четвртак, 21. октобар 2010.

The Wire (David Simon, 2002 - 2008)





Tamo negde između dva rata kada se udruženim naporima škotskih, mađarskih, ruskih i ostalih pronalazača došlo do otkrića televizije, prvobitna namena programa novog medija bila je izrazito pedagoški nastrojena. Kao što to obično biva, inicijalna ideja je brzo bačena u drugi plan pred najezdom banalnosti u vidu lakih sadržaja koji su postepeno bivali formatizovani na način koji se kasnije iskristalisao u vidu dobro poznatog televizijskog ugođaja. Tek ponekad, ovaj strahovito izopačeni medij uspeva da nam iskaže svoje potencijale u punom koloru. Serija The Wire je nesumnjivo jedan od takvih blistavih primera.



Raštrkana u 5 sezona/60 epizoda, mislim da se pre može govoriti o svojevrsnoj sociološkoj studiji u igranoj formi nego o klasičnoj seriji, što je i glavni razlog zbog čega se ova serija često pominje u istoj rečenici sa još jednom bravuroznom TV rekonstrukcijom koja se viče kao Rome. Ako se zna da su serijal kreirali likovi sa golemim policijskim i novinarskim iskustvom jasno je da je glavni adut Žice njena realističnost i detaljizam, priča sa realnim životnim pokrićem te postojana koncentracija u njenom vođenju. Nastala na iskustvima serije Homicide: Life on the Street (i nastavljajući zlatni niz koji ide od Untouchables preko Crime Story do Law & Order), sa kojom deli neke glumce i mesto događanja (Baltimor), serija baca gledaoca u raznorodne društvene pore, kuloare i ulice, saživljajući ga sa lepezom najrazličitijih likova, od kojih je svaki upečatljiv sam za sebe. Autori su na opor i neuvijeno kritički način predstavili sve strahote modernog urbanog života, čija je glavna osobina (a ujedno) i nedaća u tome što je sistem postao sam sebi cilj i više ne služi zadovoljenju onih potreba zbog kojih je i stvoren.



Umesto toga, imamo brojne prljave dilove u kojima je platežno sredstvo moć, carevanje forme u odnosu na sadržaj u vidu komandnog lanca te diktat statistike kao jedinog merila vrednosti, sve u svemu, ambijent u kome malo ko nalazi svoje prirodno mesto. Iz ovog rašomona proizlazi i tamna strana postojanja uslova za bujanje dilerskog života u kraju u kome su svi potencijalni zavisnici i realni glineni golubovi. Susret ove dve strane, prelaz prljavog novca u legalne tokove i sveopšta korumpiranost jednog na smrt bolesnog društva teško da su do sad prikazani ubedljivije i uverljivije od onoga što se može videti u ovoj seriji.



Jedna od tajni uspeha svakako leži u zaobilaženju utvrđenih televizijskih klišea. Iako je uopšteno gledano, reč o seriji tzv. policijskog žanra, u potpunosti je napuštena crno-bela podela uloga. Uniformisani dobri momci ujedno su i notorni alkoholičari razvaljenih porodičnih života, vazda spremnih na seksualni razvrat, lapanje sa strane i slične nepodopštine. Nasuprot tome, loše momke krasi retko viđena disciplina, želja za napretkom i kodeks časti koji zaslužuje svako strahopoštovanje - što će reći da umesto moralno-ideoloških bilborda imamo prave pravcate ljude od krvi i mesa. Iz ovog temeljnog rušenja stereotipa slede i ostali, među kojima su oni koji se tiču aktualnog poimanja seksualnih identiteta posebno obrađeni: Wire svedoči da lezbijka ujedno može biti fanatična policajka, a peder neustrašivi ulični predator od čijih se akcija ledi krv u žilama svakog viđenijeg gangstera,  među kojima su mnogi obdareni vanrednim intelektualnim sposobnostima. Sličan obrt se primećuje i u naraciji: tamo gde su nas tvorci serija do sad navikli da sledi hepiendovski vrhunac, Wire će vas politi kofom hladne vode u vidu otrežnjujućeg anti-klimaksa, kako to već u životu i biva, a nema ni tzv. recap sekvenci kojima se uobičajeno vraćaju u kolosek radnje gledaoci koji su propustili neki od epizodnih vozova. U begu od idealističkih rešenja, Wire postiže idealnu meru post-milenijumskog cinizma.



Prva sezona zatiče formiranje policijskog odelenja u Baltimoru, čiji je posao da juri najvećeg narko-bosa u gradu, Ejvona Barksdejla. U drugoj sezoni, fokus se seli na dokove i sindikat baltimorskih Poljaka koji tradicionalno drži plovni promet u šaci, usput bivajući umešan u transport droge i žena, poslovni rejon lokalnih Grka. Iako na početku nimalo ne izgleda tako, ova sezona ubrzo premašuje visoke standarde prve i meni je najdraža. Treća sezona nas odvodi u mulj politike, ujedno se i vraćajući na junake iz prve, dok je četvrta posvećena ruini preostaloj od američkog školskog sistema. Teško je odlučiti se koja je od ove dve sezone bolje urađena, i trpi poređenja sa prvom. Finalni deo serijala posvećen je posrnuću baltimorske štampe, i sigurno je najlošiji od svih ponuđenih u konkurenciji.



Čitav specijalitet garniran je kako preiskusno odabranom muzikom (u rasponu od  Toma Waitsa, The Blind Boys of  Alabama i Neville Brothers preko Maste Acea i Dead Meadow (hahah) do blaženopočivšeg Solomona Burkea i Pogues, a neki muzičari kao što su Method Man, Steve Earle  i Fredro Starr iz grupe Onyx imaju i odlična glumačka ostvarenja u samoj seriji) tako i sinematično sirovim, inteligentnim crnim humorom i nezaboravnim citatima koji odaju duboku privrženost vrlini večite mudrosti, bilo u vidu dužih izvoda (recimo D'Angelovo objašnjenje pravila šaha "vojnicima" dilerima, Omarov afinitet prema Aresu, grčkom bogu rata ili monolog Namonda Bricea o dvostrukim aršinima u procenama klasnih, rasnih i generacijskih sistema vrednosti) bilo genijalnih, na nivou poslovica ispaljenih doskočica i one-linera ("money ain't got no owners,just spenders", "you cannot lose if you don't play"), koji kao prstom u oko pogađaju brojne neuralgične tačke civilizacije u kojoj živimo. Stoga ne čudi da serija, iako nije bila posebno notiran hit u doba emitovanja na TV, ima milionsku armiju poštovalaca - prodaja sezonskih DVD izdanja ide konstantno fantastično, na Fejsbuk strani serije može se izbrojati skoro 800 hiljada članova, dok je na sajtu imdb prosečna ocena više od deset hiljada korisnika 9.7 od mogućih 10 (konačno da se u nečemu slažem sa ovim precenjenim servisom). Uz ovakav kultni status idu i ocene da serija predstavlja "budućnost televizije" i "najbolju seriju ikada", a snimaju se naveliko i dokumentarni filmovi o životima ljudi koji su poslužili kao predložak za neke od karaktera u serijalu (da ne pričam da poznajem ljude koji su više puta gledali sve epizode sa istim žarom). Nesumnjivo, lavina kulta praćena manijakalnim memoreksom trivije je pokrenuta, i uprkos činjenici da nema šanse da se serija nastavi sa emitovanjem (to se može zaključiti iz samog njenog završetka kao i iz reči autora, TV kuće itd.), dugo se neće zaustaviti. Bez preterivanja, osoba koja uroni u fantastičan svet Žice neće izaći ista iz njega. Neka se spremi Deadwood.

7 коментара:

Đorđe Kalijadis је рекао...

Svi hvale "The Wire" a ja nikako da krenem u tu avanturu. Odličan prikaz.

DeYo је рекао...

Serija Wire se jako svidela i mom prijatelju ekonomisti (http://trzisnoresenje.blogspot.com/2009/12/zica.html) jer je u njoj nalazio i zanimljive detalje iz svoje sfere. Ja je još nisam pogledao. Planiram.

nasdvoje је рекао...

@djole

diskovi sa većinom epizoda (recimo do pola treće sezone) te čekaju u komšiluku. ostatak je u hardu.

@DeYo

hehe, stringer bell je jedan od mnogobrojnih nezaboravnih likova. vidim da se zapodenula i zanimljiva diskusija na linku koji si podelio.

nasdvoje је рекао...

još nešto mi pade na pamet: sjajno je videti da se domaći neoliberali služe gratis blagodetima torenta iako se iz petnih žila zalažu za "tržišna rešenja". dakle, ipak ima besplatnog ručka ;)

Boris је рекао...

bilo je reči da će B92 početi da je prikazuje ove jeseni?
ja sam staromodan tip, serije volim da gledam "na televizoru" :)

nasdvoje је рекао...

da, i ja sam za to čuo. šta je bilo od svega toga, zaista ne znam, al' uvreda je za inteligenciju zavisiti od b92 u vezi sa bilo čim. :)

sava_savanovic је рекао...

Odlichna serija. Heh meni ta 2. najgora sezona. 3. i 4. su nekako najkompletnije, al mislim da je 4. ipak najbolja. Oni klinci su pokidali.
Deadwood ti je isto super, po meni i bolji od Wire-a. Sopranosi su naravno daleko najbolja serija svih vremena:)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.