Women - Public Strain (Jagjaguwar)

Ove žene u stvari i nisu žene, samo se tako zovu, i stižu iz Kalgarija. Ah, Kalgari - mesto koje će me uvek asocirati na zauvek izgubljenu mogućnost da navijam za nekog svim srcem, da navijam za "naše". U to vreme sam čitao Sportske novosti iz Zagreba, bile su bolje od svih ostalih sportskih novina, bolja grafička obrada, sve bolje. Kevi i ćaletu se to nije svidelo, "ne treba njima davati pare", rekoše mi sa značajno dignutim obrvama. Danas sam ja taj koji ne kupuje ništa što dolazi odatle, i pravim scene ukoliko se nekom od ukućana omakne to nepočinstvo. Ekonomski nacionalizam i ta sranja. Danas je Dan republike u kojoj sam proveo nešto manje od trećine svog života.

Ala je Kalgari zarolao grudvu sećanja! Stigli smo do podnožja, te se mirne duše možemo vratiti ženama (ova igra reči je zapravo test: ako nalazite da je uvredljiva, onda ste fe(jk (!#!?...ahaha, JK!))minista. Pisali smo odavno o njihovom debi albumu. Već na tom izdanju moglo se čuti da Women nisu klasičan indie pop bend, kad malo bolje razmislim pop im nekako nikako ne pristaje kao odrednica. Bilo je tu malo više zakukuljene intrige od tipičnog đuskavca za sve koji bi da budu drugačiji iako su bolno isti. Women se u tom smislu nisu folirali - bilo je u njima nečeg unikatnog.

Nekoliko godina unapred i evo novog albuma ekipe iz Kalgarija. Vođeni željom da ostave dublji trag, žene suprotnog pola su čujno crple inspiraciju iz brojnih izvora "alternativnih klasika". Ime Velvet Undergrounda vrišti iz gotovo svake sekunde ovog ostvarenja (mada sam ja posve siguran da je Lu Rid posve neprijatan čovek, i ona pesma Perfect Day me uvek nervirala svojom isfoliranom sladunjavošću i tobože vedrinom (dobro, to je Lu alone, a jednom je rekao da se ničeg ne seća pre svoje 20-i-neke godine, tad je imao 29 i sigurno se sećao svega)). Pomalo se skrene i u kraut/psych vode (China Steps i Locust Valley), što je uvek lepa vest za ove uši. Neki drugi likovi su prepoznali i uticaj Sonic Youth i This Heat, neka im bude, nije da nije.

Kanađani su dakle zagrizli meso, ali je trag njihovih zuba ostao na plenu, umesto da im se ta ista dragocenost nađe u rukama, buragu ili želucu. Pomenuto inspirisanje je dovelo do podražavanja, više nego što treba, kao onaj jedan lik što je krenuo da piše novu verziju Dona Kihota i stigao do 36. strane. U pitanju je bio prepis, do poslednjeg zareza. 

E, otprilike tako i ovde - kad liposukciramo vidne uticaje iz zvučne slike, malo toga pamtljivog ostaje. Public Strain je dovoljno hermetična ploča, ali me nije ubedila da treba da joj posvetim pažnje u meri koja joj je potrebna kako bih postao svestan njenih (mogućih) dugoprugaških kvaliteta.


China Steps