Haschisch (Daniel Gräbner, 2002)

Davno sam u jednoj knjizi pročitao da univerzalna evropska reč za ubicu ("asasin"), etimološki potiče sa Bliskog Istoka kao izvedenica od reči "hašiš". "Hašišini" su bili surove persijske ubice (naglasiti ovu reč kao Vuk Drašković: "ub'ce" ne "ubiiice"), članovi orijentalnog mističkog kulta Nizarija (šiita Ismailita) pod vođstvom kralja provincije Dajlam, Hasana ibn Sabaha. Legende o njima dospele su do tada nepismene i krstaštvom otrovane Evrope putem dela Marka Pola (poznatijeg po svojim kineskim dogodovštinama, koje su po svemu sudeći bile plagijat putopisa Jakova iz Ankone, misterioznog jevrejskog trgovca i učenjaka, budući da mnogo čuveniji Italijan nigde u svojim delima nit' je pomenuo Kineski zid nit' je napisao da su se Kinezi služili papirnim novcem). Fanatizam koji je ove likove doveo na zao glas ogledao se u postupku koji obrnuto liči na dresiranje šarplaninaca u planinskim zabitima KiM i Makedonije.

Dragi rutavi kerovi golemih gabarita i smrtonosnog viličnog stiska se podvrgavaju sledećoj rutini - kada su mnogo mali, skupi se čitavo selo i sa daskama u rukama izubija štene na mrtvo ime. Onda ga bace u rupu iz koje ne može da se izvuče i posole mu otvorene rane. Posle nekoliko dana, gazda ga izvuče iz rupe, očisti mu rane i da mu da jede. Pas je nadalje spreman da ubije za njega. S druge strane, ljudske ubice su prvo dovođene u tzv. raj gde su se u prijatnom haremskom društvu odavali uživanju hašiša. Zatim bi se tako pripremljeni slali na letalne zadatke od čijeg izvršenja bi zavisilo da li će opet kušati "rajske čari".

U veoma interesatnom dokumentarcu Daniela Grabnera nema ni kerova ni ubica, ali zato hašiša ima za izvoz, možda zato što se bavi svakodnevnim životom najvećih svetskih izvoznika plastelinske konoplje. Radnja ovog filma dešava se u severozapadnom delu Maroka, u planinskom okruženju grad(ić)a Ketame gde decenijama opstaje lokalna "industrija" hašiša (cifre kojima se barata u filmu se mere tonama i stotinama kilograma, te je pridev "industrijski" sasvim umesan), koja se u očima zakona toleriše do izvesne mere (početak šezdesetih godina prošlog veka) otkad su razbijeni uzgajivači ove opojnosti u Turskoj i Libanu (hašiš je (bio) dosta popularan i u Indiji i Grčkoj, kao i Kini).

Egzotičnost i efektnost Haschischa proističe iz režiserske tehnike kojom se odbacuju zavodljivost glasa iz offa, bombardovanje knjiškim činjenicama i tome slične "naučne" pretenzije, postavljajući se na mesto nepristrasnog svedoka zavidne autentičnosti, uzbudljive filmovane razglednice jednog zabačenog kutka sveta u kome se veoma naporno radi iz dana u dan. Iako je reč o unosnom "bizi-nisu", devastirane kuće i prašnjavi putevi su conditio sine qua non ove delatnosti - ako vam padne na pamet da trošite zarađeno po gradu, završićete iza rešetaka.

Zbog toga se magrebski poljoprivrednici štekuju u vrletima na velikoj nadmorskoj visini, posvećujući se branju i čišćenju "kifa", te njegovom "mlevenju" u hašiš koje se sprovodi tako što se po pripremljenom bilju besomučno udara štapovima preko zaštitne "cirade". Na kraju ostaju brojna nasmejana i spokojna lica spremna da upute gledaoca u asortiman svojih proizvoda, podele svoju hašišarsku filosofiju, pretresu pitanja šverca robe i ljudi u Evropu ali i da između dva gutljaja nezaobilaznog čaja, služenog u musavim staklenim čašama, ukažu na opasnosti konzumacije (hašiš se ne samo dimi, već i jede) dok se neki meštani, zaokupljeni sasvim drugačijom vizijom života, skroz uzdržavaju od ovog iskušenja kritkujući svoje raspojasane zemljake. Iz svih njih izbija gotovo zaboravljena blagost i predusretljivost, koje vizuelnim (a i muzičkim) putevima nalik transu prilično omamljuju gledaoca.