El Ten Eleven - It's Still Like A Secret (Bar/None/Fake Record)

Hajde kao da se pravimo aktualni malo, kad nam se već može. Četvrti studijski album losanđeleskog dueta El Ten Eleven zvanično će se u prodaji pojaviti sutra, mada se već mogao pazariti tokom jesenje američke turneje benda na kojoj su nastupali i hipster-hip hop wannabe Baths te još jedan alt.hoper sa anticona. Dosh. Prilično zanimljiv set, pogotovo kad se ima u vidu da nije uobičajena kritičarska rutina svrstati bend koji je dobio ime po jednom modelu aviona u određeni žanrovski pretinac.

Načelno to jeste post-rock, ali sa math, hip hop i electro momentima koji su spojeni u kompaktnu celinu koja podjednako dobro funkcioniše i za đusku i za viši oblik kretanja, onog koje se odvija u glavi. Najbliži rođaci kalifornijskog dueta su svakako zemljaci sa Istočne obale Ratatat koji su ove godine snimili već drugi bledunjav album u nizu. Tako je El Ten Eleven postao sjajan supstitut za posrnule veličine, a od prethodnog These Promises Are Being Videotaped su sigurno atraktivniji bend od pomenutog.

Tajna uspeha prethodne ploče ogledao su njenoj jednostavnosti i zapaljivosti, a pošto je El Ten Eleven instrumentalno limitiran na fretles ili dupli gitara-bas i bubanj uz obilatu upotrebu mnogih efekata, bilo je pitanje kako će proširiti svoju muzičku viziju, što je misterija koja se uvek javlja kod slično skučenih bendova, kakav je npr. nekad bio Morphine (Sandmanovci su uvek nalazili način da se konstantno menjaju i ostanu isti odjednom).

Nova diskografska tajna je nesumnjivo drugačija ploča od prethodne jer se na njoj zatiče bend željan redefinicije i eksperimenta koji ni u kom slučaju neće naškoditi osnovnom zvučnom identitetu sastava. Prvo slušanje će sigurno biti malo razočaranje za stare fanove, ali nakon početnog uhodavanja postaje jasno zašto je El Ten Eleven jedan od poznatijih, uslovno rečeno post-rock bendova.

Novi momenti se mogu razvrstati na očigledne uzore kakvi su Žan Mišel Žar ili Cocteau Twins, primetna je i želja da se zvuči tvrđe pomoću razulareno distorziranog basa, što isprva liči na manjak inspiracije ali se srećom taj početni utisak popravlja, iako pitanje noseće teme ostaje otvoreno čitavim tokom ploče. Duet nesumnjivo svira najkomunikativniju verziju instrumentalne muzike i njihova stara mathy blagoglagoljivost u izboru naslova pesama ni ovaj put ne maši metu sa imenima poput Ian Mackaye Was Right. Ovaj album najverovatnije nije na nivou prethodne ploče, ali nesumnjivo pokazuje da pričamo o bendu koji ima još dovoljno vatre u sebi da zapali podijum, mada ne beži ni od svoje mirnije strane i kao takav ne bi trebalo da bude olako otpisan.