The Hip Hop Project (Matt Ruskin, 2006)

Kazi je nekada bio beskućnik na njujorškim ulicama. Zahvaljujući svom hip hop talentu upao je u Art Start fondaciju koja vodi program pod imenom Hip Hop Project. Ideja ovog projekta je da se okupe dečica koja imaju naklonost ka ovoj vrsti muzike, kako bi u grupnom okolišu usavršili i sebe kao ličnosti i svoje reperske veštine. Posle godina vežbe i grupne terapije oni bi išli na turneje širom američkih škola kako bi potakli svoje vršnjake da učine isto, a vrhunac bi trebalo da predstavlja snimanje albuma i mogući proboj štićenika u muzičku industriju.

Na samom početku ovog ostvarenja Matta Ruskina upoznajemo se sa kandidatima koji su u programu, nekoj vrsti uličnog "Idola", "Trijumfa" i "Zvezdi". Jednom od njih je keva umrla od multiple skleroze, baba je usvojila i njega i brata, ali gazda stana hoće da im oduzme ključeve. Druga preživljava ličnu dramu zato što joj je ćale u zatvoru zbog puštanja u promet ilegalnih supstanci, a malo pre toga je abortirala. Pod Kazijevom dirigentskom palicom, njih dvoje i još nekolicina studenata bruse svoje liričke veštine tako što se bacaju u koštac sa životom promišljajući ga.

U toj odiseji, neophodno je osloboditi se klišea - svi oni u program dolaze sa spremljenim rimama o gangsteraju i žestokom životu koji nisu živeli ali je tako u modi da se repuje ("your mama this, your mama that")  da bi vremenom evoluirali i počeli da repuju pesme koje se zaista tiču njihovih života. U ovim trenucima Ruskinovog filma još jednom se pokazuje fantastična moć ove vrste muzike da bude artikulisani glas bezglasnih parija, šljama, ološa i ostalog materijala sa društvene margine, verbalna terapija koja utiče na stabilnost i samopouzdanje, o čemu svedoče i same ispovesti štićenika.

Kada se dođe do vrhunca koji bi trebalo da podrazumeva odlazak u studio, zafali novčanih sredstava pa kao deus ex machina u film uleće njegov izvršni producent Brus Vilis sa preko potrebnom donacijom. Od tog momenta, sve polako počinje da se raspada, pošto se fokus naracije usredsređuje na Kazijev lični život siročeta sa Bahama. Prvo ga na skuteru pratimo u vozikanju po karipskom ostrvu, a onda se vraća u Ameriku da bi se sastao sa majkom sa kojom je jedva skrpio godinu dana zajedničkog života. Padaju grljenje, plakanje, stiskanje ruke i tome slične porodične manifestacije koje su, da je bilo više hrabrosti, mogle da budu i isečene iz filma i stavljene u neki drugi koji bi se zvao po Kaziju.

Ali baš sa njima kao elementom razvodnjavanja, ovaj lepo uslikan film je kao bogom dan za sve one preiskusne matorce i tetke koji svi odreda "znaju" da hip hop nije ništa drugo nego "muzika nasilnih crnaca-rasista" a u stvari, kad se malo bolje razmisli, "to i nije muzika", je l' da? Ne! Bogami će im krenuti ljuta suza kad vide klinca kako se uplakan rimovano obračunava sa ocem koji ga ne jebe dva posto. U tom smislu, HHP suvereno ruši tragične stereotipe, ali povremeno upada u one druge  simptomatične rake za ovu vrstu filmova - previše insistira na emociji i pozitivnosti umesto da "samo" nepristrasno obrađuje materijal kojim se bavi jer bi na taj način njegova humana poruka bila još kristalnije prenesena.