Za ovaj film bukvalno znam od kad se pojavio, dakle punih 17 godina sam čekao da ga pogledam. Otac mog najboljeg prijatelja je imao VHS kopiju iste, i meni opet nikako nije došlo da uslišim tu davno formulisanu gledalačku želju, iako sam svojevremeno čuvao taj stan u centru grada. Teško je elokventno objasniti šta se tu zapravo zbilo - moguće je da su strahovi od preteranog umetničarenja došli po svoje, kao i one stare budalaštine tipa "nije to tvoj fazon" (mada se taj rezon u jednom takođe davnom slučaju, kada sam skroz promrzao čučao ispred trafike sa kasetama, premišljajući se da li da kupim "Pop Music" Eve Braun - s godinama pokazao kao ispravan (uzdržao sam se od kupovine) - sastav iz Bečeja je vrhunska muzika za kopirajtere (sudeći po njenoj zastupljenosti po reklamama)). Onda sam dobio odlučujući impuls od dragog kolege Kerovođe koji je svojim postom na temu ovog filma probudio davno usnule duhove prošlosti u meni.
Ovde bi mogla da se rekne koja o intuiciji pri odabiru umetničkih dela - neka imena ti se jaču urežu u mozak iako ništa preterano ne znaš o njima. To je mnogo uzbudljiviji postupak otkrivanja od knjiškog savladavanja materije, koja ponekad može biti uzbudljiva, ako je pisac takođe intuitivno nastrojen, ali je uglavnom providni paravan za dosadu. Naime, baš takvi su svi ljudi koji "hladno" pristupaju umetnosti - pustili su u svoj nervni sistem određene dekodere koje industrija po potrebi pali i gasi. Vremenom postanu fah-idioti (a uglavnom su i fašisti u duši, fašizam lepih manira, biflanje umesto proživljenosti; neautentičnost, smrt duha - "publika" savremene umetnosti). Imajući ovu teoriju u vidu, verovatno je Pop Music sjajno slušalačko iskustvo, ali to (po svoj prilici) nikad neću saznati.
Kako god, Caro Kero' je bacio kosku za Caro Diario i ona je progutana. Polu-biografsko, zamišljeno u vidu filmovanog eseja na raznorazne teme koje se smenjuju po principu toka svesti, ovo ostvarenje Nanija Moretija pruža na uvid male lične istine koje kinematografskim putem postaju dragocena saznanja o svetu u kome živimo. Naracija je samo naizgled haotična, blesavo simpatični Nani u svakom kadru apsolutno zna šta radi.
I kad se vozika na motoru rimskim ulicama posmatrajući građevine, i kada s pravom kritikuje filmske kritičare, Moreti daje na znanje da poseduje pečat autentične intuitivnosti., pomalo podsećajući na Vudija Alena (mada su njegovi "najvatreniji" fanovi uglavnom mrski, goreopisani likovi). Uvek s kamerom u ruci, često na dvotočkašu, on promišlja svet oko sebe, koji vremenom proširuje na čitavu Italiju - tu već dolazi do crtica o razmaženoj deci i TV zavisnosti, suptilno i domišljato prezentovanih uz potentne zvuke Cheba Khaleda, koje su davno čuli i producenti Dragane Mirković.
Kraj filma je apsolutno njegov najbolji deo, zato što u njemu Moreti smehotresno raskrinkava doktore - mafiju u belom, kao ljude koji faktički ne znaju da rade svoj posao, tj. da ono što se obično smatra da je njihov posao, u stvari nije njihov posao - već je to pre puko nagađanje. Tu izuzimam hirurge, koji su u stvari kasapini za ljude, ali njima priznajem da ponešto znaju, a ni Nani se njima ne bavi. Caro Diario je sjajna mešavina latinske ludosti, šarma i erudicije, vedro filmsko pakovanje u kome se krije podosta ozbiljnog materijala, pa nije čudo što je njegov autor dobio neko priznanje za režiju u Kanu.
Постови
1 коментар:
Gledao sam ga u DKC-u(93 ili 94)i ispred mene je sedeo Dragoš Kalajić sa ženom i ćerkom. U tom periodu nsam ga mrzeo, a bio mi je idol u detinjstvu, tako da nisam znao kako da se postavim prema tom čoveku u tom trenutku. U svakom slučaju i njemu i meni se mnogo dopao film. Meni je ostao jako značajan sve do danas, verovatno jer je bio spoj inteligencije i neke opuštenosti i radosti, ne znam... To je ono što mi sada prvo pada na pamet.
(A Pop Music je odličan album, bajo.. :)
Постави коментар