Home Fries (Dean Parisot, 1998)

Valjda zato što smo okruženi svakodnevnim surovostima, otuđenjem ili nečim trećim, tek jezička potreba za deminutivima nas saleće na svakom koraku. 'De si bratiću, imaš li pljugicu, kako je bakica? Ova uočena potreba za nežnošću ima svoj sinematični oblik u reči "filmić". Svi gledaju "filmiće" ali malo ko se njima bavi analitički. Svima su na pameti šokantosti, klasici, filmovi koji pomeraju granice, tzv. visoka umetnost, tako da je magija "filmića" (kao i štošta drugo) malo analitičko-kritički zastupljena. "Gilti pležr" etiketa se uglavnom lepi na filmove B produkcije u kojima se pročešljava celuloidni teren u potrazi za "čistim" semenjem šokantnosti, klasika, filmova koji pomeraju granice, tzv. visoke umetnosti.

Tu se negde krije i razlika između američkog i evropskog filma. Amerima je sve zabava, koliko god ozbiljni bili, Evropljanima ništa nije zabava, koliko god se šalili. Takva podela ima nekih svojih prednosti, jer je najcrnje kada Ameri požele da u tom svom zabavljanju kažu nešto ozbiljno, pa ispadaju smešni i pretenciozni ostatku sveta. Najbolje je kad se drže svog atara, a Home Fries je upravo jedan od takvih naslova, "filmić" koji je dosta pametno scenaristički izveden.

Drew Barrymore igra devojku koja radi u drive-in restoranu brze hrane i trudna je sa oženjenim čovekom koji ne zna kako da obznani to svoje švrljanje svojoj bračnoj polovini. Bukvalno u sekundi, uobičajena nevesela priča o neobaveznom seksu sa živom obavezom kao posledicom prerasta u znalačko i nenametljivo poigravanje sa brojnim opštim mestima američkog filma vezanih za porodične odnose, ne zadržavajući se na njima, tako što se znalački služi oruđem iz arsenala špijunske, vojničke i dramske provenijencije.

Čitavom svojim tokom, Domaće prženice uspevaju da se održe na žici dobrog ukusa žonglirajući sa satirom i parodijom - i time je bliži naslovima poput Napaljenih uličara nego popularnim gegovima iz filmova kao što je Goli pištolj, gde je film zarobljenik vulgarnih dosetki, koje ubrzo postanu zamorne. Nasuprot tome, (često crni) humor kojim barata ovaj film samo je mamac za ubedljivo prikazivanje ljudske (mahom ženske) zloće survane u patološkim porodičnim odnosima, neuzvraćene ljubavi majke prema detetu i, na kraju krajeva, ispunjavanju klasičnog obrasca romantične ljubavi. Da bi ovakav zalogaj bio kvalitetno sažvakan nužno je osmisliti i oživotovriti izmeštenu realnost koja na prenesenom planu govori o svakodnevici, a Home Fries to sa vidljivom komocijom i ležernošću čini, doprinoseći blagotvornoj atmosferi apsurda gotovo svakim svojim kadrom.

Ako je cilj "filmića" da na neusiljen i nepretenciozan način otkrije neke svakodnevne ali dragocene istine, onda je ovaj naslov u potpunosti uspeo u svojoj nameri. Tako nešto ne bi bilo moguće bez odlične glumačke podele u kojoj pored Barrymoorove, nailazimo i na imena tada mladih Lukea Wilsona i miliondolarske face Jakea Buseya (ako ne znate ko je on, ni ne znate da ga sigurno znate), ali i starih kajli holivudskog glumišta kao što su Shelley Duval i nezaboravna Catherine O' Hara. Home Fries je debitantski film Deana Parisota koji se nakon njega i nije baš previše pretrgao od posla (snimio još tri meni nepoznata filma), a producenti koji su uložili 15 milki dolara u ovo ostvarenje morali su pri povlačenju crte da se pomire sa gubitkom od otprilike 3.5 miliona. Na sajtu imdb ovaj film je (očekivano) popio prosečnu ocenu 4.8 što je još jedan motiv više za gledanje ovog filma, sasvim korektnog gledalačkog predloga ukoliko ste željni da uzmete dobrodošli predah od velikih i teških tema.