Englez James Bradell je deset godina proveo u Italiji stvarajući muziku za film i televiziju. Onda je rešio da se vrati u domovinu i napravi muzički studio. Produženi boravak na "čizmi" ostavio je svoj trag pri odabiru umetničkog imena, koje je zgodna igra reči sa italijanskim izrazom za pečurke koje se koriste pri spravljanju brojnih apeninskih prstolizarija.
Nedugo po povratku na Ostrvo, Bradell 1994. potpisuje ugovor sa kultnom izdavačkom kućom Ninja Tune, pridružujući se narastajućoj grupi muzičara željnih uparivanja raznorodnih jazzy, breakbeat i hip hop elemenata u prepoznatljivi urbani downtempo soundtrack. Sredinom devedesetih beleži diskografske početke, a uzima i učešće na kultnim kompilacijama svoje etikete kako pod matičnim imenom tako i u okviru grupe 9 Lazy 9.
Oni koji se sećaju tih kompilacija, znaju da su ovi izvođači predstavljali tzv. drugi ešalon autora koji je bio postavljen unutar čitave priče kao podrška tezi o masovnosti i raznorodnosti čitavog koncepta koji je ova etiketa (uz ugašeni Mo' Wax) najjače promovisala. Ni Funki Porcini ni 9 Lazy 9 nikada nisu bili glavne zvezde, već više oni manje vidljivi igrači koji proliju mnogo znoja na terenu za dobrobit ekipe. Sa raskršća dva milenijuma datiraju još dva albuma, a onda je Bradell uzeo dugogodišnji diskografski odmor.
U igru se vratio prošle godine pločom Plod, a da se u toku pauze nakupilo još materijala svedoči još jedan album, objavljen sredinom ove godine. Po samom stilskom usmerenju, On je ploča koja zatiče svog autora u manje eksperimentalnom raspoloženju ali i dalje u prilično istim žanrovskim koordinatama s početka karijere, tako da je ovaj album zvuči kao da je mogao biti objavljen bilo kad od 1993. do danas. Prijatno-mračnjikava atmosfera napušeno-iskuliranih jazzy hip hop deonica dovoljne tvrdoće i serioznosti mestimično zaprljane bukom predstavljaju prijateljsko mesto susreta između organskog i elektronskog pristupa materiji.
Nalik ranijim radovima autora, i ovaj album je mahom nenametljiv i trom po svom tonu pa zujeći u pozadini sam od sebe brzo iscuri u slušalicama. Život vam se u svakom slučaju neće mnogo promeniti nakon njega, ali to ne znači da ne zaslužuje sluš ili dva.
This Ain't The Way To Live
Постови
Нема коментара:
Постави коментар