Mark Sedžvik - Protiv modernog sveta (Ukronija, 2006)

Zabeležen u istoriji kao doba velikog naučnog progresa, kasni XIX vek je ujedno bio i vreme rađanja vidljivijih intelektualnih otpora takvom ustrojstvu stvari, mahom organizovanih kroz tajna društva kao što su masonerija i raznorazni okultistički redovi od kojih su posebno intrigantni teosofi čuvene opsenarke madam Blavacke. Koreni ovih ideja idu u daleku prošlost  - u vreme prvih hermetičkih učenja, gnostičke prakse i monoteističkih religija, seme njihove modernosti posejano je u Renesansi, sa žetvom u Prosvetiteljstvu. Već u periodu nakon Prvog svetskog rata,  usled velikog razaranja i haosa, pesimizam u čovekove mogućnosti je postao sve izraženiji, konture moderne su pokazale svoje jasne obrise, a velika tehnološka otkrića su tumačena kao prevelika cena koja je morala biti plaćena gubitkom duhovnosti. Javio se pojačani interes za impulse tog tipa sa Istoka. Tako je otprilike nastala škola tradicionalističkog mišljenja, čiji su utemeljivači Rene Genon, Kumarasvami, Šuon i Julius Evola, a sledbenici i poštovaoci, kako ćemo otkriti, mnoge važne ličnosti iz istorije prethodnog veka.

U srži tradicionalizma sa velikim T nalazi se metod kontra-inverzije. Kao što satanisti đavolu pridaju božanske osobine, tako tradicionalisti u samom progresu vide sotonu lično. Za podupiranje ove teze nalaze svoje uporište u hinduističkim vremenskim ciklusima, računajući da se sadašnja civilizacija nalazi u dobu kali yuga koje predstavlja krajnji stadijum propasti sveta. U želji da izbegnu materijalizam, scijentizam i površnost svoje epohe, oni pronalaze duhovnu utehu u najrazličitijim drevnim religijama, među kojima centralno mesto ima sufistički islam., ali tradicionalisti nipošto nisu ekskluzivno vezani za njega. Oni razlikuju egzoteriju od ezoterije, baš kao što se (kako jedna Šuonova slika pokazuje) razlikuju obučena i naga žena, mahom grleći potonju, šireći svoj duhovni orijentir pod kišobranom tzv. perenijalne filosofije - učenja koje traži zajedničku duhovnu nit svih religija ujedinjenih u jednu, tzv. primordijalnu.

Briljantnim naučno-popularnim stilom, profesor Mark Sedžvik (trenutno  koordinator za arapske i  islamske studije na univerzitetu u Arhusu, Danska) od prvih strana svog dela koje sa pravom nosi podnaslov Tradicionalizam - tajna intelektualna istorija XX veka, grabi čitaoca za okovratnik i u zapanjujuće detaljnom i interesantnom rolerkosteru ga vodi na put oko sveta, paleći vatru znanja na kojoj su se podjednako ogrevali najfantastičniji likovi: od dadaista noktiju lakiranih u ljubičasto, slikara,  feminstikinja (Aristasia), pionira evropskog sufizma do opštepoznatih ljudi kao što su npr. Mirča Elijade, Bela Hamvaš, Serafim Rouz ili princ Čarls. Imponuje Sedžvikova veština da bez većih posledica ukomponuje krute naučne zahteve sa pitkošću napisanog, ispisujući knjigu koju je teško ispustiti iz šaka kada je se jednom dokopate.

Tako npr. on pravi umesnu podelu između tzv. mekog i tvrdog tradicionalizma koji se razlikuju po tome da li je Tradicionalizam eksplicitno spomenut  ili su  određena dela tek prožeta tim učenjem (kao što je slučaj sa delom Mirče Elijadea, rumunskog Tradicionaliste svojevremeno bliskog fašističkoj Gvozdenoj gardi, kasnije revolucionarnom naučniku na polju komparativnih religija). Stručni krugovi su od prvih Genonovih dela otkrili naučne zamerke na račun ove škole mišljenja koja je mahom prećutana od strane naučnika (a i sami Tradicionalisti su mahom odbacili konvencionalno školstvo -  posebno pioniri), ali dovoljno jaka da utiče na društveno-politička zbivanja u raznim epohama. Sedžvik demonstrira zapanjujuću naučnu objektivnost u delovima knjige koji su posvećeni kompleksnom odnosu Tradicionalizma i naci-fašizma, osvetljava njegovu ulogu u iranskoj revoluciji  i ekstremno desnom terorizmu u Italiji, ali i veliki uticaj na neke geopolitičke aspekte politike post-jeljcinovske Rusije iza kojih stoji evroazijski koncept Aleksandra Dugina, čoveka koji je svojevremeno naučio nekoliko stranih jezika čisteći moskovske ulice.

Sedžvikova knjiga je neobično važna i atraktivna. Važna zato što osvetljava malo poznate rukavce intelektualnih tokova na Starom kontinentu, a atraktivna zato što podstiče onu ludačku alavost i žeđ za znanjem koje se ne mogu racionalno opisati već samo doživeti. Prevod Svetislava Bajića je isprva izvanredan a kasnije delimično kapitulira pred brojnim slovnim i gramatičkim greškama kao i čestim rogobatno formulisanim rečenicama koje ipak neće mnogo pokvariti veliko čitalačko zadovoljstvo koje ova knjiga pruža. Unutar njenih korica nalazi se i pomalo pompezan pogovor priređivača knjige Dragoslava Bokana, jednog od učenika kontroverznog Dragoša Kalajića, čoveka koji važi za vesnika Tradicionalizma na ovim prostorima, a kojega se sećam po strahovito dosadnoj emisiji Mon Blan, svojevremeno emitovanoj na TV Palma. Tada sam još bio mali, a sada, i dalje nedorastao, delim saznanje o postojanju nekih zakukuljenih a dobrodošlih duhovnih horizonata koje mi je ova sjajna knjiga predočila.