субота, 23. октобар 2010.

Chilly Gonzales - Ivory Tower (Gentle Threat)

Mnogo manje ljudi nego što bi, da ima pravde, trebalo da zna za opus kanadskog autora Chillyja Gonzalesa, već deceniju situiranog u Evropi, zna za ovog inspirativnog umetnika. Od poslednjeg albuma Soft Power, savršenog konceptualnog izleta u vode tzv. ljigave muzike, objavljenog pre dve godine, Gonzales je oborio Ginisov rekord  u trajanju najdužeg solo koncerta (u maju prošle godine u jednom pariskom biskišu je neprestano svirao klavir 27 sati, 3 minuta i 44 sekunde) ali i izgubio ugovor sa mejdžor etiketom te se novi album pojavljuje sa znakom njegove (?) kuće Gentle Threat, što je naziv jedne od tema sa ploče Solo Piano (2004).



Ivory Tower deli ime sa nezavisnim filmom koji je režirao Adam Traynor iz nekadašnje berlinske hip hop grupe Puppetmastaz. Osim Gonzalesa (potpisuje i scenario koji prati duel dva šahovska rivala), u filmu igraju i montrealski DJ/producent Tiga (drugi šahista), ali i još dve poznate kanadske muzičarke sa kojima Gonzales sarađuje dugi niz godina unazad - Peaches i Feist. Osim njih, rolu beleži i Gonzalesova majka, i to je sve što se u ovom trenutku može reći o ovom filmu koji je premijerno prikazan na festivalu u Lokarnu pre nešto jače od dva meseca. 
Što se muzičke strane tiče, stvari stoje ovako: Gonzales je još jednom pokušao da prezentuje svoj raskošni muzički talenat koji ima sve predispozicije da bude prihvaćen u krugu najšire publike, ali se to iz nekog razloga ne događa, pa on ostaje "kultna" ličnost u svetu šou-biznisa. Novi album je sažimanje svih njegovih dosadašnjih muzičkih lica u jedno, dakako u nejednakim količinama.
Ivory Tower je prevashodno instrumentalni album što ga po formi približava debiju Gonzales Uber Alles (2000) (iako je downtempo pristup sa te ploče potpuno napušten u korist igrivijih komada), sa sadržajem čija je pokretačka snaga zvuk Gonzalesovog klavira (referenca na LP Solo Piano (2004)) što donosi easy listening štimung na tragu prethodne ploče Soft Power. Najviše je u zapećku ostao rep element autorovog izraza, toliko prisutan na kultnom albumu Entertainist (2000) budući da neke njegove zametke možemo pronaći u samo dve kompozicije na ovoj ploči (I Am Europe i Grudge), dok je pevanje zastupljeno samo u srceparajućoj Crying. Iako je u rep slučajevima reč o prilično lenjom recitovanju, sadržaj ovih stihova podseća slušaoca da ima posla sa starim liscem, uvek beskrupulozno spremnim na vic i štos i deljenje prepoznatljivo lepog raspoloženja koje u sebi nema suvišnih saharinskih nanosa, osim ako to nije hotimično što ovaj album svrstava uz  Presidential Suite (2002), do sad najraznovrsniji album u opusu ovog autora.
Zahvaljujući svom bogatom muzičkom obrazovanju i golemom iskustvu, Gonzales na Ivory Tower prezentuje uobičajeno prijemčivu kolekciju skladnih tema raskošnih harmonija te već poslovičnim osećajem za produkcijski detalj. Malo je autora koji se mogu pohvaliti kontuniranim kvalitetom svojih izdanja kao što može Kanađanin, da ne pričamo o širini i unikatnosti njegovog izraza. Ko ga je voleo do sad, voleće ga i dalje, ko još nije, nikad nije kasno...
 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.