петак, 29. октобар 2010.

U.S. Christmas - Run Thick in the Night (Neurot)



In the Night

Komuna eksperimentalno-teških muzičara iz Severne Karoline proslavila se u zaguljenijim muzičkim krugovima "zvaničnim" debijem Eat the Low Dogs (koji enološki rečeno, fenomenalno sazreva). Iako je ime benda već samo po sebi postalo pouzdani znak raspoznavanja među zaljubljenicima u epsko, sveže i neočekivano, grupi baš i nisu preterano cvetale ruže po objavljivanju prvenca. Došlo je do velikih kadrovskih promena tako da su u bendu ostali samo pevač i gitarista Nate Hall (inače ponosni otac četvoro dece i električar po struci) i multinstrumentalista Matt Johnson, željni da nastave zvučnu avanturu. Po konsolidaciji redova prešlo se na nove diskografske aktivnosti.
Sredinom godine objavljen je zajednički split sa grupama Minsk i Harvestman posvećen obradama  pesama iz opusa grupe Hawkwind, a zatim je usledilo i novo glavno jelo. Run Thick in the Night je jedna od onih zaokruženih ploča koju je pomalo besmisleno slušati na mahove i na preskok - ona od slušaoca traži pažnju i strpljenje, posvećivanje koje će mu se u svakom slučaju vratiti. 
Uvodna, gigantska In the Night služi kao test inicijacije u kult sastava čiju je muziku vraški teško klasifikovati. Objavljuju na etiketi legendarnih Neurosis, sa kojima dele istovetnu nedogmatičnost zvuka baziranog na teškim i opresivnim momentima. Mnogi pominju i Isis kao referencu trpajući USX u pretinac atmosferičnog post-metala no, za ove uši je to nategnuto uterivanje u tor poznatog. Činjenica je da su Ameri glasni i spori, ali u njima ima previše psihedelije i "narodskog" zvuka da bi uopšte bili skroz skapirani kao metal bend. Pogotovo to treba napomenuti ovde, gde i dalje vladaju u najmanju ruku čudne predrasude naspram ovog pravca (thanx to Branko Vukojević i njemu slični prenaporni bitlsovci). Ako ste od tih koji ne vole metal, olakšajte sebi - USX nije metalska grupa.
Ono što u svakom slučaju jeste to je da je ova grupa predominantno zrači originalnim američkim duhom. Ne onim izvikanim kičastim mišićima od stiropora koji vole puno susama na svojim zemičkama i hiljadu preliva na plastičnoj salati ili sladoledu - već je grupa muzički katalizator one medijski uglavnom nevidljive Amerike od krvi i mesa. Amerike koja pati ophrvana životnim teškoćama, Amerike koja ume da voli i grize je savest. One unižene Amerike koja je uzvišena zato što je prosto i jednostavno stvarna, a ne poželjna propagandna slika (primećujem da to mnogi brkaju, verovatno s namerom da sebi dignu cenu, što je pomalo tragično kad su već na prodaju). Glas Natea Halla je do koske američki - nema greške pri  njegovom lociranju, a kada u igru na otprilike pola ploče ulete ogoljeni akustični komadi, čitavo učitano metalstvo ustupa mesto kosmičkom duhu... Neila Younga, recimo, predstavljajući zgodnu dopunu za sve one koji nemaju razmevanja i strpljenja za radove kanadskog trubadura.
Run Thick in the Night zatiče bend željan svirke i propitivanja svojih trenutnih limita. Nije laka muzička literatura - njen rukopis je gust, a format glomazan, možda nalik na sjajnu Američku tragediju Teodora Drajzera. Ali baš zato i vredi.

The Moon In Flesh and Bone

1 коментар:

Đorđe Kalijadis је рекао...

Ovo je odlichna plocha, samo što vam se može učiniti na prvo slušanje da je nesnosno teška. Na drugo preslušavanje već se osećaš osvojenim.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.