Jel šivena?

Poput onih keva koje na pijaci vidite da nose Iron Maiden majicu, koju je njihov sin odbacio u osmom osnovne, a one u tome vide samo odevni predmet koji ima dva rukava i okovratnik i može da se nosi. E, tako je Džoni došao u maskirnoj, indigo plavoj jakni sa oznakama MUP-a na naramenicama, da popravi sijalicu. Osmeh je otkrio rupice umesto zuba i rekao je: „Topla je“, zatim ju je skinuo, zasukao rukave svoje uredne košulje i zašao u mrak kupatila vadeći iz zadnjeg džepa svoj alat.

Kao niko drugi, Džoni me fascinira umećem da usred velikih, zaista nerešivih problema koji oko njegovog života kopaju raku, dovoljno duboku da polegne trojicu jačih od Džonija, i da ga svrstaju na platni spisak idealnih žrtava za vreme tranzicije, umećem da se, usred velikih, nerešivih problema, fokusira na neki mali probelm i oko njega podigne topao zid razumevanja i snage. Posle ga častite rakijicu, on uredno nazuje cipele i krene svojim putem.

Više puta, nasleđivanje stvari u našoj kući išlo je nekim čudnim tokom. Tata je od mene nasledio stari bicikl, onda kada smo svi mislili da sam ga prerasla, a da je on previše ogrizao u nikotin i alkohol da bi ikud vozio, te da od samog bajsa nema ni po jada. Čak je i lopov iz podruma izvukao novi, a stari, iako dostupan, ostavio kao kusur. Zatim torbicu, koju je prvobitno on odbacio jer je na njoj pisalo: Pribor za zaštitu građana. Ne samo da je nasledio moju, kad mi više nije bilo kul da s njom paradiram po ulicama, nego je preko firme tražio da mu obezbede istu, ali novu, sa sve pravim  priborom za zaštitu građana. Sad je gas maska kod mene, a Džoni je nosio torbicu sve dok mama nije napravila scenu i, sa sestrom u delegaciji, da se ne bruka sa tim kretenskim torbuljakom, kupila mu pravu mušku pederušu! Koju Džoni uredno nosi preko MUP jakne. 

Ok, mama je potom, i u najvećim brigama, po kući nosila New Kids on the Block majicu, pa me, dugo pošto sam prestala da se ložim na sve članove tog sastava, hvatala muka od namigivanja onog plavušana koji je svima bio najlepši i koji se bogato napario krompirićima što ih je mama pravila nedeljom za ručak i iznabadao na špric za tulumbe.

Tatin studentski kaputić ipak je bio večita tema za prepirku. Pošto je mama alergična na stare i ofucane stvari, oduvek je u meni ohrabrivala grandžerski ukus – nove novcijate, ali prevelike košulje što su se prodavale na Bulevaru tokom 90-ih, prevelike pantalone koje nemaš gde da probaš, al ih kupiš jer ti deluju kul i Nike duksevi koji i dan danji štite, neizrutaveli, od najgore zime. Mama je zauzela grandžersku poziciju, samo da kontrira mojoj pasiji preturanja po tatinoj odeći iz studentskih dana. Pošto sam se hvatala za tatine izlizane farmerke, a posebno za crni kaputić sa špic kragnom koji se bio usijao u laktovima i isparao oko džepova, mama je činila sve da me obuče u odeću mog vremena i nabavi mi, kako ume, preko tezgi, odeću repera-grandžera. Tako je i ostalo, dok je Džoni oduvek gajio poštovanje za stare stvari i odobravao pankersku žicu u meni, mama se zalagala za disko, grandž i dizel, dakle da pripadnem svojoj generaciji. Šta god to bilo i ako može da se nabavi. I svaki put, sad mi se čini iz ove pozicije, mama je u tome bila autentičnija od Kobejna.

Džoni je tu ipak drugačiji, pa tako voli da ja otkrijem nešto njegovo od stvari, pa ga on ponovo otkrije preko mene i još se iscima da ga pronađe u nekoj boljoj, novijoj varijanti i donese kao svoj prilog životu. Džoni je tu dakle bio pank.

Ranije, kada bismo išli na selo, postojala je ta tanka linija, recimo negde oko Lajkovca, kada se pređe u „ma ko te pita“ zonu, kada se izuvaju cipele što ih nosiš u školu i nazuvaju one za štrapac. Potpuno suprotno jadikovkama socrealističkih pisaca koji imaju običaj da kukaju nad krivim vratovima svojih staramajki i ćalaca dok ovi odvajaju od usta da ih iškoluju i uguraju u zgrade što prave senku njihovim sopstvenim životima, da im kupe nove cipele, nakon Lajkovca je meni srce bilo puno, jer samo otpustiš kajiš!

Pa, tek kad se dođe u kuću, a ono te začas obuku: evo ti ove ujakove čizme da se ne blatiš, i ovaj dedin prsluk i preko njega gunj, i kapa dedina, nego čija! I ako je velika, da pokrije uši i vrat i da je ima za prevoj oko uva.

A, ti, onako opremljen, osetiš kako se ispred tebe razgrće neka prepreka. Ništa na tebi nije tvoje, niti si time obavezan, a dobro ti je! Uniformisan si za život i ni za koji drugi đavo.

Nazad pod sijalicu, kad vidim Džonija u MUP jakni, isprva pomislim da je pobrkao lončiće, da treba nešto da mu se objasni, a onda se setim da je Džoni najveći panker kojeg poznajem. On, kada uzme martinku u ruku, ne vidi da sam je kupila da se osećam važna, da se osetim ko muško, već, odmeravajući, pita: „Jel šivena?“