Miki Pirs - Samo budale i konji (Trotters Independent)

Nastao kao neobavezna saradnja članova grupa Birtija i High Stakes (i ne samo njih) pre nešto više od tri godine, beogradski sastav Miki Pirs se nedavno oglasio svojim drugim dugosvirajućim izdanjem. Naslov albuma i benda su dovoljno jasne asocijacije na kultnu englesku humorističku seriju koja se bavi životima mufljuza iz Pekama koju će uz Alo alo verovatno reprizirati na nekom od brojnih TV kanala sve do kraja naših života.

Samo sa budalama i konjima u društvu, čekaju vas zajebantske numere ispevane u pank ključu sa mestimičnim uplivom ska muzike. Krizna vremena kao da su generator pojave i popularnosti grupa ovog kova, neka vrsta familijarnog muzičkog oduška. A na ovom mestu je uvek kriza, pa je samo pitanje kako ovakvih bendova nema mnogo više.

Ne hajući za tuđa mišljenja, četiri Beograđanina se u produkcijski korektnom okruženju bez suviše filosofiranja bacaju na sebi bliske teme - alkohol, muziku i osobe suprotnog pola prelomljene kroz lokalnu i pop-kulturnu prizmu. Čitav zahvat podseća na ozbiljno zajebavanje kakvo su nekad na području glavnog grada pružali SMF mada je u tom poređenju jasno da za razliku od svojih starijih trash-core kolega Miki Pirs gaji afinitet prema izvornijem pank zvuku sa jasnim usmerenjem prema uličnoj optici posmatranja na stvari, idejno ne mnogo daleko od onoga za šta se vezuju bendovi tipa NOFX (naravski, iz potentnijeg dela njihovog opusa - recimo od meni najdražeg S&M Airlines do Heavy Petting Zoo).

Od 12 brzinskih pesama na ploči izdvaja se Srušiće nam sve kafane, boemski lament izazvan neo-liberalnim građevinskim divljanjem u ime bezdušnog plastikanerskog progresa. Ovaj naslov je najefektniji primer da grupa itekako ume da mapira i definiše parčiće lokalne mitologije kolektivnog nesvesnog u artikulisan individualistički stav za čije dešifrovanje nisu potrebna produbljena tumačenja, pomerajući uobičajene ideološke linije podele u sferu realnog. Na taj način, Beograđani istupaju u ime svakodnevice razobličavajući bez pardona njena kukavičja silikonska jaja, a sve zarad privrženosti vremenu i mestu na kome se nalaze, bez obzira na diktat sveprožimajuće političke korektnosti.

Dosta mesta na ploči posvećeno je isforsiranim doajenima i divama globalnog i domaćeg estradnog šoubiznisa i njegovom tragičnom uticaju na puk (Dženi from d blok, Rispa Hilton, Jebačina, pešovanija i tuga moj burazere), ljubavi prema pivu i ostalim alkoholnim destilatima koji po difoltu imaju autolegitimacijske karakteristike (Reciklaža bojs, Alkoholni demon, Alkohola napij se),  uz malo zdravog izrugivanja svim kolegama koji se ne uklapaju u taj pogled na stvari (Crass je mrtav, Ajde sviraj više bre) i neizbežnim seksualnim fusnotama (Loša sreća, Dojče filmiše kunst 2). Ko voli nek' izvoli, album je za dž, a prati ga i simpatični digitalni buklet čiji kvalitet izrade govori da je Miki Pirs sasvim ozbiljan u svojoj prkosnoj neozbiljnosti.

Samo budale i konji