Evo jednog prijatnog iznenađenja. Prvi film Billa Mahera koji je do sada radio specijalne efekte za filmove poput X-Mana, Betmena i Robina i Mars napada, jedna je od onih razglednica još uvek divlje i zapuštene Amerike poput, recimo, one koja se vidi u filmu Flesh and Bone Stevea Klovesa. Ovaj film navodim i zbog drugih sličnosti. Naime, u oba slučaja putanja junaka naposletku vodi na staru američku farmu, odsečenu od ostatka sveta i, tako deluje, predodređenu da se na njoj razreše sudbine likova kao na nekoj antičkoj sceni. U oba slučaja, farma je mesto zakopanih porodičnih tajni i mesto na kojem od ranije nezavršena drama mora da se odigra ponovo, sa nešto izmenjenim ulogama, kako bi junaci bili slobodni, a neki novi život otpočeo. Široki planovi sa precizno povučenim marginama što ih prave polja i nebo, isprekidanih vratovima konja kao violinskim ključevima neke neprekidne, stare kompozicije na koju pevuše glasovi zarobljeni u glavama junaka, farma je uslikana kao arhetipsko mesto za razrešenje čvora koji junake čini sputanim koliko god bili udaljeni od ovog mesta i sa njega pokušavali da pobegnu.
U ovom slučaju, priča nije tako dobro složena kao u Flesh and Bone gde je izgubljenost i glad u junacima direktno proporcionalna misteriji koju čuva stara kuća, pa kada se ona jednom razotkrije, ostanete spuštene vilice. Ali, Sleepwalking na neki način toliko iskreno teži ovoj vrsti širokopotezne, epske dramaturgije da ga je nemoguće ne simpatisati.
Tu su nemarna majka, Joleen koju igra Charlize Theron (iako doteranija od junakinje iz filma Monster, više je nego jasna veza koju ova razuzdana, treši keva ima sa svojom prethodnicom), čija razmrljana šminka i nervozno trpanje kofera u gepek kad god naiđe na prepreku svedoče o teškoj prošlosti s kojom se ova žena stalno rve. Nakon što napusti svoju ćerku (igra je po malo čudno odabrana AnnaSophia Robb, meni poznata po ulozi u bizarnom dečjem filmiću Most za Terabitiju), kod svog brata Jamesa (besprekorni, skoro ruski Nick Stahl), svojevrsnog „idiota“ malog američkog mesta, između devojčice Tare i strica postepeno se rađa savez.
Već neko vreme opšte mesto u indi filmovima - nebrižna majka ili majčinska figura (kao najranjivije mesto čijim skrnavljenjem se dokazuju mladi, „beskrupulozni i subverzivni“ reditelji - The Heart is the deceitful Above All Things ili Julia), u ovom slučaju jednostavno i pošteno postaje odsustvo majke i iskreno priznanje želje za njom. Zapravo, tokom celog filma, devojčici Tari se ne zakida pravo da zahteva i priželjkuje oslonac. U svakom trenutku film traga za nekim mestom ili osobom na koje ona može da se osloni, bez ikakvog relativizovanja i iživljavanja nad tom osnovom. Shodno tome, prebacivanje odgovornosti sa ramena na rame, završava na Jamesu kao na najubogijem od svih stvorenja koje, da bi popravilo ovu velku grešku bolesnog i sasvim razjebanog sveta, mora da podnese žrtvu i reši problem tamo gde je, barem za njega, nastao i suoči se sa svojim strahom.
Ono što je zanimljivo jeste da odnos devojčice i strica nema za cilj oplemenjivanje otuđenog junaka, kako to obično biva (recimo Mesec od papira, Čudan svet), niti je cilj da se dete, nalik Profesionalcu, upotrebi kao kinki efekat u priči o bezakonju i margini. Bill Maher, iako u par navrata vrljavo, za glavnog junaka bira pretežno Jamesa čiju zaplašenost od života i ulogu nekoga ko se svima sklanja i sa maksimom „sve dok si dobar, niko te neće dirati“, odvlači devojčicu na porodičnu farmu na kojoj pokušava da ispravi grešku počinjenu prema ocu, Dennisu Hopperu (u jednoj od svojih poslednjih uloga psihopata zlikovaca).
Ono što fascinira u Sleepwalking je surovost sa kojom autori razrešuju dužnosti svog glavnog junaka i odvlače ga pred neku vrstu strašnog suda, već zaboravljenog američkog svetilišta beskompromisne pravde. Želja i namera da se uslovnosti života junaka zahvaćene pričom isteraju na čistac na jedan radikalan, epski način, bez upotrebe ikakvih efekata, samo suvim čegrtanjem neke udaljene farmerske grabulje, ali i bez mondenske surovosti ono je po čemu ću pamtiti ovaj film. Ova zaboravljena tragika gne gledaoca iz te velike i očigledne želje autora da se pređe određena kilometraža do pouke, kao kad vas neko pošalje po vodu.
Постови
4 коментара:
Hvala na preporuci. :) (Ne zameri mi samo što ću da te ispravim, film je iz 2008.)
Retko kada gledam surove životne priče (više sam za eskapizam)), ali kad god odgledam neku, kao po nepisanom pravilu budem ganut. A izgleda i da sam preosetljiv u poslednje vreme. Scena koja me je posebno dotakla jeste otpakivanje i otkrivanje (vrlo simboličnog) poklona...
ej, jesi gledo? :) da, i mene je ganuo, ceo lik tog brata, pa samo kad zaplace u onom podrumu kod kolege... ima nesto u njemu od Dostojevskog (mislim na Idiota) e, a onda ti preporucujem i taj Flesh and Bone, taj je meni bas medju omiljenim filmovima.
nista, bre, sad cu ja da ispravim godinu :)
I gled'o i umalo se rasplak'o. :) Imaću na umu i Flesh and Bone.
Što se Stahla tiče, čini mi se da je jedan od najboljih glumaca svoje generacije. Prvo sam ga spazio u Bullyu (iako nikad nisam odgledao ceo film), gde je igrao potpuno zastrašujućeg lika, a onda me je oduševio svojom ulogom u seriji Carnivàle (koju volim više čak i od Twin Peaksa).
Mada, meni je i ova mala, AnnaSophia Robb, jako simpatična, čini mi se da bi od nje mogla da postane dobra glumica.
e, tacno, igrao je u Bullyu, sve vidim odnekle mi poznat. meni je taj film katastrofa, to sam se par puta prepirala s Maretom, jer on voli Lerija Klarka. meni je to bas smecarenje. a, taj Carnivàle nisam gledala, bas cu da proverim sta je.
Постави коментар