Hiljadu čudesnih sunaca – Haled Hoseini

Bolje da vam Milja ne pozajmljuje knjige! Em što ste u startu obavezani njenim impresijama, pa imate utisak ko da ste na čuvanje dobili nekakvo dete, em što će da vas zove da vidi dokle ste stigli, koji su vam najjači momenti i sigurno ćete čuti razočaranje u njenom glasu ako ste tek otškrinuli korice.

Ja u stvari odavno, što se kaže, „ne gutam“ knjige. Dok rasklonim svu onu paučinu što mi se nahvata na očima od gnjuranja u uglavnom isprazne sadržaje, pa dok obrišem naočare, namestim jastuk, primaknem pepeljaru, pa još koji put ustanem da primaknem maramice, vodu, podvučem ćebe, već mi se prispava. U prevozu uglavnom imam fobiju da će svi oko mene da provale kolko sporo čitam jednu stranu, a pošto mi se redovno prispava, jednu rečenicu čitam po nekolko puta i onda, kad shvatim da će taj neko videti da sam dugo na jednoj strani, obrnem odma, iako nisam stigla ni do pola. Tako me jednom u vozu pohvalio neki čovek, kaže: „Alal ti vera kad čitaš stojećki, pa još na stranom jeziku!“ U pitanju je bila Crna Dalija od Elroja koju sam isprva ambiciozno počela da čitam, tražeći svaku nepoznatu reč za odevni predmet junaka, a posle prozujala kroz stranice ko bazuka raznoseći sve tvrđe, nerazumljivije komade teksta samo da dođem do toga ko je ubica. Što je najstrašnije, posle sam našla informaciju da je Elroj bio nemilosrdan u štrihovanju prideva i svih suvišnih reči u svojim romanima. Što poštedi Elroj...šta li je od svega ostalo u mojoj glavi.

Eto, tako nekako ja čitam i nekad mi se čini da je daleko gore kad čitam posvećeno, jer onda počinjem da mrdam ustima i bolja polovina se žali, kad čitamo zajedno nešto na ekranu što može da popuši cigaretu dok pomerimo tekst da on može da čita dalje. A, što ga dodatno iznervira što mišem moram da prođem ispod svake reči, pa ima utisak ko da je na karaokama...

Ali, Hiljadu čudesnih sunaca je, nakon te prve pobune mog bića koju imam kad god otvaram novu knjigu, pa joj opipavam kolko me još stranica čeka i generalno me nerviraju svi ti novi likovi, niotkle spali ljudi koji oće da im se upamte imena i neke njihove karakteristike, i gde koji živi... ma generalno mi je prvi poriv da bacim knjigu i pitam se sve vreme šta oće svi ovi ljudi od mene, dakle Hiljadu čudesnih sunaca me prilično elegantno privoleo na stranice, pa je ona druga, nedočitana polovina veoma brzo legla u ruku, kao draga neka, topla tkanina koju ne želim brzo da izližem i ispustim iz ruke. Kako se roman koji isprva odvojeno prati životne putanje dve junakinje – Marijam koja raste kao kopile sluškinje iz bogataške kuće u Avganistanu i Lejle koja odrasta kao najmlađa ćerka u veselom avganistanskom domu profesora i njegove brbljive žene, odvija, tako sam sa ovom Hoseinijevom pričom uspostavljala onaj prisan odnos koji imate sa serijama, i to u nekom daljem detinjstvu. Čitajući o ove dve žene, koje Hoseini ujedno pušta niz vodu katastrofalnih zbivanja u zemlji u kojoj je i sam rođen (sovjetska okupacija, a potom međusobni obračuni Talibana, građanski ratovi, diktatura), imala sam onaj po malo zaboravljeni utisak da je knjiga paralelni svet kojem žurim da se vratim kad se ovo moje sitničavo dnevno tapkanje završi. Onda se one oglase: Marijam koja se pred mojim očima razvija iz živahne devojčice bogate mašte i velikih nadanja u neku sasvim drugu ženu koja naizgled sa ovim svojim počecima nema nikakve veze i Lejla koja pada na Marijaminu sudbinu naizgled kao antiteza, ona crta koju bi, pod pravim uglom, bez razmišljanja povukao neki pisac sa Zapada da dokaže sve Marijamine zablude i zlu kob. Hoseini spaja ove dve ženske sudbine izbegavajući sva mesta priručnog feminizma, samosažaljive narikačke proze koja ženski ugao uzima samo da bi pred Zapadom izbegla nezahvalnu poziciju autora iz „zaraćenog podneblja“ koji mora biti humaniji od svojih napadača, pa kroz svoje ženske junake razbijati kamenje u bubregu nabrekle bešike svog naroda koji ipak, na transferu kulturne razmene, mora biti svarljiva roba.

Hoseini skromno ispaljuje dečačku praćku na svaki kliše u najavi, neprestano zamaglujući nardni korak svojih junakinja sve dok, kao čitalac, niste u situaciji da stanete, sa njima ravni, uza neki hladan avganistanski zid i, u nedostatku teorija, zavučete ruke u džepove njihovih haljina da se ogrejete.

Konkretnije, roman se račva na neuobičajenim mestima stvarajući utisak koncepta – dve žene koje spajaju rat i nesrećne, mada politički predodređene okolnosti, tačnije diktatura koja im, pa bile one osvešćene učiteljice koje decu uče da su sva jednaka, sabijaju lekcije u grla. Hoseini ne dozvoljava da ove žene žalimo, jer su one i duhom i maštom, a i obrazovanjem sasvim oblikovana bića. On ih pozicionira poput junaka u mafijaškom filmu, prateći njihov razvoj, okoštavanje i shvatanje pravila, a potom ih, uprkos svim uslovnostima koje ih čine pasivnim, dovodi na mesta gde donose svoje odluke. Upravo je ovo ogoljavanje kičme ispod zarova, kosti i mišića ispod tobož hendikepiranih kultura, živa crta Hoseinijevog rukopisa. On odbija da napusti svoje junakinje i osluškuje tračke svesti i podsvesti, da isprati njihove snove i želje i onda kada izgledaju kao pasivna, ošamućena i odbačena tela. Neki bi ih autor na tim mestima natovario kao žrtvenu građu, metaforu ili neko treće gorivo, ali ovaj pisac ne napušta žilu kukavicu u karakterima svojih junakinja zbog čega je identifikacija sa njihovim svesnim bićem, sa njihovim razvojem kao ličnosti i ljudskih bića do samog kraja romana toliko jako.

U svakom slučaju, Miljo, hvala za preporuku i izvini što sam tolki lejmer, pa kasno čitam i sve nešto loše objasnim.