Nova radost stigla je sredinom godine iz čikaške pećine. Posle superiornog prošlogodišnjeg Psychic Psummer, bilo je veliko pitanje da li ova antikvarnica pravovernog zvuka ima još porodične srebrnine u šteku. Ako je prošlogodišnji album bio set prvoklasnog posuđa, novi ep je neka vrsta pozlaćenog escajga.
Mnogo je bendova na fejsbuku koji se zove Cave ili tu englesku reč imaju u svom nazivu. Sve su to neki ne baš poznati rok bendovi iz, recimo Švedske, Danske i Velike Britanije, čije fan strane popunjava rodbina i prijatelji. Ovaj Cave nema fan stranu na fejsbuku. Nisam još načisto da li je to dobro ili loše.
Stvari mnogo bolje i jasnije stoje uvidom u nove tri kompozicije koju potpisuju Ameri. Ponovo se na omotu našao kolaž koji budi psihotropne asocijacije. Muzički, EP opravdava svoj čistunski naziv - grupa ponosno u svakom tonu svoje muzičke vožnje još jasnije odaje svoje uticaje - recimo da je u pitanju Can sa prigodnim frontmenom u vidu Toma Verlainea, ili nekog drugog, njemu sličnog vizionara enfant terriblea (meni nijedan ne pada na pmaet u ovom moment).
Dakle bazičnija kraut/new wave svirka sa povremenim izletima u prljavu buku. Čikažani znaju da izgrade tenziju šećući se po oblacima uobrazilje, realnije od realnosti, propinjući slušaoca da astralnih visina na kojima ga čeka šibajući klimaks. Možda se nekom sve učini kao puko prepisivanje iz istorijskih čitanki (kontra)pop kulture, no koga briga kad je sve ovako besprekorno precizno odsvirano i spremno za konzumaciju u većim količinama, kao teleport za dimenziju u kojoj je dimenzija vremena faktički nepostojeća. A to je, priznaćete, vazda svež pristup zanosu kreacije.
Iako su na miniju utisnute samo tri numere ujednačenog kvaliteta, Pure Moods svojim skoro polusatnim trajanjem obećava dobar kontemplativni provod, potvrđujući klasu svojih autora. Brojne izvikane karijere krcatih opusa zvuče prilično sićušno i izvetrelo u poređenju sa ovim izdanjem.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар