Kvelertak - S/T (Indie)

Bežimo na sever. Skandinavija. Obećano mesto. Samo 'ladno. Kol'ko čujem, i dosta skupo. Kako god, komercijalno-muzički najbliže anglosaksonskoj matici. Ko još ne voli grupe ABBA i Roxette, bar neku od njihovih pesama? Što se tiče prvih, imao sam dugo disk sa njihovim "zlatnim" hitovima i do neba poštujem njihovu odluku po kojoj ni pola milijarde zelenih razloga nije bilo dovoljno da ih privoli na "trijumfalnu" povratničku turneju, pa im ime sija nekim mnogo jačim sjajem nego što je to slučaj sa brojnim prostituisanim muzikantskim ljušturama koje bi trebalo da predstavljaju nešto a faktički već dugo ne predstavljaju ništa osim prodavaca magle. Za Roxette ću, nadam se, naći već neku pogodniju priliku za dublju elaboraciju. Za ovaj put je dovoljno reći da mi je "The Look" jedna od omiljenih pesama preadolescentne mladosti, doba besomučnog gledanja video-spotova na odavno počivšem Super Channelu.

Ova dva primera ubedljivo ponavljaju onu staru da je moćna komercijala preduslov jakog undergrounda, toliko jakog da diktira globalne trendove. Tek uzgred pominjemo staru finsku hardcore scenu ili sa ove tačke gledišta lude pojave kao što je sastav Hanoi Rocks, nebitno što slušalački nisam vezan ni za jedan od ova dva fenomena, poštujem kult o čemu god da se radi, jer to je osnov kulture. Ali, kad se zapodene priča švedskom death metalu, onda se situacija menja. Ne zato što sam prešao baš na takav zvuk kad sam daljincem ugasio Super Channel, već zato što ima veze sa temom o kojoj se piše.

Računa se da je ultimativni formativni album ovog (pod)pravca debi sastava Entombed  pod  sjajnim nazivom Left Hand Path (1990). Iz njega je proisteklo sve iole bitno a da je vezano za čuveni švedski "buzzsaw" death metal zvuk (uključujući i njegov melodičniji parnjak), da se sad ne frljamo sa imenima koja vam ne znače previše (npr. Nirvana 2002, bend čije ime last.fm uporno brka sa najizvikanijim grobarima ideje američke alternative). Entombed, s razlogom popularan, se nije predugo zadržavao u svom matičnom žanru, pa je još 1993. trećim albumom Wolverine Blues, kojim je odao počast strip junaku kuće Marvel (bilo je tu sad nekih kontroverzi vezanih za želje etikete Earache da što bolje proda grupu, prljavih dilova itd. zapištao je alarm za digresije, mora' da ga ugasim), zakoračivši na teritoriju nečeg što se zvalo death n' roll, dakle i dalje ekstremno, ali nekako jednostavnije, rokerski, u glavu, ali, kako da kažem, bez satare u njoj. Sledeći korak je bio odlazak (ponajviše) bubnjara Nickea Andersona (bio po potrebi i gitarista i pevač grupe, u periodu dok je frontmen LG Petrov na neko vreme batalio muziku i pošteno zarađivao za 'leba perući sudove u jednom stokholmskom restoranu (i baš u to vreme pevao na Megatrends in Brutality, debiju sjajnog sastava Comecon, u kome su kasnije pevali i Martin van Drunen iz Pestilence i  Marc Grewe iz Morgoth); iako je na drugom albumu Clandestine (1991) kao pevač potpisan  Johnny Dordevic, dečko sjajnog imena, sve pesme je otpevao Nicke; a kad smo već kod "naših", basista benda jedno vreme je bio i izvesni Zoran) iz grupe radi posvećivanja pevanju u bendu Hellacopters (i to pod imenom Nick Royale), jednom od najistaknutijih predstavnika jake garažne skandinavske scene u drugoj polovini prošle decenije, sa koje kao najluđe izdvajam Norvežane Turbonegro. Taj pravac je ovim ušima prestao da bude zanimljiv pojavom po svemu tragičnih i iritantnih The Hives, a odavno i nije u žiži interesovanja jer je kreativno presušio još mnogo pre fatalnog susreta sa ne tako davno sveprisutnim producentskim duetom The Neptunes (fala bogu da više niko živ ne davi sa praznom pričom da je "Pharell trenutno najbolji producent").

S druge strane, i black metal kao fenomen koji se dosta (dominatno) vezuje za Skandinaviju  je u svojim trzajima od undergrounda do mainstreama, na putu  u oba pravca sve češće posezao za utehom u vidu skrnave pankerštine (sa kojom ima dosta toga zajedničkog)  ili linearnijeg hard roka. Primer za potonje, u cilju osvajanja američkog tržišta je Satyricon, dok kultni sastav Darkthrone  (koji je godinama objavljivao albume za etiketu Moonfog, baš u vlasništvu prvopomenutog benda) već godinama izdaje crusty intonirane albume, a važi za jedan od tri istorijski gledano sigurno najbitnija sastava u svom fahu (uvek sam ih više cenio nego što sam ih voleo). Scena se polako pripremala za nešto što  je kršteno kao black n' roll i to je baš ono što se može čuti na prvencu grupe Kvelertak (otprilike "zadav" na norveškom), seksteta iz Stavangera.

Na ovom debiju se čuju svi pomenuti uticaji, i rokerski, i pankerski i metalski, ima i horskog pevanja i stare dobre vikinške atmosfere (ovo zadnje nagađam, sa sve lupanjem glomaznih gvozdenih pehara o teške drvene stolove, dok se zakucana glava irvasa smeška sa zida) - i sve je to smuljano u 11 ujednačenih saga ispevanih (tačnije izdranih i izvrištanih) na norveškom (rekoše mi upućeni u zbivanja na Filološkom da u poslednje vreme svi muški studenti sa te jezičke grupe imaju duge kose i oblače se u crno)  koje se bave vazda omiljenom tematikom nordijske mitologije i folklora. Produkciju je radio cenjeni Kurt Ballou iz grupe Converge, omot oslikao hvaljeni John Dyer Baizley iz do zla boga ishajpovanih Baroness (interesantno je da obojicu više poštujem u ovim ulogama, nego što mogu da slušam njihove bendove, a ko voli nek' izvoli), što bi trebalo da znači da se na Norvežane najozbiljnije računa u tržišnom/trendseterskom smislu inače ne bi bilo potrebe za tolikim nejmdroperskim budženjem (ekipa je proširena sa još nekoliko "zvučnih" gostovanja). Uprkos dostignutim zavidnim tehničkim parametrima, žestini i srčanosti koje ovi nevaljalci  u galonima emituju na svom debiju, na njemu nema ničeg epohalno novog i suštinski intrigantnog u idejnom smislu, ako zanemarimo atraktivnu početnu misao koja je u krajnjoj liniji i dovela do (zakasnele) motivacije za pisanje ovog prikaza. Ljubitelji sirove "krljačine" će imati čemu da se raduju, a ostali neka motre na situaciju. Vrlo brzo će ponovo pasti severni sneg koji će otkriti tragove ili jače utisnutog žiga istinskog bunta ili još jednu perfidnu tržišnu smicalicu, koju vreme već čeka spremno sa ašovom u rukama. Do tad, stisnute pesnice u vazduhu su poštena ponuda.