima i da ne može za sve to vreme da im utera gol (a pritom sudija domaćinu ne svira čist penal, zbog čega ga niko od Severnjaka nije pozdravio na kraju utakmice), srpski dar će dobro doći u procesu konsolidacije poljuljanih prilika, i sve će biti romantično uz nežni sjaj baklji i čangrljavi zveket nestašnog alata. Nema veze što su pale samo dve baklje u teren (u trećoj italijanskoj ligi ih padne više po meču), niko ne zna kako su klješta i ostale priručnosti završili u rukama "podivljalih" "serbi tifosi" ako su domaćim navijačima oduzimani šalovi dva gradska prvoligaša zbog mogućih tenzija, jasno je da su tri boda već osvojena bez borbe i da je ekipa koja je ionako morala ovako ili onako da se nađe na kontinentalnoj završnici završila posao bez mnogo prolivenog znoja. Još uvek se nagađa kakva će kazna stići iz UEFA (još jednog legla tzv. legalizovanog kriminala), ali nema sumnje da će biti drakonska. 3:0 za domaćina niko više ni ne dovodi u pitanje, bagra će morati i da se iskešira, razočarani optimisti tvrde da će biti i nekoliko mečeva bez prisustva publike pride, pesimisti sa pravedničkim gađenjem prema majci Srbiji na usnama dozivaju diskvalifikaciju iz ne samo ovih kvalifikacija već i novo uvođenje tek ukinutih viza, jedinom ispunjenom obećanju trenutne, slatkorečivo jezive garniture. Prosto da čovek od svog tog pljuskanja 'ladnom vodom pomisli da je u Đenovi u utorak uveče održana neka nova Vartolomejska noć ili kakva druga civilizovana svetkovina iz svetle istorije "evropske porodice naroda" (familija mu tu dođe kao mnogo tačniji izraz).

Iako su pred nama naizgled mnogi znakovi pitanja, mašina je uključena , i čim napumpa dovoljno vode, bega na centrifugu. Uz neizbežno odsustvo bilo kakve samokritike, demonstraciju sveznanja i tunjava ograđivanja , osudu i veliko žaljenje u saopštenjima formatiranim po kičastim pravilima izrade nakićenih pozivnica za venčanja, kreće novo ispiranje mozgova dubinskim analizama, profilima, biografijama, neupitnim vrednostima, raspravama, kampanjama i sličnim "valja se" poželjnostima koje sa sobom donose poznati "jasno kao dan" zapah truleži leševa nevinih civila iz Račka, blaziranu, s noge na nogu klac-klac mrtvačku kulturu krupnog kapitala u sterilnim rukavicama iventova, hepi aura i tome sličnih akcija kreativnog zamaha i lude atmosfere, još sisatih pevaljki, još briga zapakovanih u providne najlon kese veselja. Veni, vidi, vomui.